11.02.2018 Beograd

Intervju Jagoš Marković: Svako ima nekog svog Agatona

Intervju Jagoš Marković: Svako ima nekog svog Agatona Foto: Nebojša Babić
O Nušiću i njegovim junacima, ovdašnjem mentalitetu i lepoti pozorišta, poznati reditelj govori za Novi magazin

Razgovarala: Marija Krtinić

 

Teatarska 2018. počela je premijerom predstave Ožalošćena porodica u režiji i adaptaciji Jagoša Markovića. Nacionalni teatar počeo je ovim komadom obeležavanje velikog jubileja – 150 godina postojanja. Ovom predstavom Narodno pozorište u Beogradu obeležilo je i osam decenija od smrti najvećeg srpskog komediografa i jednog od upravnika NP Branislava Nušića. Mnogo važnih datuma vezano je za ovu komediju o pohlepi, licemerstvu, gramzivosti... u kojoj igraju Saša Torlaković, Radmila Živković, Danica Maksimović, Nebojša Dugalić, Vanja Ejdus, Aleksandar Srećković, Nela Mihailović, Slobodan Beštić, Suzana Lukić i Dušan Matejić.

 

Gospođa ministarka, Dr, Sumnjivo lice... sad Ožalošćena porodica. Zašto se stalno vraćate Nušiću? Šta je vama kao reditelju najinspirativnije u njegovom delu?

Ako preskočim sva opšta mesta koja su tačna, o njegovoj genijalnosti, večnoj savremenosti itd., reći ću ta duhovitost i ta autentičnost njegovog duha, njegovih likova, kao i autentičnost ovog mentaliteta, ovog kolorita, ove duhovitosti ovdašnje... Autentičnost i duhovitost. Dve kategorije koje nisu na ceni u ovom trenutku, ali su i te kako važne. Postoje iako se često ne pominju.

 

Ožalošćena porodicaživopisna je galerija likova male pameti koji se takmiče lažima, klevetama i cinizmom... Čini se da ne treba mnogo tragati za njenom vezom s našom savremenošću?

I ovom danas i onom juče i onom sutra. Ljudi smo.

 

Jesu li osobine vaših junaka (gramzivost, pohlepa, bahatost, hipokrizija i beskrupuloznost) danas postale poželjne osobine za sve one koji u ovom društvu žele da uspeju?

Ne razmišljam u tim kategorijama, kako uspeti, itd. Ja verujem da se u životu uspeva radom i darom. Za šta god bio taj dar. Svako ima za nešto dara. Treba biti pošten, vredan, istrajan. Zvučim sam sebi kao iz nekog bukvara, ali ja tako mislim. E, sad, ako treba da iskritikujem ovo vreme i ovaj sistem vrednosti/nevrednosti, ok. Smatrajte da sam to učinio. Ali mi je dosadno da sve isto pričam jer postoji i ovo što najpre rekoh i ne može nam alibi biti uvek ovo vreme. Alibija nema.

 

Dobro, ali ko je onda danas Agaton Arsić, vođa tog krvoločnog čopora?

Svako ko hoće da vodi grupu i da je prevari da bi se on ovajdio. Agatoni se rađaju. Ima ih po porodicama, odeljenjima, klasama, pozorištima, državama, vladama... mesnim zajednicama, bolnicama, fakultetima... rodiš se kao Agaton. Za početak kao dominanta, i kao ološ, i kao predator. Svako ima nekog svog Agatona. Ali za početak moraš biti deo ožalošćene porodice i čekati neko nasledstvo koje bi malo i prekrojio u svoju korist, ako je moguće. A ne moraš ni biti u srodstvu baš. Ako nisi iz ožalošćene porodice, nemaš ni Agatona. Slobodan si i svoj.

 

Nušić je u ovom komadu svoju kritičku oštricu usmerio na pokvarenu i licemernu porodicu?

I kroz nju dao veću sliku... Porodica je uvek slika sveta u malom. Ona to zaista jeste.

 

Njihova bitka za ostavštinu nije samo to. To je i bitka za spas. U kojoj meri danas naše celo društvo živi na snovima o velikom nasledstvu?

