03.10.2011 Beograd

Korać: Otvoreni savez Koštunice i Miloševićevog aparata

Korać: Otvoreni savez Koštunice i Miloševićevog aparata
Pobuna novembra 2001 godine je mnogo važniji istorijski događaj, nego što je većina ljudi svesna – ona je početak oružane pobune protiv demokratske budućnosti Srbije

 

Pobuna Jedinice za specijalne operacije (JSO), novembra 2001. godine, jeste uvod u ubistvo predsednika Vlade Republike Srbije Zorana Đinđića, marta 2003 godine. Pre svega, neposredni akteri oba događaja su isti. Primera radi, na arhivskim snimcima blokade autoputa kroz Beograd u blizini Sava centra, može se videti osuđeni snajperista i ubica Zorana Đinđića, Zvezdan Jovanović.

Ali, suština pobune je mnogo važnija. Iako pripadnici JSO, koja je tada još uvek deo službe državne bezbednosti Srbije, ističu lažne argumente za pobunu – da neće da hapse „sirotinju“ i da su ih bez pripreme poslali u Obrenovac da uhapse braću Banović - oni su, kako danas dobro znamo, bili na tu pobunu huškani duže vreme. Huškani su da bi politički sukob oko daljeg pravca razvoja Srbije, koji su personalizovali Koštunica i Đinđić, prerastao u nagoveštaj oružane konfrontacije. Povod za ovakvo ozbiljno zaoštravanje izvorno političkog pitanja bilo je izručenje Slobodana Miloševića sudu u Hagu.

Već je izborom Vojislava Koštunice za predsednika SR Jugoslavije postalo jasno da on nema nameru radikalno da se oslobodi Miloševićevog nasleđa i da zapravo želi postepenu i vrlo mlaku transformaciju tog nasleđa "u interesu Srbije“. Zadržavajući Miloševićevog načelnika generalštaba i šefa DB, suprotno mišljenju svih lidera DOS-a, Koštunica je želeo jasno da poruči da će instrumenti sile ostati isključivo u njegovim rukama i da će time vojska i DB biti amnestirani za masovne zločine u proteklim ratovima. To je bila ključna poruka Miloševićevom državnom aparatu koji je tu poruku jasno shvatio.

Kada je Milošević izručen sudu u Hagu, uprkos direktnim Kostuničinim pokusajima opstrukcije, preko manipulacija pričama o nepostojanju ili neustavnosti propisa o zakonu o saradnji sa sudom u Hagu, Miloševićev državni aparat se prvi put istinski zabrinuo. Shvatio je da Kostunica ipak nije dovoljno jak da ih u potpunosti zastiti ui da je energični Đinđić prava opasnost sa kojom se treba obračunati. I tada dolazi do otvorenog saveza Koštunice i najmračnijeg dela Miloševićevog državnog aparata, čija je udarna pesnica bila JSO, jedinica koja je i formirana unutar DB za najprljavije kriminalne poduhvate, uključujući masovna ubistva.

Pobuna novembra 2001 godine je demonstaracija sile, koja je pokazala građanima Srbije nemoć Đinđića u konfrontaciji sa oružanom pobunom. Čak je i evolucija te pobune zanimljiva. Od lokalne pobune u Kuli ona vrlo brzo prerasta u pobunu na ulicama Beograda. U Kuli oni testiraju spremnost MUP-a i vojske da im se suprotstave i vrlo brzo zaključuju da takve spremnosti nema. A u Beogradu, Koštunica ih otvoreno podržava i staje na njihovu stranu. Oni uspevaju da izdejstvuju smenu rukovodstva DB i postavljaju na jedno od ključnih mesta svog čoveka, Milorada Bracanovića. Od tog trenutka DB, pa kasnije i njena naslednica BIA, više nisu problem. Pored vojske, Koštunica i Miloševićev državni aparat od tog trenutka kontrolišu i DB.

Đinđić je javno ponižen, on gubi kontrolu nad DB i Đinđićevi protivnici ispravno zaključiju da MUP Srbije nije u stanju da efikasno zaštiti premijera. To će biti ključni elementi, koji će odrediti dalji razvoj konfrontacije oko razvoja Srbije. Od pobune novembra 2001 godine, ona nije više samo politička, ona postaje i oružana sa jasnim nagoveštajem upotrebe oružja oko ključnih pitanja. Od te pobune, Đinđić živi na gotovo vremenski oročen način, svestan da mora da žuri da bi zemlju transformisao toliko brzo, da bi pretnja oružanim udarom ili političkim atentatom postala nemoguća. On veruje da ga samo podrška građana korenitim demokratskim reformama, može zaštititi od zavere protiv budućnosti zemlje.

Danas u retrospektivi je jasno da je bila potrebna velika politička hrabrost da se istraje u reformama, uprkos poruci koja mu je poslana. Đinđić nije ustuknuo i zaverenička grupa je prešla na sledeću fazu, njegovo fizičko eliminisanje, da bi zaštitili svoje bogatstvo stečeno pljačkom u ratnim godinama i mogućnost da odgovaraju za učinjene zločine tokom ratova. Svako ko danas analizuje Srbiju, može sam da odgovori na pitanje šta su stvarne posledice tog političkog ubistva i koliko su zaverenici uspeli. Jedna stvar je ipak nesumnjiva, pobuna novembra 2001 godine je mnogo važniji istorijski digađaj, nego što je većina ljudi svesna – ona je početak oružane pobune protiv demokratske budućnosti Srbije!

 

autor: Žarko Korać izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side