09.12.2018 Beograd

VideoIntervju Jelena Paligorić Sinkević: Mladi umetnici nemaju šansu

Intervju Jelena Paligorić Sinkević: Mladi umetnici nemaju šansu Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Jelena Paligorić Sinkević, spisateljica koja je prošle godine pobedila na konkursu Opere i teatra Madlenianuma za mlade pozorišne stvaraoce sa tekstom Dolce vita, okupila je mlađi autorski tim čiji je prosek godina ispod trideset, i oni broje nekoliko dana do premijere na Maloj sceni Madlenianuma.

Premijera je 7. decembra, a reprize 10. i 13. decembra. Rođena u Beogradu, Jelena više od decenije piše i objavljuje drame, pesme i priče. Drame su joj prevođene i na engleski jezik. Postavljane su u Beogradu (Narodno pozorište, UK “Vuk Karadžić”, pozorište “Boško Buha”) i u Novom Sadu, scensko čitanje imale su u Austriji. Ovih dana intenzivno učestvuje na probama svoje drame Dolce vita, koju na scenu postavlja reditelj Jug Đorđević, scenografiju je radila Ivana Jelić, a kostim Lara Popović. Romantičnu komediju s pevanjem i zviždanjem autorka ističe kao toplu priču o ženskom prijateljstvu, mestu slatkih mirisa i sećanja, mestu bekstva i eskapizma.

 

*Nedelju dana pred premijeru vašeg projekta, kakav je osećaj?

Sad kad je sve gotovo ne postoji doza stresa, počeli smo na vreme, jedva čekam prvi kontakt s publikom, mislim da je to prava stvar. Veoma mi je važno da je tekst i ceo projekat pobedio na Konkursu za mlade. U tom trenutku bila sam daleko od kuće, u Pragu, mama koja je brinula o šestomesečnoj bebi, mislila sam da dugo neću pisati. Uspela sam da nađem vremena za pisanje, uglavnom noću. Zadati žanr, romantična komedija, baš mi je legao. U nekom trenutku sam se i emotivno vezala za likove, dugo sam živela s njima.

Naročito sam srećna zbog svih ljudi koji su radili na ovom projektu, bila je velika odgovornost izabrati kolege saborce koji će učestvovati sa mnom u ovoj priči, mladi ljudi koji imaju malo prilika da rade. Ovo je pravi način produciranja predstava, sjajno je što Madlenianum putem konkursa bira projekte. Ja sam predložila druge autore, sa impozantnim biografijama, ali bio je izazov da li će oni dorasti zadatku, uprava nam je verovala, nije se mešala, sigurna sam da smo opravdali poverenje.

Sam Konkurs je tražio da se predloži potencijalna podela. Kad sam pisala tekst, mislila sam na konkretne glumice, za Snežanu Jeremić Nešković sam pisala tekst, a Anka Gaćeš Kostić i Tamara Aleksić su mi bile u glavi, pošto sam s njima radila i privatno postala prijatelj. Ljiljana Stjepanović je bila velika želja mladog pisca i reditelja, koja se ispunila. Svi su prihvatili angažman, bez mnogo raspravljanja. Tokom rada imali smo ozbiljne organizacione izazove, ali je čitava naša ekipa i ekipa Madlenianuma uspela da za dva meseca postavi komad, pored strašno zauzetih glumaca. Na to sam naročito zahvalna direktorki Drame Madlenianuma Ani Radivojević Zdravković i organizatoru Vlastimiru Repiću. Važno je istaći da pozorište nisu samo glumci i reditelji već gomila operativnih profesionalaca koji zajedničkim snagama uspevaju da naprave magiju.

 

*Kao neko ko je mnogo rezidencijalno boravio i radio u inostranstvu, kako je raditi tamo, a kako ovde. I suprug vam je umetnik-kompozitor, može li se od umetnosti živeti u Srbiji?

Prvi put sam boravila u novembru 2010. u Berlinu putem Fridrih Ebert Fondacije. Imala sam malu sobu u Istočnom Berlinu, svakodnevno sam išla na predavanja, radila sam esej na temu “Neka te ne brine”, mog odnosa prema nasleđu bivše Jugoslavije. Bilo je to ugodna pozicija jer sam živela umetničku utopiju. Drugi su brinuli o meni, moje je bilo samo da pišem. Korisno je kad ovakvu stipendiju imate jednom-dva puta godišnje, da biste iskusili koliko je korisnije i mobilnije da radite u takvim uslovima. U Bregencu sam radila na dečjem dramskom tekstu u jednom katoličkom samostanu, sa 14 pisaca iz cele Evrope, s najboljim mentorima iz oblasti pozorišta za decu. Bilo je strogo, radili smo u tišini i već u 10 sati uveče bili smo u krevetu. Neverovatno iskustvo! Ovakve rezidencijalne boravke treba aktivno koristiti, izvući iz njih maksimum, zato što takav mir i uslove retko kad imate u svakodnevici.

