01.02.2015 Beograd

Gorčin Stojanović: Visoka kultura je temelj društva

Gorčin Stojanović: Visoka kultura je temelj društva Foto: Z. Raš
Neki misle da preterujem kad govorim o udruženom zločinačkom poduhvatu sračunatom na zatiranje srpske kulture

 

Šta u sklopu ukupne politike za JDP znači potez koji je izazvao tolikopažnje, pa i protivrečnih komentara u javnosti?

Prvo, ta akcija nije nova za nas. Zapravo, svakog januara većina evropskih repertoarskih pozorišta snižava cene karata. Kad kažem repertoarsko pozorište, govorim o subvencionisanim, dotiranim, državnim, regionalnim, opštinskim, dakle o pozorištima koja nisu komercijalna. To je slučaj u devedeset odsto zemalja zapadne Evrope, isključujući Britaniju i delimično Francusku, znači pre svega u najvećem pozorišnom sistemu, nemačkom, koji obuhvata Austriju, Švajcarsku i Nemačku, ali i Češku i Poljsku. Mi to zovemo sistem Burg teatra, koji je zapravo proizveo ideju da se svake večeri igra druga predstava, da se na taj način radi, što bi rekao Sterija, na polzu publike, i ono što je jedna od tih velikih tekovina građanskih revolucija, ne dvorsko, nego građansko pozorište. To je velika tekovina evropskog teatra, to je Burg teatar i ona ima svoju ekonomsku logiku. Kad kažem ekonomsku logiku to ne znači da zarađuje, nego se misli na način na koji se proizvode predstave. Ne proizvodi se, dakle, jedna predstava koja se eksploatiše do besvesti kao na Brodveju, kao na londonskom Vest endu i kao u anglosaksonskoj pozorišnoj tradiciji, nego se proizvodi veći broj različitih sadržaja koji daju ukupnu sliku, pa ako hoćete čak i sociogram jednog društva: komedije, tragedije, tragikomedije, građanske drame, farse... I svake večeri druga predstava, sa vrlo jednostavnom idejom – najbolji glumci, najbolji reditelji, najbolji pisci, najbolji scenografi... najbolji rade za građane, a ne više za dvor. Ovaj mali uvod iz istorije pozorišta koji sam napravio vezan je za ono što se zove sociologija pozorišta, pa i ekonomika poslovanja koja je potpuno drugačija nego u anglosaksonskom svetu, dakle u Americi, Velikoj Britaniji, gde se napravi jedan proizvod i onda se do maksimuma eksploatiše.

 

Šta mislite o idejama da kultura bar malo treba da izađe na tržište?

Visoka kultura ne može da izađe na tržište. Zašto? Zato što se to nikada do sada nije desilo. Najskuplji proizvod koji postoji na zemaljskoj kugli u oblasti visoke kulture je opera. Najskuplje mesto za najskuplji proizvod zove se Metropoliten opera u Njujorku. Skala je ništa spram Metropolitena, Kovent Garden je ništa. I tamo je, verovali ili ne, cena ulaznice dotirana, čak i kad košta 300 dolara. Do 1.500 dolara, koliko bi karta trebalo da košta, dotira vas Filip Moris ili Koka Kola ili anonimni darodavci koji daju ogroman novac, a uopšte ne žele da njihovo ime bude objavljeno. Govorim vam o zemlji koja nema čak ni Ministarstvo za kulturu i govorim o najvećem gradu u svetu koji ima tržište za sve.

Pozorište i, uopšte, visoka kultura, imaju kulturnu misiju. Nama država nije potrebna ukoliko neće zadovoljiti naše kulturne potrebe...

Dakle, ni u najbogatijoj zemlji u svetu visoka kultura nije na tržištu. To može da važi za nisku kulturu, može za krevetske farse, može za Teatar Slaviju kojem svaka čast, ali to je taj nivo, 4-5 glumaca u sali koja ima stolove za piće, bez scenografije ili sa minimalnom scenografijom, mogu naši najbolji glumci tu i da igraju, to je super, ali to nije pozorište. To je zabava. A pozorište nije zabava. Pozorište je umetnost. I to visoka i najsloženija umetnost.

 

Dasejoš malo zadržimo na vašoj saradnji sa Rajfajzen bankom.

