02.07.2019 Beograd

Intervju Dragan Živadinov: Svedok je materijalizirana istorija

Intervju Dragan Živadinov: Svedok je materijalizirana istorija Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Stvaralac je neprekidni tragač za čudima u nesvakidašnjici. Kad neko to čini od tinejdžerskog doba, pobegavši od kuće u Ljubljani da u Beogradu provede filmski vikend po svom, onda nije iznenađenje da nekoliko godina kasnije te svoje mladalačke fascinacije počinje i da sprovodi u delo. U slučaju Dragana Živadinova, zemlja kao država ili planeta pokazala se skučenim i nedovoljno intrigantnim auditorijumom za ono što je odlučio da kaže. Zato je svoju umetnost izmestio – u svemir! Za Novi magazin nadahnuto govori o svojoj dugotrajnoj predstavi Biomehanika Noordung, značenju publike za umetnički čin, živoj memoriji gledaoca, kulturalizaciji svemira i velikom Arturu Klarku

Razgovarali: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić

U okviru projekta Creative Backslash, kog je od 12. do 14. juna priredila Nova Iskra, beogradski kreativni hab, predavanje pod imenom Post-gravity Art održao je Dragan Živadinov, legendarna ličnost jugoslovenskog i slovenačkog avangardnog teatra. Jedan je od glavnih protagonista pokreta Neue Slowenisće Kunst, osnivač njegovih pozorišnih frakcija i pokretač projekata koji su promenili regionalno shvatanje mogućnosti scenskog izraza, od legendarnog Krštenja pod Triglavom na Bitefu 1986. do predstave Odilo. Zatamnjenje. Oratorijum. kojom je otvoren Bitef 2018. Ali, najradikalniji rad ovog reditelja, koji uvek prelazi sa druge strane očekivanog, neprestano promišljajući svrhu teatra u savremenom dobu, i to bar korak-dva ispred svih, svakako jeste pozorišni proces Noordung koji traje od 1995. do 2045. i – po planu – završava se u svemiru. O novim granicama artističkog izraza, kao i novim ograničenjima čovečanstva, razgovaramo sa Živadinovom u kafiću hotela Moskva, prisećajući se jedne davne projekcije Odiseje u svemiru 2001. u beogradskoj Kinoteci.

 

Kako je tačno sve krenulo sa vašim Noordungom?

Ove godine slavim 20 godina od kako sam odigrao prvu predstavu u bestežinskom stanju – Biomehanika Noordung, decembra 1999. Predstava je počela da se igra 1995. i svakih 10 godina se ponovo postavlja – u pozorištu je uvek tako: ide premijera, pa onda igraš tu predstavu ponovo, iz dana u dan. U mom slučaju je istovetno, samo što je ja izvodim sa kolegama glumcima svakih 10 godina, u isto vreme, u istom sastavu, ako može i u istom prostoru – prva repriza bila je 2005, i tako redom do 2045. Metod je takav da – kad neko umre, menjamo ga u mizanscenu pokreta njegovim tehnološkim supstitutom, zamenom za telo, pa tamo gde je govorio tekst – stavljamo melodiju, ako je u pitanju glumica, odnosno ritam, ako je u pitanju glumac. Na kraju svi glumci umiru, njih 14, a ja sam još živ i imam 85 godina, uzimam sve te tehnološke supstitute, putujem u svemir malim šatlom i instaliram ih u ekvatorijalnu orbitu oko planete Zemlje. To je mit.

U stvarnosti – u vreme prve predstave, 1995. u Ljubljani, nisam nikog znao u svemirskom programu – jedino mi je bila poznata priča o Hermanu Potočniku Noordungu. Već godine 2005. repriza je odigrana u Kosmonautskom centru Jurija Gagarina pored Moskve, u hidrolaboratoriji na modelu Međunarodne svemirske stanice. U međuvremenu sam sa Dunjom Zupančič i Mihom Turšičem napravio koncept postgravitacijske umetnosti, pa smo 2015. druga reprizu imali u KSEVT, što je Kulturni centar evropskih svemirskih tehnologija, koji se nalazi u Vitanju, blizu Celja.



A šta je sa publikom?

