27.12.2015 Beograd

Intervju Đorđe Bajić: Dobar krimić je višeslojan

Intervju Đorđe Bajić: Dobar krimić je višeslojan Foto: Z. Raš
Đorđe Bajić je jedan od najaktivnijih pisaca krimi romana u srpskoj književnosti. “Jedno đubre manje” je drugi roman u trilogiji o inspektoru Nikoli Limanu, srpskom pandanu poznatijih literarnih junaka Jua Nesbea ili Mikija Spilenija.

U razgovoru za Novi magazin Đorđe povlači paralelu između srpskih i zapadnih policajaca, literarnih junaka, pisaca krimića i otkriva više o svom drugom krimiću u nastavcima koji se može čitati na Internetu.

Jedno đubre manje” je drugi deo trilogije o inspektoru Nikoli Limanu, poput krimi serijala Jua Nesbea o inspektoru Hariju Huelu ili romana Tonija Parsonsa o Maksu Vulfu. Po čemu se Liman razlikuje od svojih zapadnih “parnjaka”, a po čemu sliče? 

Ne sporim da određene sličnosti između Hulea i Limana postoje. Nesbe je dobar pisac čiji rad pratim i svakako je u nekoj meri uticao i na mene. I njegov i moj junak istražuju ubistva, obojica su uporni i ne odustaju dok ne reše misteriju, svojeglavi su i imaju buran ljubavni život. Ipak, namera mi nije bila da stvorim kopiju, već da svojim čitaocima ponudim original, uverljivog i dopadljivog protagonistu domaćeg krimića. Liman je naš čovek, živi u našem gradu i muče ga naši, srpski problemi. U tom kontekstu ne može se pomešati sa bilo kojim drugim književnim detektivom. Bar se nadam da je tako.

 

Slika srpskog policajca je retka u domaćoj književnosti, a i kada je prisutna onda je u pitanju klišeizirana slika neobrijanih sirovina koji silom dobijaju šta žele, a ne časnih zaštitnika građana. Koliko vam je bilo teško da se igrate s tim klišeom i kako se Liman razlikuju od svojih “literarnih kolega sa Zapada”? 

Određeni klišei ili opšta mesta postoje i u stvarnom životu, pa zašto ne bi i u književnosti? Što se kriminalističkog žanra tiče, postavka je dobro poznata. Dogodi se zločin, a onda na scenu stupa protagonista koji treba da otkrije šta se tačno dogodilo. Sledi istraga, saslušavanje sumnjivih, spletke i peripetije, preokreti… Ne bežim od toga, s tim da volim da se poigravam sa očekivanjima čitalaca, volim da iznenadim i prilagodim postojeću matricu osobenostima zemlje u kojoj živim. Cilj mi je da stvorim autentični srpski krimić. Izbegavao sam doslovno preuzimanje pelcera iz američkih ili skandinavskih romana. ”Žuta kabanica” i ”Jedno đubre manje”  inspirisani su našom, srpskom svakodnevicom. Koliko se razlikuju Srbija i Zapad, toliko se razlikuju Liman i njegove inostrane ”kolege”.

 

Liman u romanu istražuje ubistvo sina poznatog tajkuna Mitra Krstića slavnog po neprimerenom i bahatom ponašanju, a u romanu ima mnogo srpske svakodnevice i njene mračne strane. Jeste li želeli da napišete roman koji na simboličkom i idejnom nivou kritikuje stvarnost, ili je stvarnost osnova za krimić, baš kao u najboljim naslovima ovog žanra?

Stvarnost je nepresušna riznica inspiracije. Ne sporim da je beogradska crna hronika uticala na mene dok sam smišljao zaplete za romane o inspektoru Limanu. Ipak, nisam želeo da ”Žuta kabanica” i “Jedno đubre manje” budu književne verzije nekog od konkretnih slučajeva. Dokumentaristički pristup književnosti me ne zanima, stvarnost je previše crna i depresivna da bih isključivo na njoj gradio zaplete svojih romana. Dobar krimić treba da bude višeslojan, to svakako, treba da ponudi i reljefnu sliku društva, društveni kontekst, ali smatram da treba i da zabavi. Teme kojima se bavim su mračne, ali sam ih, mislim, obradio na uzbudljiv i dopadljiv način. Pisac je demijurg, s lakoćom stvara i uništava čitave svetove. Ja sam svoj književni Beograd zasnovao na onom pravom, ali sam ga istovremeno prilagodio svom senzibilitetu i pominjanim postulatima žanra. 

 

U romanu se igrate i sa drugim žanrovima i stvarima koje, naočigled, izlaze iz fona realizma, a koje inspektor Liman otkriva tokom istrage. Kako ste došli na te ideje (ali nemojte otkriti tačno o čemu je reč da ne bismo čitaocima pokvarili užitak).

