10.03.2012 Beograd

Sporazum je najjeftinije rešenje

Sporazum je najjeftinije rešenje
U međunarodnom pravu se razlikuju takozvane 'prirodne' granice i takozvane 'ugovorne' granice. Prirodne granice najčešće slede tokove i slivove reka, odnosno najdublje tačke rečnog toka, vrhove planinskih venaca ili druge prirodne oblike tla koji je čine uočljivima, a ugovorne granice nastaju na osnovu odgovarajućeg bilateralnog ugovora susednih zemalja, ili u okviru multilatreralnih foruma.

“Prirodne” granice mogu da postanu i “ugovorne” ako se potvrde odgovarajućim pravnim instrumentima, dok obrnuto, logično, nije moguće. Sporni deo granice između Srbije i Hrvatske  na Dunavu pripada takozvanim “prirodnim” granicama. Sporno je razgraničenje između Srbije i Hrvatske na Dunavu od Bačke Palanke dotromeđe Srbija – Hrvatska - Mađarska”, objašnjava za NM portal prof. dr Vatroslav Vekarić, član spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova Srbije.

Srbija traži da granična linija bude sredina toka Dunava, Hrvatska da granica ide linijom koja razdvaja katastarske opštine. Na čijoj strani je međunarodno pravo?
 
Kod granica koje idu rekom najčešće se prihvata linija koja čini sredinu matice reke ili geometrijsku sredinu reke. Za plovne reke prihvaćeno je pravilo sredine reke (Talweg). Iz toga sledi da je pristup Srbije rešavanju spornog graničnog pitanja u nešto većoj meri usklađen sa opštim pravilima međunarodnog prava koja se tiču razgraničenja država. To ne znači da je pristup Hrvatske protivan međunarodnom pravu, ali bi za njegovo prihvatanje dodatno bio neophodan odgovarajući konkretan ugovor između dveju zemalja. Srbija je već istakla da je u međunarodnoj praksi  uobičajeno da sena Dunavu, kao značajnoj međunarodnoj plovnoj reci, primenjuje pravilo da granica sledi liniju najdubljih tačaka njenog tokai po tom principu uspešno je izvršeno razgraničenje Srbije sa Rumunijom, Rumunije sa Bugarskom, kao i Mađarske saSlovačkom. S druge strane, Hrvatska ukazuje da bi prihvatanje gorenavedenog principa dovelo do toga da bi granicavišestruko presecala međunarodni plovni put reke Dunav pa predlaže da se uvaže  postojeća katastarska razgraničenjakojim bi se odstupalo od toka Dunava.
 
Kako se istorijski kretala ta granica?
 
Granica između bivših republika SFRJ (odnosno FNRJ) Srbije i Hrvatske pravno je zasnovana na Zakonu o ustanovljenju iustrojstvu Autonomne pokrajine Vojvodina iz 1945. godine.
 
Imate li podatak koliko puta se sastala međudržavna komisija koja se bavi ovim problemom? Da li je ta komisija dala bar neke konkretne predloge?
 
Radi rešavanja ovog pitanja 2003. godine je formirana zajednička komisija koja je, nakon višegodišnje pasivnosti, maja 2010. godine postigla saglasnost o  identifikaciji ranije međurepubličke granice kao temelja za definitivno utvrđivanjemeđudržavne granice. Utvrđeno  je da je kopnena granica u "zelenom pojasu" koji se proteže od tromeđe Srbija-Bosna i Hercegovina-Hrvatska do Bačke Palanke nesporna kao i  da postoji identični stav dveju strana o tome  gde je bila ranija (administrativna) međurepublička granica.
 
Slovenija je Hrvatskoj pravila problem i blokirala ulazak u EU dok se nije rešilo pitanje Piranskog zaliva. Da li bi Hrvatska mogla da koči napredak Srbije prema EU?
 
