19.02.2019 Beograd

Intervju Beti Đorđević: Život je čudo

Intervju Beti Đorđević: Život je čudo Foto: Miroslav Dragojević
Muzička diva zlatnih šezdesetih i sedamdesetih skliznula je u zaborav pred naletom turbo-folka zajedno sa celom evergrin, džez i soul scenom, i to baš tokom onih nekolikonajturbulentnijih ex-SFRJ decenija.

Novi milenijum pokazao se izgleda pravednijim za velike glasove 20. veka sa ovih prostora, vraćajući odlučno u fokus visoko dosegnut kvalitet kompletnog umetničkog poimanja zabavne muzike u ta,sad već davna, srećna vremena, kao i harizmu onih najupečatljivijih predstavnika žanra. Legende zaista zauvek ostaju da žive.

 

Razgovarala: Zorica Kojić

 

Priča o Beti Đorđević nalikuje onoj o Tini Tarner. Mlada talentovana pevačica moćnog glasa, veoma privlačnog izgleda i po svemu rođena za scenu, gradila je svoje ime najpre uz poznatijeg supruga, da bi ga vremenom prevazišla i dalje uspešno išlasama. S tom razlikom što je Tarnerova i u svojim najtežim trenucima živela u svetu bez ratova i opšteg siromaštva, te posrnulih vrednosti svake vrste, izgrađujući sebe kao solo-umetnicu i boreći se za svoj komad slave unutar jedne stvarnosti jasno postavljenih pravila šou-biznisa, od kojih je najvažnije – ako vrediš,uspećeš, bez brige. Beti se, tome nasuprot, održavala iz sve snage na površini u onim već zamućenim vremenima naše verzije muzičke industrije, koliko god je to bilo moguće, da bi se na kraju dostojanstveno povukla, ne okaljavši čast svoje generacije i onog – nekada neprikosnovenog i podrazumevajućeg – uzvišenog standarda struke zabavnjaka. U dvehiljaditim, sa talasom obnavljanja interesovanja mladih generacija za džez, soul i bluz, i u svetu i kod nas, njena zvezda zasijala je jače nego ikad u prethodnih bar četvrt veka. Tako da je, nakon revalorizacije ukupne karijere ove umetnice u novim vremenima, prvi pravi solistički koncert Beti Đorđević preuzeo na sebe da organizuje Dom omladine Beograda za njen rođendan 19. februara u Velikoj sali DOB. Samo napred, devojko!

 

Kad se danas setite detinjstva i samih početaka u muzici, šta vam prvo padne na pamet? Kako je to mala Beti zamišljala svoj budući život, kao devojčica i tinejdžerka, koliko joj je muzika bila značajna još od malih nogu, koje je pesme prve naučila?

Bile su to posleratne godine, mnoge porodice su stradale, pa i moja. Otac je bio žrtva ratnih sukoba, a majka se preudala, tako da sam ostala sa bakom. Sve te uspomene zaista su prilično teške i mučne i nerado ih se sećam.

Zbog porodičnih okolnosti,u mojoj kući se nije slušala muzika, ali je u selu iz kojegpotičem – Matejče kod Kumanova – sve vrvelo od makedonskog melosa, dok se meni naročito dopadala muzika koju smo tek na kašičicu mogli da dobijemo, posebno,naravno,američka,i tu i tamo poneki šlager. Nisam razumela jezik, ali je taj zvuk za mene bio čaroban, pa se tako od malih nogu rodila naklonost prema bluzu i džezu,koje sam i te kako slušala i volela.

 

Ko je zapravo otkrio taj vaš muzički talenat, da li je on već bio primećen u porodici, školi, među vršnjacima? Šta ste najradije slušali i pevali u onim godinama kad možda još niste ni naslućivali svoju pevačku karijeru?

Kad sam krenula u školu, učitelji su prvi uočili moj talenat, pa sam na priredbama tokom cele osmoljetke bila zadužena za pevanje. Uživala sam u tome i jedva čekala nastup. Radovala sam se tim prilikama i pažljivo slušala svog učitelja,koji me je strpljivo pripremao za svaku od njih. Kasnije sam u Skoplju završila nižu muzičku školu, to jest program koji je potreban za upis u srednju muzičku, gde sam pohađala nastavnički odsek – violončelo i klavir. Već onda su me školski drugovi zvali da s njima nastupam kao pevačica na igrankama, što tada nisam prihvatala, a i porodica je bila protiv toga iako je talenat bio tu...

 

Da li se još tada u vama rodila pomisao da biste mogli da zauzmete mesto na muzičkoj sceni? Ko vas je u tom smislu inspirisao?