Volim žanrovsku književnost. Odrastao sam čitajući romane Agate Kristi i Stivena Kinga, oni su moje prve književne ljubavi. Dok sam pisao “Jedno đubre manje” pustio sam mašti na volju i dopustio da stege realizma, pa makar i samo povremeno, popuste. U romanu, tačno ste to primetili, postoji diskretni nagoveštaj natprirodnog. Želeo sam da se malo poigram sa čitaocima, da ih stalno držim ustanju neizvesnosti. Ima toga i u “Žutoj kabanici”, ali je u novom romanu doslednije sprovedeno.”Jedno đubre manje” sadrži i diskretne elemente mitološkog i oniričkog koji su se, rekao bih, skladno uklopili u preovlađujuću krimi matricu.

Na početku razgovora smo spomenuli Nesbea i Parsonsa. Pisci krimića u svetu ne tretiraju se samo kao tiražni autori, već i kao autori s vrhunskom umetničkom vrednošću, tolikom da čak i dobitnik Gonkurove nagrade Pjer Lemetr piše krimića. Kakva je situacija kod nas gde se žanr u književnosti i dalje posmatra gotovo kao pornografija?

Lemetr je počeo kao pisac krimića, a Gonkura je dobio tek kada je napisao roman o Prvom svetskom ratu i posleratnoj Francuskoj. To je prosto tako. Najprestižnije književne nagrade ih obično zaobilaze, ali najbolji inostrani pisci žanrovske proze imaju drugu satisfakciju – njihovi romani su bestseleri koji se prodaju u milionskim tiražima. U Srbiji ne postoji ni ta satisfakcija. Iskreno, biću presrećan ako “Jedno đubre manje” bude prodato u hiljadu ili dve hiljade primeraka. Naši čitaoci su i dalje nepoverljivi prema domaćima autorima žanr proze. Ali, ja sam uporan. Svestan sam da je u pitanju proces i ne želim tek tako da se predam. Dve reči su tu ključne: kvalitet i kvantitet. Naprosto, baš kao što je nužno postulate kriminalističke književnosti prilagoditi ovdašnjem društvenom, pa i književnom okviru, tako i pisci moraju istrajno da senzibiliziraju čitaoce na žanrovski naglašeniju prozi. I tako – do pobede!

 

Profesor ste u srednjoj muzičkoj školi. Koliko “klinci” gutaju književnost i mislite li da im zanimljivi žanrovski romani, poput filmskih naslova, mogu pomeriti pažnju sa sada već pogubnih televizijskih sadržaja?

Kao prosvetni radnik insistiram na klasicima i proverenim vrednostima, ne samo zato što su u planu i programu, već zato što su oni neupitna osnova svega. Temelj mora da se udari. Raduje me kada vidim da moji učenici čitaju dobre pisce, da posežu i za knjigama koje nisu u okviru lektire. Među srednjoškolcima trenutno je najpopularniji omladinski pisac Džon Grin i to me raduje, to je znak da moji učenici umeju da prepoznaju šta valja. Od solidne osnove, od dobro napisane i književno u dovoljnoj meri vredne književnosti, od zdrave startne tačke lakše je stići i do zahtevnijih sadržaja.

 

Na internet sajtu “BeforeAfter” svake nedelje se objavljuje vaš roman “Crveni sneg” u nastavcima, onako kako su u novinama izlazili romani Dostojevskog ili čak jednog od najboljih pisaca krimića Ser Artura Konana Dojla. Kako gledate na to iskustvo i mislite li da takva nova prezentacija književnosti može zainteresovati čitaoce?

Veoma sam zadovoljan ovim malim književnim eksperimentom. Zahvaljujući ovom internet romanu, sa mojim radom se upoznao širi auditorijum. Uz to, oprema teksta je vrhunska – fotografije Nemanje Kneževića i Marije Strajnić doprinose da ova snežna retro-misterija dobije na slojevitosti i taj spoj narativnog i vizuelnog pun je pogodak. Pozivam i čitaoce Novog magazina da daju šansu “Crvenom snegu”. Sva je prilika da se neće pokajati.

 

Kad planirate treći deo sage o inspektoru Limanu i kako će on izgledati?

Moj plan je da treći Liman u knjižare stigne tokom 2017. godine. Osnovni zaplet sam već osmislio, ostalo mi je još da ga detaljnije razradim i da preciznije pozicioniram likove. Kada to završim, pristupiću pisanju. Zasad silno uživam u žongliranju delovima i nijansama te početne slagalice. Detalje neću i ne mogu da otkrivam, ali jedno mogu da obećam – nastojaću da bude što uzbudljivije.

autor: I. Jovanović izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
NASLOVI
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side