Nije bilo odgovarajuće spoljne kontrole rada službi

foto: mc.rs

Odluka Ustavnog suda Srbije kojom se uvodi obaveza za službe bezbednosti da pribavljaju sudske naloge kako bi pratile elektronsku komunikaciju važna je za ljudska i građanska prava jer smo do sada morali da „verujemo na reč“ da različite službe i policija neće zloupotrebljavati ovo diskreciono ovlašćenje nad kojim nije bilo odgovarajuće kontrole kontrole, kaže Dejan Milenković iz YUCOM-a.

O kakvoj vrsti nedostatka kontrole je reč?

U praksi, službe i policija su tumačile da listinzi poziva, lokacija korisnika i drugi elementi komunikacija nisu obuhvaćeni pojmom komunikacija, pa ni zaštićeni odredbama Ustava Republike Srbije koji se odnose na pravo na privatnost. U tom kontekstu nije bilo ni adekvatne spoljne kontrole njihovog rada, u konkretnom slučaju od strane suda koji bi, u ovim slučajevima, trebali najpre da donesu odluku na osnovu koje bi, ne samo VOA i VBA, već i BIA i Ministarstvo unutrašnjih poslova, odnosno policija, mogle da preduzmu takve radnje.

Da li je dosadašnji način praćenja elektronskih komunikacija ugrožavao prava građana?

Da li je ugrožavao ili nije, nemoguće je proceniti. Uostalom, smatram da o tome konačnu reč treba da daju nadležni državni organi koji, u okviru svojih ovlašćenja, mogu da vrše kontrolu službi bezbednosti i policije. Ono što je sigurno jeste da je dosadašnji način praćenja elektronskih komunikacija otvarao mogućnost ugrožavanja nekih od spoljnih manifestacija prava na privatnost utvrđenim Ustavom Republike Srbije, pre svega nepovredivosti pisama i drugih sredstava opštenja, što je svojom odlukom konstatovao i Ustavni sud. S obzirom da je zakon ostavljao prostora da odluku i proceni o potrebi pribavljanja takvih podataka donose ne samo direktori agencija već i druga lica koje oni ovlaste, postoji visok stepen verovatnoće da je takvih praćenja bilo, što je i otvaralo mogućnost zloupotrebe.

Mogu li se građani, posle odluke USS, osećati zaštićenim, da li je mogućnost zloupotreba od strane službi bezbednosti svedena na minimum?

Pravno-tehnički, odgovor je potvrdan. Međutim, ne treba zaboraviti da nam tek sada sledi posao druge vrste, koji je takođe od značaja za život i bezbednost građana. U interesu građana i države je i otkrivanje počinilaca krivičnih dela. Zato se sada moraju preduzeti hitne mere da se i rad pravosuđa organizuje tako da sudovi u najkraćem roku odlučuju o takvim predlozima, kako oni ne bi postali „kočnica“ za blagovremeno, nužno i neophodno delovanje službi i policije u cilju otkrivanja krivičnih dela i otkrivanju i privođenju njihovih počinilaca pravdi.

Kako je ova materija uređena u zemljama razvijene demokratije i da li su tamošnja rešenja uporediva s našim?

Praksa Evropskog suda za ljudska prava ali i ustavnih sudova nekih drugih zemalja, kao na primer, Nemačke, pokazala je da je i u zemljama razvijene demokratije postojala slična praksa, koja je zatim ocenjena kao protivna pravu na privatan i porodični život odnosno pravu na privatnost, kao jednom od osnovnih građanskih i političkih prava utvrđenim Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda

Evropski sud za ljudska prava već 25 godina stoji na stanovištu da prikupljanje informacija o nazvanim telefonskim brojevima, vremenu i dužini poziva potpada pod pojam komunikacija (Malone protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 2. avgusta 1984). Ovaj stav je ponovo potvrđen preciziranjem da pojam privatnosti i prepiske obuhvata ne samo telefonske komunikacije nego i elektronsku poštu i upotrebu Interneta (Kopland protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 3. aprila 2007.) Posebno je važno da, prema shvatanjima Evropskog suda za ljudska prava, podaci o telekomunikacionom saobraćaju (o izabranim brojevima, vremenu i trajanju svakog telefonskog razgovora) čine “integralni deo telefonskih komunikacija” (Kopland protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 3. aprila 2007). Prema prikazanoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, pojam „komuniciranja“ odnosno opštenja, čija je tajnost zaštićena članom 41. stav 1. Ustava, obuhvata ne samo sadržaj komunikacije nego i podatke o tome sa kim se komunicira, kada i odakle obavlja, odnosno zaštita komunikacija ne uključuje samo sadržinu, već i tajnost okolnosti komuniciranja, uključujući posebno da li, kada i koliko puta je neka osoba kontaktirala drugu ili to pokušala.

Isto proizilazi i iz presude Ustavnog suda Republike Nemačke od 2. marta 2009. godine kojom su, na inicijativu oko 34.000 građana i organizacija neustavnim proglašene pojedine odredbe nemačkog Zakona o telekomunikacijama.

Da li je u Srbiji praksa promenjena pod pritiskom međunarodnih faktora ili su promene došle iznutra, iz samog srpskog društva?

Promena je usledila pre svega zahvaljujući snažnoj aktivnosti Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti koji su podneli Ustavnom sudu predlog za ocenu ustavnosti Zakona o elektronskim komunikacijama i Zakona o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji. Predlog je podržao i veliki broj nevladinih organizacija koja se bave unapređenjem i zaštitom ljudskih prava. Znači, ne smatram da je postojao pritisak međunarodnog faktora, već unutrašnji „pritisak“ da u procesu evropskih integracija harmonizujemo ovaj deo pravnog sistema Republike Srbije sa standardima sadržanim u međunarodnim dokumentima, pre svega dokumentima Saveta Evrope, odnosno usaglasimo ga sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

Šta treba da budu sledeći koraci u ovoj oblasti, sta još treba promeniti?

Čini mi se da je neophodno da se redefiniše deo Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti, u delu koji se odnosi na neposredan parlamentarni nadzor službi, jer narodni poslanici u ranijem Odboru za bezbednost, a sada ni u budućem Odboru za kontrolu službi bezbednosti, nemaju mogućnost uvida u sve podatke o radu službi. Ovo pravo bi, ako ne svi, morao da ima bar predsednik budućeg odbora. Postavlja se i pitanje ustavnosti istog zakona, koji daje značajne prerogative izvršen vlasti predsedniku Republike u vezi sa kontrolom službi, što značajno odstupa od njegovih ustavnih nadležnosti i nadležnosti utvrđenih Zakonom o predsedniku Republike.