Spajanjem izbora DS bi dobila „infuzuju podrške“

Politički argument za spajanje predsedničkih, parlamentarnih i lokalnih izbora treba tražiti u okolnosti da je Boris Tadić znatno popularniji nego Demokratska stranka na čijem je čelu. Ljudi po pravilo glasaju simetrično. Ako na predsedničkim izborima glasaju za kandidata DS, obično glasaju i za DS na parlamentarnim izborima. DS bi, dakle, dobila „infuziju podrške“ i sa većim šansama bi izašla na parlamentarne izbore, kaže politikolog Vladimir Goati.

Da li to znači da možemo očekivati da zaista dođe do spajanja izbora?

Ovo što sam naveo je jedna lepeza razloga, a za šta će se opredeliti predsednik Tadić i čime će se rukovoditi kada bude donosio odluku, tek treba da vidimo. On odlučuje o izborima jer ukoliko podnese ostavku, parlament tu ostavku može samo da konstatuje.

Kako će biračko telo i javnost tretirati eventualnu Tadićevu odluku da podnese odstavku i tako izazove praspisivanje predsedničkih izbora?

Šta god Tadić da uradi biće kritikovan. Ako ne podnese ostavku, reći će mu da se nije usudio da povuče odlučan politički potez ili da nije imao sluha za potrebu da spajanjem izbora izborni proces učini jeftinijim, da nema razumevanja za ljude koji rade i stiču dohodak. Ako uradi obrnuto, reći će se da je to učinio zbog svoje partije. Ali, takve kirike neće bitno uticati na opredeljenje birača. Veliki procenat birača već je opredeljen, veliki deo njih glasa isto kako je glasao minulih godina.

Kako komentarišete ocene da spajanje izbora najviše odgovara DS-u i SNS-u?

DS i SNS su „mega stranke“ na srpskoj političkoj sceni. Te dve stranke, po mojoj proceni, pokupiće dve trećine glasova i u procentima će imati još više mandata u parlamentu. Ostale stranke će biti bliže cenzusu od pet posto nego dvocifrenoj podršci birača.

Znači li to da treba očekivati period dominacije velikih?

U Srbiji je trenutno izražena tendencija bipolarne političke scene na kojoj dominiraju dve stranke, a oni koji menjuaju dresove mahom se sele u  neku od tih stranaka. To je rezultat nečega što se zove strateško glasanje. Borač na izborima polako shvata da može jako da simpatiše nekog ko je šef male stranke, ali ipak glasa za nekoga ko ima šanse da vlada. Pri tome bira ko mu je od najvećih stranaka najbliži. To je proces koji se neće završiti u dvopartizmu, ali će ipak postjati dve velike partije.

Da li pri tome treba računati na smanjenje uticaja lidera na politički život, ili povećanje tog uticaja?

Govorim o jednom evropskom procesu koji je počeo devedesetih, kada su komunisti pustili niz vodu svoje koncepcije marksizma, lenjinizma i slično. Tada su počele bitno da se smanjuju razlike u partijskim sistemima a partijske platforme su počele da se približavaju. Što su sličnije platforme stranaka, to veću ulogu igra lični momenat. Birači glasaju za čoveka koji ima harizmu. Ako su svi za Evropu, ako su za to da se smanji administracija, ako su za popravljenje položaja siromašnih i borbu protiv korupcije, smanjuju se programske razlike. Jasno je, dakle, da snažno uključivanje najpopularnijih političkih ličnosti u kampanju donosi prednost.

Manje stranke se oštro protive spajanju izbora. Da li im zaista preti opasnost?

Spajanje izbora će male stranke verovatno oslabiti. Ali, dosadašnja iskustva govore da se birači kreću u okvirtu istih blokobva, što znači da oni koji menjuaju dres neće prelaziti iz bloka u blok. Na stranačkom „lovnom području“ dominiraju DS i SNS. Ako zahvaljujući spajanju izbora pokupe više glasova, manje će ostati partijama iz blokova okupljenih oko njih.

Kako gledate na tezu da spajanje izbora donosi uštedu novca?

Sasvim je sigurno da, ako izuzmemo političke razloge, spajanje izbora donosi uštede. Doduše, to neće biti neka jako korisna stvar za poreske obveznike jer će stranke svakako uzeti novac opredeljen za predsedničke, parlamentarne i lokalne izbore, a malo je verovatno da će vratiti ono što uštede. Ali, kao društvo ćemo uštedeti energiju, novac i vreme.