To me još niko nije pitao! Publika nije publika, nego su to svedoci da to što ja govorim stvarno jeste. Mi smo popisali svu publiku na premijeri, i oni imaju pravo da gledaju predstavu svaki put, ukoliko mogu da dođu. Karta je bila jako skupa, 5.000 evra, jedan je čovek stvarno došao da je kupi i ja sam mu je naravno dao ovako – rekao sam mu da ide kući i da ne troši novac na gluposti. Ostali su gledaoci ušli preko firmi koje su uložile novac i onda dobile ulaznice, ili su jednostavno izrazili želju da dođu. Bitno je da su svi oni postali svedoci da je predstava stvarno bila odigrana – oni su živa memorija, ne ona zapisana u dokumentima. Svedok je materijalizirana istorija. Uostalom, sve počinje sa memorijom – civilizacija počinje sa sposobnošću pamćenja.

U tom trenutku mi počinjemo graditi taj odnos mita i nauke. To su bitne evropske kategorije – a za mene je Evropa od Portugala do Urala, i njeni civilizacijski kvaliteti obuhvataju helenizam, judaizam, hrišćanstvo i antinacizam. Gledalac nam treba kao taj tranzitorij, koji može da kaže da je to i to gledao te i te godine – kad određena stvar ne može da se vidi deset godina, onda on pokazuje nešto više od individualizma ljudskog bića, a pozorište je uvek kolektivni čin i šta mu možemo. Publika je, u ovom slučaju oralna memorija, jer može ispričati da se to stvarno desilo.



Šta je sa našom memorijom? Kao da nam danas nije više potrebna kao nekad?

To nije samo pitanje vremena i sposobnosti pametnih mašina koje to rade za nas. Generalno, problem je u tome što kao ljudska bića samo prenosimo podatke ka onome što bi bio zadatak ljudske evolucije. Ne znam koji je to zadatak, ali mi smo kao ljudska bića samo prenosilac podataka između jednostavne forme i metaforme. Tu nastupa transhumanizam, to su sve ove pametne mašine koje su već sa nama – one su trenutno sve binarne, ali u jednom trenutku biće i kvantne. One će moći i misliti. Sećam se da smo na vrhuncu modernizma 1960-ih čitali kako kompjuter nikad neće moći imati emociju, to je razlika, jer čovek ima emociju – ali nije tako: kompjuter će uskoro moći da nauči emociju. Mi ne trebamo u razvoju kompjutera da prođemo ceo civilizacijski put kog je imao čovek – to možemo brže napraviti. A emocijama se on može naučiti preko snimljenih filmova i rečenica o snimljenim filmovima, preko drama – kvantni kompjuter može sve to.

Godine 1976. sa svojim drugom Dušanom Mlinarom – koji je danas građevinski inženjer – pobegao sam od kuće za Beograd, rekavši da idemo na ekskurziju. Došli smo avionom, imali smo plaćen hotel sa doručkom, ali smo brzo potrošili novac, i nismo znali šta da radimo. Gledali smo inače neki festival u Domu omladine, posle išli ulicom i kod Kinoteke našli neki ogroman novac na trotoaru. I sad imamo novac ođednom, šta ćemo? Tu preko puta, davao se u Kinoteci film Odiseja u svemiru 2001, i mi uđemo, Dušan lepo zaspi, a ja sam ga prvi put odgledao i naučio sve što treba da naučim.



Tu se po prvi put pojavljuje ideja međunarodne svemirske stanice, koja potiče od Hermana Potočnika Noordunga, njegov nacrt je korišćen kao predložak?

Tako je! I kompjuter HAL 9000 takođe, za koga tada mislim kako je nemoguće da može sve da izračuna što računa u filmu. Ali ne, danas je ovaj mobilni telefon tri puta snažniji od kompjutera kog su imali prilikom sletanja na Mesec. Ako me sad pitate da li je svet matrica ili materija, mislim da je kombinacija oboje, a i memorija je kombinacija oboje. Još ne govorimo o duhu.



Šta će se desiti sa robotizovanim bićima kad steknu duh i emocije?

Ne bih ulazio u tu vrstu naracije, koju bih nazvao Kalifornija Epifanija, odnosno spekulativna priča koju pričaju Diznilend, Holivud i NASA – mene zanima više ova kijevsko-moskovsko-peterburška avangarda, apstrakcija i duh, gde se postavljaju pitanja koja će doći na dnevni red za 200 godina, ali će neminovno doći. Inače, ako smo mi samo tranzitorij za te mašine, onda se treba odmah zaustaviti. Ja zato moj pogled ne zovem transhumanističkim, već posthumanističkim: i posle čoveka – čovek, a ne posle čoveka – mašina.