Rajfajzen banka je naš sponzor već 10 godina, tako da akcija koju smo napravili na neki način predstavlja i obeležavanje tog jubileja. Ovde bih još istakao da su ljudi u Rajfajzen banci razumeli da donatorstvo u kulturi ne bi smelo da podrazumeva ono što se zove prodact plejsment, ne bi smelo da se radi po principu daj-dam, dođi mi u poslovnicu pa ćeš dobiti nešto. Ne, ovde je reč o nečem drugom. Dobar imidž banke, za banku verovatno ne naročito veliki novac, ali za nas ogroman, ogroman novac i za našu publiku, što je još važnije. Oni su razumeli da mogu bezuslovno, beskamatno da kreditiraju publiku Jugoslovenskog dramskog. Izabrali su da to bude naša publika, kao što naša publika bira nas. Ja nisam sasvim siguran za neku drugu instituciju kulture da bi imala baš ovoliki red. I ovde se ne radi o publici koja je došla tu zato što je nešto džaba, jer nije džaba nego je drastično snižena cena karata koja i ovako i onako ne može biti ekonomska, i nije ekonomska ni kada je 1.200 dinara, što je najviša cena ulaznice koju gotovo niko ne plati, jer se uvek ide bar na 20 odsto popusta po nekom osnovu. A drugo, pošto mi smatramo da imamo kulturnu misiju, a ne da smo, kako se to zvalo u socijalizmu, dohodovna organizacija udruženog rada, želimo da našu publiku kreditiramo na ovaj ili onaj način. Kao što svi mi kreditiramo svoj rad u pozorištu ovde, od spremačice do upravnika pozorišta. Svako od nas mora ili da bude bogato udat ili da je dobio na lutriji ili, što je uglavnom slučaj, da radi i neke druge stvari da bi mogao da se bavi vrhunskom umetnošću. I to je tako već decenijama.

Kakvo je vaše mišljenje o odnosu države prema kulturi generalno, ne samo prema vašem pozorištu?

Nama treba država koja će reći: kulturna misija JDP-a je da igra ono što igra, veliku klasičnu literaturu, najodabranije savremene domaće ili strane komade, sa najboljim glumcima, sa najboljim rediteljima, scenografima i, evo, radite to devet puta godišnje, koliko bi bio red ako sezona traje devet meseci, ili bar šest puta godišnje, što je prosek, gledano od 49. godine do nedavno. Mislim da je sada već pokvaren, nisam dugo računao, ali mislim da sada ne možemo da proizvedemo više od tri predstave. No, moram vam reći da je bilo sezona kada Jugoslovensko dramsko nije dobilo ni jedan jedini programski dinar. Predstave poput „Gospođice“ ili „Sumnjivog lica“ ili „Otela“ napravljene su bez ijednog dinara bilo kakve dotacije. Napravljene su našim sredstvima. Kako – ne pitajte. Tako što su se ljudi odricali honorara, dela honorara, što su radili na „dođeš mi“, što smo prerađivali stare kulise itd. To može jedno vreme, ali ne može uvek. Ono u čemu je tržišni princip jedino primenljiv to je da mi moramo što više proizvoditi. Onda ćemo manje koštati državu.

Mi nemamo krizu publike. Nismo ovo napravili zato što imamo krizu publike. Napravili smo ovo zbog toga što se to uvek radi u januaru da bismo odgojili novu publiku. Ove godine akcija je produžena i na februar, jer je banka tako želela i hvala joj na tome. Ali, ponavljam, smisao ove akcije nije ekonomski. Smisao ove akcije je produbljivanje kulturne misije kroz odgajanje nove publike.

 

I publika je odgovorila na pravi način.

Ono što mi sada znamo to je da naša publika – kvalifikovana, obrazovana, pametna, senzibilna publika – prosto ne može sebi da priušti da dve karte plati dve hiljade dinara i da posle toga dostojanstveno ode bar na kafu.

Ljudi imaju potrebu da budu kulturni, čak i ako oni sami ne konzumiraju kulturu. Ne bih tako potcenjivao građanstvo Srbije. Ali, koga bih potcenjivao, vlasti, sve vlasti, ne samo ove nego i one prethodne i one tamo poslednjih tridesetak godina kojima odgovara neobrazovan građanin, jer neobrazovan građanin nema ni kulturnu potrebu, a naročito je poslušan i podložan bilo kojoj vrsti autoritarne vlasti. Zato neki misle da preterujem kad govorim o udruženom zločinačkom poduhvatu sračunatom na zatiranje srpske kulture. Ja tu naravno koristim drastične reči ne bi li se neko osetio ošamarenim, ali ne preterujem mnogo. Prosto, tome nas uči istorija.

 

Zar država nije i inače siromašna, budžeti su mali, da bi se od nje više očekivalo ?