Do toga je dovela udaja za Boba Đorđevića u kombinaciji s mojim muzičkim potencijalom, a ostalo je, kako se to kaže, istorija. Zapravo, Bob je bio moj veliki učitelj, neko koga sam slušala, veliki šoumen, umeo je da uspostavi neposredan kontakt s publikom, da šarmira, i obožavao je dobru muziku, pre svega džez. On je najviše uticao na moju pojavu na muzičkoj sceni. Imao je osećaj za to i mnogo poverenja u mene. Bio mi je podrška i najvažniji savetnik. Pažljivo sam slušala njegove sugestije, a on se trudio da mu ništa ne promakne i da zajedno postignemo kvalitet. Kasnije sam našla sopstveni put i bila svoja. Volela sam mnoge dobre pevače i divila im se, ali sam uvek težila da unesem nešto lično.

 

Jeste li imali tremu tokom prvih nastupa ili možda kasnije? Kako se mladi pevači nose s tim? Šta je za vas bilo najlakše na muzičkom podijumu, a šta najteže?

Trema se uvek ima, dobro,možda ne baš uvek (smeh), ali kad je nešto važno onda svakako da, madai to samo dok ne počnuprvi taktovi, a onda sam ja već u svom elementu. Imam utisak da se to s tremom nije mnogo promenilo. Imala sam je na početku, a sad možda još i više jer zbog svog iskustva i znanja uvek očekujem mnogo od sebe i veoma sam strog kritičar. Ali, to je trema koja podstiče i nekako me tera da dam najbolje. Ne znam šta bi bilo da je nema, kako bih se uopšte pripremila za nastup na,recimo,Beogradskom prolećui drugim festivalima, ali i onima danas.

A na podijumu – pevati je uvek bilo najlakše. Teško je bilo, i nekada,a i sada, samo onda kad nisam dovoljno uigrana s muzičarima jer možda nije bilo vremena za to ili u situaciji kad nisam sasvim sigurna da su svi aranžmani dobro urađeni.

 

Da li je sedamdesetihbilo više slušalaca kvalitetne muzike, onog zvuka sa bluz, soul i džez predznakom? Šta se, po vašem mišljenju, dogodilo s tom publikom? Kako su ljudi samo nekolikogodinakasnije prigrlili neke nove, agresivne ritmove i melodije, vulgaran izgled na sceni i šund-tekstove?

Nekad je bilo više slušalaca dobre muzike jer se još uvek nije pojavio onaj zvuk koji je kasnije zauzeo veliki prostor i ponudio neke drugačije interpretatore i muzičare. Postojali su mejnstrim šlageri, negovani na festivalima, kroz albume, radio stanice i TV emisije. Bluz, soul i džez bili su kao krem na torti, muzika koja je bila – što bi mladi rekli – zakon. Ta publika se zadržala i kad je preovladao novi turbo zvuk, samo što je muzika tih slušalaca izgubila svoj status i prestala da bude zastupljena u javnosti i u medijima. Možda je sada publika mnogobrojnija jer ima više izvora gde ova muzika može da se čuje.

Nisu,dakle,baš svi ljudi prigrlili nove ritmove i melodije. Ali, osamdesetihsu došli neki drugi likovi kojima ja nisam imala šta da kažem. Svemu tome doprineli su raznorazni urednici koji su se polakomili za novcem jer su im novopridošli izvođači plaćali za svoje nastupe, što nije bio slučaj sa šlager pevačima. Time su i mnogi drugi interpretatoriiz tog vremena bili pogođeni. A onda su došle devedesetei potpuna propast, drugim rečima – više nigde nije bilo mesta za nas.

 

Kako biste opisali sopstvenu karijeru u ono zlatno jugoslovensko doba velikih pevača, kompozitora i tekstopisaca, drugačijih načina ponašanja i standarda muzičke industrije?

Glavna je bila festivalska muzika i moja saradnja sa Aleksandrom Koraćem, hitmejkerom tog vremena. Bile su to najuspešnije godine u mojoj karijeri, koje su nažalost kratko trajale. Saradnja je počela početkom 70-ih, a već 80-ih nestajem sa scene. Ali, to nije bio slučaj samo sa mnom, isto se dogodilo s mnogim mojim sjajnim saradnicima i kolegama. Sve nas je preplavio taj novi, užasno bučani agresivantalas, kao cunami.

U ono davno doba postojali su kriterijumi, pravila lepog ponašanja, poštovanje. Postojala je gradska atmosfera koja nije dozvoljavala ništa vulgarno – od scenske pojave, interpretacije, pa sve do kontakata s medijima. Početkom 80-ih izdala sam svoj poslednji album koji je prošao potpuno nezapaženo u poplavi tog nečeg sasvim drugog. U svakom slučaju, saradnja s Koraćem bila je sjajna i ona je obeležila moj život i karijeru, a i donela pesmu – Počnimo ljubav iz početka.

 

Koliko je bilo teško u to doba snimiti singl ili album, dobiti poziv za koncert ili nastup na televiziji, biti emitovan na radiju, intervjuisan za poznate magazine?

