Bezbednosno okruženje temeljito se promenilo

foto: mc.rs

Ekvidistanca u odnosu na NATO i Rusiju je još jedna opsena koju je porodio mađioničarski diskurs "I Evropa i Kosovo". NATO i Rusija, osim u ambicioznim planovima Moskve i naivnoj geopolitičkoj mašti Beograda, nisu nikakvi ekvivalenti, kaže Filip Ejdus, član Upravnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.

Kakav je smisao zalaganja za oslanjanje i na Rusiju i na NATO u situaciji kada su praktično svi srpski susedi već u NATO, da li takav pristup, sam po sebi, nosi bezbednosne rizike?

Stvari su prilično jasne. NATO je najmoćniji vojni savez na svetu koji okuplja 28 demokratija sa skoro 900 miliona stanovnika, 50% svetske ekonomije kao i preko polovine ukupnih svetskih ulaganja u odbranu. Osim toga, svi susedi Srbije su ili već u NATO ili će to uskoro biti. Sa druge strane Rusija je defektna demokratija (u najboljem slučaju), sa 140 miliona stanovnika, svega 2.39% svetske ekonomije i samo 4.1% svetskih vojnih ulaganja. Geopolitički, Rusija je prevashodno zainteresovana za svoje susedstvo, a ne za Zapadni Balkan. Iz svega iznetog jasno se da zaključiti zbog čega je politika "podjednakog oslanjanja" na NATO i Rusiju plod samoobmanjujućeg sanjarenja koje nije zasnovano na ekonomiji, politici, strategiji ili geografiji. Sa Rusijom treba negovati bliske kulturne i ekonomske odnose, po mogućstvu uz malo manji spoljnotrgovinski deficit. Kada je reč o bezbednosnoj i odbrambenoj politici najrazumnija orijentacija Srbije vodi u pravcu Brisela. I jednog i drugog.

Sta danas u modernoj Evropi i svetu podrazumeva neutralnost, da li to što zemlja nije ni u jednom vojnom savezu znači da je potpuno van nekog sistema bezbednosti?

U Evropi postoji jedan manji broj vojno neutralnih država kao što su na primer Finska, Švedska, Irska, Austrija ili Švajcarska. Ne postoji, međutim, nijedna evropska država koja se nalazi potpuno izvan nekog sistema bezbednosti zvao se on OUN, EU, NATO ili OEBS. Vojna neutralnost podrazumeva da jedna država ne prilazi stranama u nekom oružanom sukobu dok se trajna vojna neutralnost odnosi i na sve buduće sukobe. Ipak, ona ne podrazumeva zabadanje glave u pesak i totalnu izolaciju zemlje. 

Tako je bilo i za vreme hladnog rata. U eri bipolarnosti, države su mogle da biraju da li će pristupiti jednom od blokova ili će pak ostati neutralne odnosno nesvrstane. Ostanak izvan blokova je imao svoju cenu ali i svoje prednosti. Cena je bila ta da u slučaju oružane agresije neutralna država ne bi imala saveznike dok je prednost bila u tome da bi u slučaju izbijanja svetskog rata mogla da ostane po strani odnosno izvan sukoba. Ipak, sa izuzetkom Švajcarske, sve ostale evropske vojno neutralne i nesvrstane države su i tada (kao i danas) bile aktivni učesnici sistema kolektivne bezbednosti stvorenog pod okriljem OUN. Neutralne države su odigrale ključnu ulogu i u stvaranju sistema kooperativne bezbednosti u okviru KEBS.

U kolikoj meri su se stvari promenile od vremena Hladnog rata?

Bezbednosno okruženje se od tada fundamentalno promenilo. Postalo je već deo klišea reći kako je pojam vojne neutralnosti u Evropi promenio svoje značenje nakon završetka Hladnog rata. Ipak, danas je veoma teško preuveličati značaj rušenja Berlinskog zida, ujedinjenja Nemačke ili kolapsa Sovjetskog saveza za bezbednosnu arhitekturu Evrope.

NATO i EU su proširili kako svoje članstvo tako i svoje zadatke. Severnoatlantski savez je od vojnog saveza postao i politički forum dok je EU od ekonomskog postao najpre politički, a zatim sve više i vojni savez. Sa ovim promenama došlo je i do redefinisanja neutralnosti. U novonastalim okolnostima, strah od vojne agresije i svetskog rata nije nestao ali više nije bio na vrhu dnevnog reda međunarodne politike.