Ne. Ne slažem se sa Tasovcem, država nije siromašna u tom delu nego arči novac. Treba da odete u dva velika nacionalna pozorišta koja imaju tri ansambla i prebrojite zaposlene. Ne govorim o orkestru, baletu i horu, govorim o broju dekoratera. Ja sam radio predstavu u Srpskom narodnom pozorištu i imao na raspolaganju petnaest dekoratera. Mi nemamo petnaest dekoratera u Jugoslovenskom dramskom na dve scene, sa vrlo zahtevnim predstavama.

 

Znači da u kulturnim ustanovama postoje neracionalnosti.

To svi znaju. Svaki direktor Narodnog pozorišta će vam reći da ima viška zaposlenih, ali ništa ne može da uradi na tu temu, jer država mu ne omogućava. Za to vreme Jugoslovensko dramsko je sa 230 članova, koliko je imalo kad sam ja prvi put ušao u zgradu na službeni ulaz, sa 203 koliko je bilo kad sam postao direktor i umetnički direktor, sa 196 koliko je imalo do pre pet godina, sada došlo na 96. To je više nego upola manje. Pa ako neko misli da je 20 odsto ljudi bilo viška, a ja tvrdim da nije, mi smo sad došli u situaciju da JDP ima najmanje glumaca u Beogradu – 24 glumca na plati, vrhunska izvođača – i da je uposlenost 80-90 odsto.

 

Sa druge strane, imate primedbe na način na koji država raspodeljuje sredstva.

Ako neko misli da će Milanskim ediktom postići bilo kakav efekat osim grotesknog, taj se ljuto vara. Ok, vidim da Tasovac pokušava nešto da promeni, ali to ide isuviše sporo. Nisu Dadov i Jugoslovensko dramsko isto, a tretman im je isti, bar je do sada bio. Dadov je simpatično amatersko pozorište, ali razlika između Dadova i Jugoslovenskog dramskog je kao između barke i Titanika. Kod nas se ne govori o visokoj kulturi, jer su još žive stare komunističke predstave da je sve kultura. Nije sve kultura. Kada režiram televizijsku seriju to nije visoka kultura, a kad režiram Andrića onda jeste.

I nije nama kriva estrada, pa vlasti proizvode estradu. I uopšte nije bitno da li oni idu u pozorište, kažu: ne idu u pozorište, idu na koncerte. Pa, neka idu na koncerte, ne radi se o tome. Samo moraju da imaju svest da je visoka kultura temelj društva. Ne popularna kultura. Kad je Madona bila u Beogradu grad je, zato što nije bilo prodato dovoljno karata, njeno gostovanje dotirao sa dvesta hiljada evra, koliko se ukupno godišnje izdvaja za programe JDP-a. Zašto je to urađeno? Zbog imidža Beograda. Kako je to uticalo na imidž Beograda? Tako što je na Madoninom sajtu sitnim slovima pisalo Beograd. Neko je isto tako mogao da spali dvesta hiljada evra na trgu. Ali, kad smo mi to govorili, Branko Cvejić, ja i drugi, pa i Tasovac, bili smo izloženi linču, jer stavljamo klipove u točkove demokratske Srbije, rušimo imidž zemlje.

Čini mi se da se sad tu nešto menja, mada više zato što nema para nego što se stvara neki novi sistem. Zato se plašim da će se jednog dana kad ponovo bude para opet ponoviti isto, te pare će se opet neracionalno i nefunkcionalno trošiti.

Kažu: i Guča i Exit. Ne. Ni Guča, ni Exit. To ne sme da se finansira iz državnog proračuna. A JDP mora. Niš mora da ima operu i balet, jer je sramota da onoliki grad to nema. Probajte da bilo kakvu opersku predstavu organizujete u Nišu, planuće karte. Ima tamo vrlo ozbiljnog kulturnog sveta.

 

Mogu li pozorišta više da se oslone na sponzore?

Ne postoji tržište sponzora. Vrlo mali broj firmi to zanima. Pitajte bilo kog upravnika bilo koje kulturne institucije, niko neće. Ovo što postoji, to su incidenti. Ja bih voleo da postoji tržište društvene odgovornosti ili mecenarstva. Jer, svuda u svetu vladaju mecene... Ali, nismo mi adresa za to. Adresa za to je država i ti ljudi za koje kažete da ih ima, a ja tvrdim da ih nema, jer ne postoji sponzorska kultura. Ili, da budem blaži, postoji, ali u tragovima.

 

 

 

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
NASLOVI
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side