Osim toga, u Srbiji objektivno ne postoji preterano veliki interes za zbivanja u Crnoj Gori, pa ni naglašeno bavljenje tom temom ne može doneti velike političke poene.
Otkako su se „dva oka u glavi“ razdvojila odlukom Crne Gore da proglasi nezavisnost, nije bilo tako optimističkih tonova iz Podgorice kao nakon izbora Tomislava Nikolića za predsednika Srbije.
Crnogorski predsednik Milo Đukanović, koji je sa nekadašnjim premijerom Vojislavom Koštunicom bio u krajnje lošim, a sa doskorašnjim predsednikom Borisom Tadićem u prilično lošim odnosima, za Nikolića je našao reči hvale zbog njegove izjave da se Srbija nikako neće mešati u unutrašnje stvari Crne Gore.
Ovakav obrt na prvi pogled izgleda nelogično jer je Nikolićeva Srpska napredna stranka nastala raspadom radikala, inače ogorčenih protivnika crnogorske nezavisnosti.
SNS namerava da formira vladu sa Sosijalističkom partijom Srbije, sa kojom su radikali držali vlast tokom devedesetih. Đukanović se deklarisao kao protivnik Miloševićevog režima, kao i Tadićeva Demokratska stranka i Koštuničina Demokratska stranka Srbije, ali se sada čini da teže nalazi zajednički jezik sa tim strankama, nego sa onima koje su bile na vlasti devedesetih.
U političkom smislu Đukanoviću je najvažnije da Beograd ne koristi Srbe u Crnoj Gori, kojih je više od 30 odsto, da bi uticao na političke prilike u toj zemlji. On verovatno procenjuje da će Nikolić i SNS, zbog ratne prošlosti stranke od koje su nastali, imati teškoća da pronađe saveznike u regionu.
Otuda računa da bi nove srpske vlasti, u želji da se učvrste, mogle da blagonaklonije gledaju na vlasti u Podgorici i da u većem stepenu nego što su to činile DS i DSS, uvaže ne samo crnogorski nezavisnost, nego i crnogorsku vladajuću elitu.
Pada u oči da je Đukanović našao za shodno da, u jednom od prvih komentara Nikolićeve pobede, naglasi da se raduje što je predsednik Srbije konačno jedan „autentični Srbijanac“.
Nikolić je Kragujevčanin, a dosadašnji predsednik Srbije ima crnogorsko poreklo, kao što ga je imao i Slobodan Milošević. Otuda se može reći da je Đukanović ovom izjavom verovatno želeo da stavi do znanja kako smatra da ljudi crnogorskog porekla koji žive u Srbiji nemaju blagonaklon stav prema crnogorskoj nezavisnosti, dok bi građani Srbije i političari koji nemaju takvo poreklo, mogli da se postave fleksibilnije.
Izvesno je da ni Nikoliću ni lideru SPS-a Ivici Dačiću ne ide u prilog da se previše približavaju Đukanoviću koga lavovska većina njihovih birača tretira kao „izdajnika“ koji je po diktatu Zapada razbio srpsko-crnogorsko jedinstvo.
Osim toga, u Srbiji objektivno ne postoji preterano veliki interes za zbivanja u Crnoj Gori, pa ni naglašeno bavljenje tom temom ne može dobiti velike političke poene. To upućuje na zaključak da je Nikolićevo pomalo neočekivano iskazivanje naklonosti prema vlastima u Podgorici pre motivisano trenutnom potrebom da na međunarodnoj sceni manifestuje fleksibilnost, nego željom da suštinski menja srpsku politiku prema Crnoj Gori.
Kada se sve sabere, neki bitan napredak u srpsko-crnogorskim odnosima ne treba očekivati. Ali, ono što je u celoj priči dobro je da nakon smene vlasti u Srbiji ne treba očekivati ni pogoršanje odnosa sa Crnom Gorom, uprkos tome što će u narednim godinama o ključnim ekonomskim i političkim poslovima brinuti stranke koje su direktne naslednice vladajućih partija iz Miloševićevog režima. Te stranke biće zabavljene drugim, važnijim problemima i neće im biti u interesu da pokreću kampanju negiranja crnogorske nezavisnosti.
Za Đukanovića je od odlučujućeg značaja da Beograd ne počne da pruža snažniju političku i ekonomsku podršku sve agilnijoj i sve glasnijoj crnogorskoj opoziciji. Odobravajući tonovi koji dolaze i iz Beograda i iz Podgorice nakon pobede Nikolića ostavljaju prostor za zaključak da je crnogorski predsednik dobio i neku vrstu uveravanja da se tako nešto neće dogoditi i da će se i Srbija i Crna Gora u narednim mesecima i godinama zabavljati „svaka o svom jadu“.