Opstanak je jedini izbor

Šta mogu da biraju Srbi na Kosovu i Metohiji,  kakav je to izbor i ko njime dobija, ima li ikakvih pokazatelja, obećanja, planova i mogućnosti da se nešto promeni u geto životu, osećaju slobode, vezama sa Beogradom, ekonomiji, povratku raseljenih? Svaka ozbiljnija analiza, lokalna i međunarodna, govori da većih pomaka u svim ovim oblastima neće biti ili, tačnije rečeno, oni neće biti dozvoljeni. Odavno su zaboravljene faze razvoja društva na Kosovu posle 1999. godine, a one su glasile: “ispunjavanje standarda, pa status pokrajine”, pa floskula i “standardi i status” i, na kraju posle haosa 17. marta 2004., “status, pa standardi”.

Za koga onda glasati u pretpolitičkom društvu koje se, u svom najvećem delu izborilo da civilizovanom svetu “objasni” da standardi, pa i slobode nisu važni. Prosečan čovek se odlučuje za onaj kontekst odakle veruje da mu može doći sloboda i koji mu, bez obzira na realne prepreke, govori o pripadnosti, nadi, celini i jedinstvenom državnom organizmu. Odluka Srba da se “sačeka sloboda” i preživi etnički haos, delom je donesena i na mišljenju da će Beograd u dogledno vreme, uprkos pritiscima, povratiti deo svojih legitimnih prava u Pokrajini i da će jednom “međunarodna zajednica videti ko već dvanaest godina pati”. 

Teško se, u civilizovanom svetu, može naći prostor gde ima toliko želja prilikom glasanja i izbora, a gde ne postoji gotovo nikakva izvesnost da se išta može promeniti i da će, makar što se tiče osnovnog korpusa ljudskih prava, ikome biti bolje. S druge strane, na izborima koje je ranije organizovala Priština i na koje su Srbi izašli, gotovo da nisu pomenuta bilo kakva prava i slobode, sve se svelo na dobijanje novca i materijalne interese, pa zato kasnije, u Parlamentu Kosova, ni zakoni koji su bili od vitalnog značaja za srpsku zajednicu nisu branjeni kako bi se očekivalo od Srba koji su postali sastavni deo vlasti. Odsustvo bilo kakve ideologije ove političke grupe dalo je jako loše rezultate i delom formiralo stav albanske većine da su Srbi dobili mnogo više prava nego što im po broju i značaju pripada. Zahvaljujući i takvom radu ovih političara, povećala se i svest o značaju zvaničnog Beograda, bez obzira što su glasovi kosovskih Srba i ostalih većinski otišli srpskoj opoziciji.

Od samog glasanja i njegovih rezultata prirodno su važnije posledice,  a na Kosovu i Metohiji presudan je način na koji će to glasanje biti iskorišćeno u etničkom obračunu i unutrašnjoj političkoj upotrebi.  Beogradska politička većina je, u predizbornoj trci, uglavnom izbegavala temu Kosova, tako da izgleda kako je glasanje Srba i ostalih na Kosovu ovog proleća bilo važnije prištinskim vlastima nego Beogradu. Čime se može nadomestiti potpuni kolaps ekonomije, manjak vode i struje, korupcija i kriminal, gušenje medija? Odgovor je jasan i jednostavan: proizvodnjom problema i „integracijom severnih Srba u ustavno pravni poredak Kosova“. Ono što je nekadašnjim beogradskim vlastima u prošlosti i vladanju značilo Kosovo, danas prištinskim vlastodršcima znači sever Kosova. Doduše, Beograd se tada malo interesovao za „paralelni svet kosovskih Albanaca“, a sadašnje prištinske vlasti svaki incident na severu mogu pretvoriti u definitivni haos na jugu i konačni nestanak Srba i njihovih najznačajnijih kulturnih i verskih spomenika.

Zbog svega toga svaki izbori često izgledaju kao simuliranje demokratije u totalitarnom društvu koje svoju osnovnu ideju crpi iz albanske nacionalne žrtve i nezavisnosti pretvorene u ideologiju. Srbi i nealbanci, ma koliko sabijeni u geta, neophodna su „hrana“ i pretnja toj ideologiji jer ona bez pretnje ne može preživeti unutrašnje sukobe, nepostojeću ekonomiju, kolebljivi nacionalno-državni identitet.

Tako, kako se neko u štampi našali i reče, sve kosovske vesti, isključujući sport i vremensku prognozu, počinju Srbima, Beogradom, izborima, hapšenjima Albanaca u Preševu i Bujanovcu, ratnim podsećanjima... Mediji u Prištini, a na prvom mestu javni servis RTK, po modelu Martovskog pogroma 2004., doneo je presudu da su Srbi krivi za smrt Albanca Seljvera Haradinaja u naselju Tri solitera u severnom delu Kosovske Mitrovice.   S druge strane Beograd je potpuno zaboravio albanski kontekst u kom žive Srbi na Kosovu. Postavlja se i logično pitanje zašto je odustao od obraćanja Albancima, kada stotine hiljada njih uzima srpske pasoše, dokumenta, kada hoće penzije, žele da se leče u srpskim bolnicama.

Međutim i ovi srpski izbori, posebno oni lokalni u Zubinom Potoku i Zvečanu, mogu biti povod za incident posle kog situacija može izmaći svakoj kontroli i prisilnim rešenjima. Izlaskom specijalnih jedinica Kosovske policije ROSU na prelaze Brnjak i Jarinje 25. jula prošle godine srpskim vlastima je stavljena omča oko vrata. Za njeno skidanje bili su potrebni meseci i meseci tvrde i meke diplomatije, mitinga i barikada, bolnih i nepravednih kompromisa, paljevine prelaza, mrtvih, ranjenih na svim stranama. Za jednu noć Tačijeve i, delom, međunarodne akcije munjevito je zaboravljeno sve ono što je u evropskim obavezama uradila Srbija. Prema zapaljivim izjavama iz Prištine, sasvim je izvesno da se omča, mogla upotrebiti i prošle izborne nedelje, na Đurđevdan. Srećom nije, mada ne treba isključiti mogućnost da će se, u „pogodnom trenutku“, naći na beogradskom vratu i to već pri njegovom prvom novom koraku ka Evropskoj uniji. Sve to sada ne zavisi od političkog stava kosovskih Srba, to zavisi od činjenice da su oni opstali na Kosovu i Metohiji i da njihovi životi i spomenici predstavljaju topovsko meso nedovršenog društva i sukobljenih „viših“ interesa.