U odsustvu agresivnog nadmetanja između velikih sila za dominaciju i u senci Zapadne hegemonije drugi bezbednosni izazovi, rizici i pretnje su stigli u prvi plan. To su terorizam, urušavanje država, građanski ratovi, ekstremizam, piraterija na moru, klimatske promene i organizovani kriminal, da pomenem samo neke. Nijedna država, koliko god moćna bila, u epohi kompleksne međuzavisnosti ne može sama da izađe na kraj sa ovim problemima. Danas se zbog toga sve evropske neutralne države suočavaju sa imperativom sve intenzivnijeg uključivanja u međunarodno-bezbednosno upravljanje u okviru zajedničke bezbednosne i odbrambene politike EU ili pak u okviru NATO programa Partnerstvo za mir.

Da li je Srbija danas suštinski neutralna, s obzirom na činjenicu da većinu stvari koje se tiču sistema odbrane definiše po NATO standardima?

Profesionalne standarde treba razlikovati od političkih odluka. Srbija jeste usvojila NATO standarde ali nije potpisala Vašingtonski sporazum. To što je Vojska Srbije uređena po ovim standardima ni na koji način ne dovodi u pitanje vojnu neutralnost Srbije. Reč je o profesionalnim i tehničkim uzusima kojima se standardizuju vojna oprema i naoružanje, municija, administrativne i logističke procedure. Te standarde je, osim naravno svih članica ovog saveza, usvojio i veliki broj država partnera među kojima su i sve evropske neutralne države. Usvajanje istih NATO standarda ovim vojskama omogućava da budu interoperabilne u slučaju zajedničkog delovanja ali ne prejudicira to da li će i kada one delovati zajedno. To je stvar političke odluke.

Koje preduslove treba ispuniti da bi jedna zemlja mogla da ostane neutralna i da li Srbija ispunjava neke od tih preduslova?

Da bi jedna država bila i ostala vojno neutralna dovoljno je da svoju neutralnost proglasi kao i da se u slučaju rata ne stavlja na neku od zaraćenih strana odnosno da ne ulazi u vojne saveze. Ukoliko želi da njena pozicija neutralnosti dobije međunarodno-pravni status potrebno je i da druge države priznaju njenu vojnu neutralnost. Iz činjenice da su evropske neutralne države istovremeno i bogate nikako ne sledi i zaključak da je bogatstvo nekakav preduslov koji treba ispuniti da bi neka država bila vojno neutralna. Naprotiv, članice NATO tradicionalno troše veći procenat svog bruto domaćeg proizvoda na odbranu nego evropske neutralne države. Osim toga, Moldavija je jedna od najsiromašnijih evropskih država pa joj to ne predstavlja prepreku da ostane vojno neutralna. Ipak, kada se pravi ekonomska računica treba uzeti u obzir i indirektne troškove vojne neutralnosti. Istočnoevropskim državama se članstvo u NATO višestruko ekonomski isplatilo kroz poboljšanje investicione klime, povećanje stranih direktnih investicija i brzi rast njihovih ekonomija.

Da li u Srbiji zaista postoji neki razrađen koncept neutralnosti ili je reč o pokušaju da se uberu politički poeni kod birača koji su izričito protiv NATO i Zapada?

Politika vojne neutralnosti je verovatno najslabije razrađena javna politika Republike Srbije. Ona je definisana samo jednom rečenicom iz skupštinske rezolucije usvojene decembra 2007. godine. Nakon toga usvojeno je nekoliko strateških dokumenata među kojima su najvažniji Strategija nacionalne bezbednosti i Strategija odbrane. U ovim dokumentima se vojna neutralnost uopšte i ne spominje, a kamoli razrađuje. Zašto je to tako? Sa jedne strane, donosioci odluka se ne usuđuju da ovu politiku dovedu u pitanje iz straha od domaće javnosti čija je izrazito negativna predstava o NATO zamrznuta u 1999. godini. Sa druge strane, političari ne žele ni da razrađuju ovu politiku zbog toga što ona spoljnopolitički nema mnogo smisla. Zbog ove nezgodne "igre na dva nivoa" u kojoj se nalaze njeni odlučioci, Srbija je nažalost zaključana u geostrategijskoj pat poziciji.

Filip Ejdus je član Upravnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.