Moj suprug i ja smo se vratili iz Praga jer je Beograd moj grad i najbolje se osećam ovde. Shvatila sam da sam boraveći tamo propustila neke mnogo važne događaje u životu svoje porodice i prijatelja. Moj emocionalni sklop to nije mogao da podnese. Odlučili smo da se vratimo u Beograd. Uspeli smo da izguramo da ne odustajemo od svojih izvornih profesija, moj suprug je kompozitor i bavi se zvukom, sada se vrlo uspešno bavi produkcijom video-igara. Mislim da se od umetnosti može živeti, ali ako to shvatate kao posao i radno vreme, a ne kao sedenje po kafanama i ispijanje kafa i piva. Ja radim svakodnevno, kao i moj suprug. Tako mi je izašla knjiga, na ovogodišnjem sajmu knjiga (Knjiga Deca su negde drugde objavljena je 2018. kao jedna od tri najbolja rukopisa u okviru konkursa Prvenac, namenjenog autorima mlađim od trideset pet godina.)

Najveći problem mladih umetnika kod nas je pre svega što nemaju šansu, a zatim što otupe od te situacije i onda prestanu da stvaraju. Druga stvar je lenjost, moraš da ustaneš iz kreveta i da pišeš, komponuješ, stvaraš i da konkurišeš, šalješ te radove svakom ko ti pada na pamet. Neko će dati odgovor. U toj surovoj raspodeli karata u umetničkom svetu u Srbiji najgore prolaze glumci, oni imaju najmanje šanse, ne postoje audicije, ne postoje prilike, ako nemaju već neku konekciju s pozorištem ili neku vrstu protekcije.

 

*O čemu govori predstava Dolce vita, kako da se zaštitimo, kako da stvorimo i sačuvamo svoj “sladak život”?

Ja sam čovek konstrukcije, verujem u stvaranje mikrosveta, jedino tako može da se opstane u ovom užasu koji nas sve okružuje. Sami moramo da stvaramo prilike, nažalost, ljudi su užasno ogorčeni i onda dolazi destrukcija kao prirodna posledica. Dolce vita govori o pravljenju mikrosveta. Mi smo ovaj projekat shvatili kao totalni eskapizam, u trenucima proba mi smo u svom mikrokosmosu, zaštićeni u pozorištu. Pravimo predstavu o ljudima koji prave kolače. Često zapostavljamo male ljude koji čine naš život mogućim, pekare, poslastičare, konduktere, vozače, čistače... Ovo je omaž njima. Lično patim za malim porodičnim zanatima koje jede surovi kapitalizam. Dolce vita je o ljudima koji mogu nešto da naprave sa svojih 10 prstiju.

 

*Dobitnik ste “Zmajeve nagrade” za monodramu za decu, član ASSITEJ Srbija, međunarodne asocijacije za podršku pozorištu za decu i mlade. Kao neko ko piše i za decu, recite nam koliko danas deca u ovom brzom i digitalizovanom dobu, gde im je sve nadohvat ruke, mogu da žive bajkovito?

Razvijanje mašte je pre svega roditeljski zadatak, a kasnije tu ulogu preuzimaju vaspitači, učitelji, razredne starešine. Ne mislim da su igrice loše, one prave su kreativne i podstiču mentalni razvoj mehanizama deteta. Na roditeljima je da se informišu i skrenu pažnju svojim potomcima na ta remek-dela od videa-igara. To je ozbiljna umetnost. Sa druge strane, pozorište ima ekskluzivu – emociju koja se dešava uživo, samo jednom na sceni. Postoje glumci koji igraju po pozorištima za decu i ispraćaju generacije i generacije dece s podjednakim entuzijazmom. Oni su mađioničari, nikakvi virali i mobilni telefoni ne mogu da utiču na njih. Oni deci daju golu emociju sreće. Osim toga, pisci moraju da znaju da se danas za decu piše drugačije, brže, inovativnije, savremenim jezikom, rimi ima sve manje mesta, klasične bajke bez osavremenjivanja nemaju šanse. Pozorišta za decu uvek su puna, što je ohrabrujuće.

 

Pogledajte intervju --

autor: TR izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
NASLOVI
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side