On mora da se zove čovek i u budućnosti, jer ako jednu stvar promenimo, sve propada. Moj zadatak je da kroz koncept kulturalizacije svemira otvorimo njegova vrata za humanističke nauke, jer u svemirskom programu njih dosad nigde nije bilo – samo inženjeri, nigde antropologa recimo. Moja misija je da to uradim i nedavno smo Miha i ja postali članovi kulturnog odeljka IAF (International Astronautical Federation), koji je tek četiri godine star, mada federacija postoji 50 godina. Bili smo, dakle, na kongresu IAF i tamo je bilo prisutno 500 delegata, sve doktori ovoga ili onoga iz prirodnih nauka – i namah postaneš svestan da kultura nikad nije tu sedela. Duh? Ma kakav duh? Ni slučajno.

Drugi koncept koji ide paralelno sa ovim i koji je jako bitan jeste kosmifikacija umetnosti. Umetnost mora da se navikne na drugačije okruženje. Mi možemo da instaliramo danas umetnički rad u orbitu oko Zemlje, ali ko je tu gledalac? Svedok, slučajan svedok? Tu Maljevič ima odgovor – naš gledalac je Sunce.

Na kraju krajeva, hteo bih da znam šta prenosim drugima, ako već nešto prenosim – ja sam protiv militarizacije i komercijalizacije, pa nisam čak ni za bilo kakvu kulturalizaciju svemira, i želim da se sve to dogovori unapred. Već sa prisustvom religije u svemiru počeli bi problemi – da li na Međunarodnoj svemirskoj stanici koja se vrti na 400 km iznad nas treba predvideti celu jednu kapsulu za crkvu?



Usput, da li postoji umetnički čin ako nema publike?

Svako ko može pročitati kod, taj je publika. On ga može interpretirati po svome, kod može da radi ili ne radi, ali ideja je da radi. Čovek kad se bavi kodom – on sebi već otvara nešto drugo. Mi smo kodificirani, ne znamo zašto smo živi, moramo umreti i umetnički čin nas jedini brani od velikih sistema, kao što su ideologija, religija, čak i filozofija. Ali nauka je naš prijatelj – u nekim gradovima sam video čak i grafit: umetnost i nauka su dva oka istog lica.



Koliko je Artur Klark bio inspiracija za vaš rad?

Artur Klark me je pozvao da mu budem gost na rođendanu 2001, na Sri Lanki, gde je živeo. Otišli smo Marko Pelhan i ja, Klark je bio u kolicima, živeo je na prvom spratu i o njemu je brinuo jedan momak, dok je dole živela porodica tog mladića. Klark je jedan od najfascinantnijih ljudi koje sam upoznao u životu. Pitao sam ga koliko crni monolit iz Odiseje ima veze sa Crnim kvadratom Kazimira Maljeviča? On me je odmerio i pitao – a ko je Maljevič? Ne mogu da verujem da ne znate ko je on? Kaže – svako ima svoja interesovanja. Da li znate kako smo došli do crnog monolita? To je rezultat mojih interesovanja za tehnologiju i Holivud... ja ih volim oboje. Taj vaš Maljevič je imao svoja interesovanja, ali moj monolit i njegov crni kvadrat su se poklopili tek u vašem radu, zahvaljujući vašim interesovanjima.

To je bio prvi šok. Onda sam ga pitao zašto monolit ima taj oblik u filmu? Da li ste čitali moja dela, pita, ja kažem čitao sam, a on će – loše ste čitali, napadne me prijateljski. Monolit je prvobitno u priči bio piramida, podsetiću vas. Ali me je jednog dana u hotelu Čelzi u Njujorku, gde sam radio na scenariju za Odiseju, posetio Stenli Kjubrik i rekao – piramida nije dobra za film, mi ga snimamo sinemaskopski. Piramida je glupa, ne možeš je staviti u perspektivu te projekcije, ne možeš ništa sa njom, nije filmična. I tu me Artur pogleda i pita – šta biste vi učinili u toj situaciji? Stavio me je na test inteligencije. Rekoh: odgovor je jednostavan – sinemaskop platno. Tačno, kaže Artur, mladi kolega – format monolita je format sinemaskopskog platna... Ništa nije tako kako ti se čini.

Artur nam je tad rekao da je znao da će videti sletanje čoveka na Mesec i razne druge stvari, ali da nikad nije verovao da će videti stvaranje umetničkog dela u bestežinskom prostoru. Ima li većeg komplimenta?

autor: MIM izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
NASLOVI
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side