Uvek živimo u snu da će neko da nas spasi i kad dođe ovo ili ono, sve će biti dobro. A neće. Mi se pitamo za svoje živote. Nema Evrope koja će urediti naše duše, na primer. Hoću reći da ravni postojanja jesu razne. Mnoge zaboravljamo. Naše društvo prestaje biti zanimljiva tema. Mnogo posla ima svako od nas sa samim sobom. Da probamo možda tim putem...

 

Kažete da će se teško prepoznati oni koji treba da se prepoznaju jer takvi ljudi uvek misle da je reč o nekom drugom. Kome je onda predstava namenjena? S kakvim ciljem radite danas u pozorištu?

Predstava je namenjena publici, kao i uvek. Ne adresiram na lične adrese ovih ili onih. Pa ja verujem u snagu i lepotu pozorišta na jednom višem nivou. Onom pravom i jedinom. Na kom ono traje vekovima!

Sigurno je da pozorište ne bih ponižavao terajući ga u ravan dnevno-političkog aktuelnog aktivizma, a opet, da je sve iz ovog vremena i senzibiliteta, to se podrazumeva... Trudimo se, međutim, da budemo u umetnosti, a ne u pamfletima koji će kao promeniti svet. Pamfleti ga ne menjaju. Umetnost ga oplemenjuje, itd., itd. Neugodno mi je da ovo moram i da izgovaram. Najiskrenije!

 

Premijera vaše predstave obeležila je 80 godina od smrti Branislava Nušića. Šta je to ovaj komediograf video u našem društvu što drugi pisci nisu, pa se i dalje rado igra na scenama domaćih pozorišta?

Za to bi mi trebala knjiga da sve napišem. Ali nemojmo se baviti poređenjima. Ona su uvek kobna. Sva. Naročito u umetnosti. Svaki pisac je jedan svet za sebe, nema poređenja. Nemoguća su. Nema više i manje. Nećemo nikog ponižavati poređenjima. Ona uvek i svakog ponize, ko god se našao u njima. Ona služe samo onima koji ih nameću, da bi oni jadni bili važni. Bar u tom času. Pa imamo bar pisaca. Sterija, Bora Stanković, Nastasijević, Crnjanski... ijaoj, o koliko se ogreših što ih sad ne navedoh... a i to što kažete o našem društvu? Pa ima i ravan kod velikog pisca koja nije ona koja se tiče društva! Da je samo o društvu pisao, bio bi brzo zaboravljen. Kao i njegovo društvo, što nas ne zanima. On je ušao u večno. Zato postoji i danas. Večno nije kategorija društva nego čoveka ili ljudi, u množini ili jednini, svejedno. I ne u socijalnom smislu, kako ja bar čujem reč društvo. Socijalni život, društvo... preusko je to.

 

Kaže se da je Nušić večan jer je pisao o mentalitetu našeg društva. Koliko smo spremni da se suočimo sa svojim manama, ako uvek o njima mislimo kao o posledicama našeg mentaliteta?

Mislim da kao zajednica uopšte nismo skloni da se suočavamo sa svojim manama jer ni kao pojedinci za to nismo spremni. Rekoh vam, kao što se ovo i ono krije iza mentaliteta, tako se i mi skrivamo iza društva. To društvo smo mi i naše je društvo odraz nas kakvi jesmo. Suočavanja ne prijaju egu. Šta se može, na tom smo uzrastu. Ali isto tako ne mislim da smo najgori od najgorih, kako se često čuje, jer je i ta krajnost isto jedna moda i laž. Nit smo najgori nit smo najbolji. Sve su te krajnosti neki palanački narcizam. A ima ovde predivnog sveta, budite sigurni, predivnog, i to ne malo. Samo ne vole da se trpaju oko govornice. Nego ćute i gledaju, žive svoje lepe živote, čitaju dobre knjige, slušaju savršenu muziku i znaju šta je šta. Nisu baš pri parama, ali šta se tu može. Uvek nešto fali. Ne brinite za Beograd. Bar za njega ne brinite.

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
NASLOVI
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side Zemunske kapije bmw