Ako ste imali šta da ponudite, to i nije bilo tako teško. Ukoliko bi vas zapazili renomirani muzičari, glas o tome brzo se širio. Tako su i mene primetili dok sam sa Bobom Đorđevićem pevala u tada čuvenom hotelu Jugoslavija. Nisam ja imala nikakve svoje veze, sponzore, jednostavno se u gradu čulo za mene i dobila sam priliku da snimim singl, album, pevam na festivalima... Tako je bilo i sa drugima. Svi smo to znali. Bilo je kristalno jasno – ako je neko snimio ploču, nastupao na televiziji, moraojeda postoji izuzetan kvalitet.

Čini mi se da se više verovalo medijima u smislu da oni plasiraju proverene i trajne vrednosti, takozvanu evergrin muziku i šlagere. Naravno, vokalne i muzičke sposobnosti bile su odlučujuće. Kasnije se sve to izgubilo, ali u to vreme nije bilo neostvarivo da se snimi album ili peva na koncertu, da se bude prisutan u medijima – međutim sve to samo ako ste posedovalipravi kvalitet.

 

Kad danas razmatrate svoju karijeru, čini li vam se da ste za sebe mogli da uradite mnogo više u mladim godinama, da li je za vas uopšte bilo moguće da se prilagodite zvučnoj klimi 90-ih?

Znam da sam u datim okolnostima dala svoj maksimum, bila predana muzici, posvećena i najsrećnija kad pevam, to je bio moj svet. Naravno, razne životne situacije i uticaji uslovljavali su mnoge odluke. Svakako da se nikako i nikada nisam prilagodila opštoj klimi 90-ih. Užasno mi je i da pomislim na to. Nisam bila sigurna ni da li će tako nešto ikada proći. Ali, eto, sve ima svoj kraj. Prosto sam se u ono vreme povukla, preživljavala neke svoje teške priče i bila prilično uplašena od tog novog sveta. Nisam tada ni imala predstavu da ću se ikad vratiti na bilo koji način. Samo sam htela da preživim. A evo sada, dešava mi se zahvaljujući Domu omladine Beograda, nešto potpuno nestvarno, da živim neki svoj san. To vam je život. Iz ove perspektive, rekla bih da sam mnogoi dala i dobila.

 

Vi zapravo nikada niste odustali od muzike i zapečatili svoj glas, uprkos brojnim nedaćama? Gde ste pronašli tu snagu? Da li je usamljenoj ženi bez podrške porodice, finansijera, esnafa bilo gotovo nemoguće da razvije svoju karijeru i omogući sebi opstanak?

Ne možete da zapečatite nešto što vas čini živim i za šta živite. To može privremeno da se pritaji, ali ljubav prema pevanju i muzici uvek je bila tu. To sam ja. Kad izađem na binu, to sam ja. I snagu sam pronašla u pevanju, nju mi je dala publika. To me je nosilo i održalo aktivnom. Iako vam se čini da ste sami, publika je tu, slušaoci su tu, ljudi željni dobrog zvuka, oni su sa mnom. Ako doprete do publike, nisu vam potrebni ni finansijeri ni esnaf. Možda je s tim lakše, ali uz publiku se može i bez toga. A uvek je teško kad ste sami, posebno ženi bez podrške. Verujem, međutim, da ako nešto toliko volite i to vas ispunjava, sve se pre ili kasnije namesti tako da – kako-tako i kad-tad – možete svoj dar i talenat da podelite. I to je ono što je meni omogućilo da razvijem svoju karijeru.

 

Konačno, ko su bili vaši najdraži muzičari-idoli i saradnici tokom karijere, a s kim ćemo vas slušati i gledati 19. februara u Domu omladine Beograda?

Mnogo volim Aretu Frenklin, Bili Holidej, Reja Čarlsa, a Elu Ficdžerald sam imala prilike i lično da upoznam. Ona je bila gost u hotelu Jugoslavija, u kojemsmo Bob i ja pevali. To je bila zaista velika pevačica i čovek. Divna osoba, prava zvezda. A eto, ja sam imala tu privilegiju da se susretnem s njom. To su ti neočekivani momenti koje nam život priređuje. Možda će zvučati neskromno, ali,pošto me je čula, Ela mi je prišla i odala priznanje na interpretaciji i glasovnim sposobnostima. To mi je dalo snažan vetar u leđa i nikada neću zaboraviti te trenutke.

Moji najdraži saradnici svakako su, pre svih, bili kompozitor Aleksandar Korać, Rajmond Rujić, Boba Stefanović i drugi... Da nije bilo njih,ne bi bilo ni mnogih sjajnih šlagera u kojima smo moja publika i ja uživali. To je nešto što je ostalo kao trajni zapis.

Što se ovog koncerta tiče, velika mi je čast i zadovoljstvo što će me pratiti vrhunski muzičari, okupljeni specijalno za tu priliku: truba – Nemanja Banović, saksofon – Maks Kočetov, bubnjevi – Đino Maljoković, gitara – Anđelko Duplančić, bas-gitara – Slaviša Pavlović i klavijature – Dušan Sarić. Nastupamo kao Beti Đorđević & Friends.

A moja poruka publici je – nikad ne reci nikad. Jer, život je čudo.

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
NASLOVI
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side