Poznata je pojava da mnoge države članice Evropske unije pri odlučivanju o napredovanju u novu fazu ili prijemu novih članova u Evropsku uniju pokušavaju da valorizuju činjenicu što se odluke o tome donose konsensusom pa, raspolažući de facto pravom veta, pokušavaju da ovim putem,  povoljnije nego što bi to inače bio slučaj, reše pojedina sporna bilateralna pitanja sa zemljama koje tek treba da postanu članice. Spor Grčke i Makedonije oko imena države, Hrvatske i Slovenije oko razgraničenja na moru, da ne pominjemo najnoviji primer uslovljavanja Rumunije dodeljivanja statusa kandidata Srbiji oko navodnog problema vlaške manjine samo se neki primeri koji to potvrđuju. Teoretski, Hrvatska bi takođe mogla da pribegne ovakvom sredstvu iako smatram da se na ovakvu praksu ne gleda najblagonaklonije u Briselu kao i u najuticajnijim državama Evropske unije. Ako je suditi po skorašnjim izjavama najviših hrvatskih zvaničnika, Hrvatska nema nameru da otežava napredovanje Srbije ka Evropskoj uniji što bi se moglo razumeti i kao najavu da granični spor ne bi upotrebljavala na način suprotan duhu dobrosusedskih odnosa.
 
Koje bi bilo najbolje rešenje ovog spora?
 
Smatram da bi bilo najpoželjnije da se granični spor između Srbije i Hrvatske reši postizanjem odgovarajućim sporazumom o razgraničenju kojim bi se, u maksimalno mogućoj meri, regulisala sva sporna pitanja. Iskustvo hrvatsko-slovenačkog graničnog spora oko razgraničenja u Piranskom zalivu pokazao je da je bolji svaki sporazum od produžavanja tenzija koje otežavaju sprovođenje širih spoljnopolitičkih ciljeva svim učesnicima.
 
Svaki granični konflikt treba sagledavati u kontekstu koji je dalekosežniji od samog konkretnog spora i treba imati u vidu sve posledice izostanka pozitivnog rešenja. Celovit uvid u srpsko-hrvatski granični problem - a isto se odnosi i za ostale granične sporove između zemalja potpisnica Dejtonskog sporazuma-  pokazuje da je uglavnom reč o sporovima koji ne sadrže elemente  krupnih antagonostičkih interesa već najčešće o razlikama koje je, uz odgovarajuću političku volju, moguće pragmatično i relativno brzo rešiti.  Moglo bi se, čak,  reći da srpsko-hrvatski granični spor nije preterano komplikovan u političkom i pravnom smislu iako bi to mogao da “postane” negativnom instrumentalizacijom od strane pojedinih političkih aktera, kako je to pokazao i hrvatsko-slovenački spor. Pri tome je racionalno poći od spoznaje da otvoreni granični sporovi – s obzirom i na  simbolički karakter granica i njihovu povezanost sa pitanjima nacionalnog identiteta -  uvek predstavljaju potencijal za destabilizaciju i pogoršanje odnosa i idu na ruku etnocentričnim i nacionalističkim političkim grupacijama koje mogu, prema potrebi, da ih aktuelizuju.
 
Predsednik Hrvatske Ivo Josipović je izjavio da, ako se Srbija i Hrvatska ne dogovore o spornom delu granice, treba ići na međunarodnu arbitražu. Da li Srbija daje prednost arbitraži ili međusobnom dogovoru? Šta bi nam više odgovaralo?
 
Bilo bi idealno da dve zemlje postignu sporazumno rešenje, odnosno da odgovarajućim međudržavnim sporazumom reše sva sporna pitanja. To je i teorijski i praktično najbolje i (politički) najjeftinije rešenje. Međutim, ukoliko bi se pokazalo da takav sporazum nije ostvariv iz bilo kojeg razloga,  međunarodna arbitraža ostaje, smatram,  kao, takođe, prihvatljivo rešenje.

autor: Ratko Femić izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side