10.02.2019 Beograd

VideoIntervju Milena Pavlović Čučilović: Malo glumim, malo režiram, malo vidim svetlije...

Intervju Milena Pavlović Čučilović: Malo glumim, malo režiram, malo vidim svetlije... Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Rediteljka, pozorišna i filmska glumica, nedavno je na sceni BDP-a režirala “posvetu svom ocu” – Raslo mi je badem drvo. O toj predstavi, svom ocu i stanju u kulturi razgovarala je sa Unom Miletić.

 

Ljudi zaboravljaju šta su prave vrednosti. Narodu je lakše da se pozabavi čuvenim rijaliti šouima posle napornog dana umesto da uzme knjigu koja donosi mnogo veće blaženstvo, mir i pročišćenje od svakodnevice. Društvo to stavlja u zaborav i ne podržava – smatra sagovornica Novog magazina Milena Pavlović Čučilović (1972), rediteljka, pozorišna i filmska glumica, stalna članica Beogradskog dramskog pozorišta od 1996. Dobitnica je nagrade Tatjana Lukjanova za višegodišnji doprinos BDP i pozorišnom životu Srbije, kao i Godišnje nagrade BDP za umetnički doprinos za 2013, kao članica autorskog i izvođačkog tima predstave Trpele.

Upitana da bira između filma i pozorišta, režije i glume, sagovornica NM kaže da se više bavi pozorištem nego filmom zbog privatnih obaveza. Pozorište je njena druga kuća i za taj svet je nerazdvojno vezana. Prema njenim rečima, “u pozorištu čovek napreduje, razvija se i obrazuje”.

“Moj životni put je takav da se više bavim pozorištem i privrženija sam mu. Film je moja prva ljubav. Nažalost, ređe idem u bioskope, ali bih volela da više radim na filmu. Taj izraz mi dobro leži i lako ide”, ukazuje ona, dodajući da radi na novoj predstavi BDP-a – Moskvičem do pakla.

“U pitanju je emotivna, ljudska priča. Veoma mi se dopada uloga u kojoj igram psihologa zato što je kvalitetan psiholog danas važan. To je čovek koji može da sagleda društvo, ali i pojedinca u njemu jer ipak moramo ostati individue koliko god pripadali kolektivu”, smatra Pavlović Čučilović.

 

Kako odlučite da prihvatite ulogu ili režirate neko delo? Postoji li nešto specifično što komad ili uloga nude da bi vas privukli?

Delo koje režiram sama biram. Uglavnom su to teme koje su me privlačile u određenom životnom dobu. Prema njima se može uočiti umetnikov rast i razvoj. Prva predstava monodrama Pijanista vezana je za intimnu priču jer je monodrama takav izraz. Gospođica Julija je isto tako vezana za neko mladalačko doba i sazrevanje, buđenje drugačijih interesovanja u okviru ljubavi ili staleža. One su vezane za moj rad pre sticanja porodice. Poslednja predstava koju sam radila Raslo mi je badem drvo, po tematici je šira, ozbiljnija i zahvata veći istorijski period. U životu postoji rast i u skladu s njim biram teme. Mnogo čitam i pročitana dela volim da projektujem na pozorište jer mi se u tom procesu stvaraju slike i doživljaji. Tako malo glumim, malo režiram, malo vidim svetlije...

 

Postoji li neko delo koje ste režirali, ili uloga koju ste tumačili, koje biste izdvojili?

Predstave koje su obeležile moju glumačku karijeru su Malograđani Maksima Gorkog, Privatni životi, Rodoljupci, Mišolovka, predstava o Mileni Pavlović Barili i Trpele, koju još uvek igram. To su oni momenti koji umetnika obeleže ili razreše neku dilemu kod glumca ako to doživljava kao izazov.

 

Ćerka ste Žike Pavlovića, jednog od naših bardova u kulturi. Kako je bilo odrastati u tom svetu?

Nama kao deci to je bilo vrlo zanimljivo i u tome nismo videli ništa čudno. Kad smo odrasli, shvatili smo da to nije bio uobičajen život. Naši roditelji su to nama predstavili kao uobičajen život – odnos prema porodici, deci iz škole i okruženju. Kasnije sam shvatila da je to u stvari neobično. Izraz mog oca u režiji i njegovi stavovi bili su kritički surovi i jasni. Nisu nosili tu bezbrižnost koju smo mi imali u domu. Kasnije sam to shvatila. To me je malo i plašilo u početku jer nisam sebi umela da objasnim, da bi kasnije postalo i teret jer sam mislila da ja treba da budem kao on, što je potpuno besmisleno (smeh). Verovatno mnoga deca tako razmišljaju, bez obzira na to da li im je otac javna ličnost ili ne. Imala sam svoj umetnički izraz naročito dok je Živojin bio među nama. Kad je on otišao nastao je vakuum. Nije ga bilo i mi nismo znali šta s tim da uradimo ni kao porodica ni ako ljudi koji se bave tim poslom jer su sva njegova deca krenula tim putem pisanja, filmske režije, glume. Trebalo je mnogo vremena da se integriše odnos, njegova pozicija u porodici, u poslu, na Fakultetu dramskih umetnosti. Danas svako od nas ima svoj izraz, svoje mesto u svetu.

 

Vaša poslednja predstava – Raslo mi je badem drvo – posvećena je vašem ocu. Zašto ste se odlučili da režirate baš tu njegovu novelu?

Ta novela bila mi je najbliža jer u sebi nosi nežnost koja je neobična za Živojina. U njoj je težište stavljeno na kritiku baš onih ljudi koje je on obično branio, a to su dođoši iz unutrašnjosti. Ljudi koji obavljaju težak posao, preživljavaju na specifičan način i likovi s margine koji se potucaju po selima, livadama, brodovima, putuju, bave se problematičnim poslovima, i tako dalje. Radnja se dešava između dva rata. Interesantno je to da je novelu pisao 1989, kad je krenuo veliki raspad Jugoslavije. To mu je bio povod da osvetli temu u kojoj više ne brani seljaka, ne mislim pogrdno nego kao poziciju, već je imao potrebu da zaštiti građansku klasu jer je video njeno povlačenje.

 

U predstavi se oseća Pavlovićevpečat, međutim, u njoj se oseća i nešto novo, vaše. Možete li opipljivije da nam opišete svoju dimenziju predstave?

Znala sam da mogu da je predstavim na svoj način. To je momenat u odrastanju i integrisanju, razmišljanju i celovitosti jedne ličnosti koja je stala na svoje noge. Možda je to trebalo da bude i ranije, ali umetniku je dozvoljeno da dugo ostane dete, možda i zauvek u nekim pogledima. Lepo je što je u osnovi ostao Živojin, vidi se njegova rečenica, forma, sve što se tiče književnosti i drame je njegovo. Moj je način koji je obezbedio da ljudi koji žive u današnjem svetu, u urbanom Beogradu, mogu da prihvate surov stav Živojina Pavlovića i kritiku društva iz tog doba koje se poklapa s kritikom današnjeg društva.

 

Radnja je predstavljena kroz snoviđenje glavnog lika, mladog Blagoja. Koliko je zahtevno dočarati nečije snoviđenje na sceni?

Radili smo u vrlo čudnim uslovima, u različitim delovima BDP-a. U foajeu, na Maloj i naVelikoj sceni, malo u probnoj sali, koja nije ni probna sala već muzej, kako ga naše pozorište zove. Morali smo da maštamo. Nije nam bilo dozvoljeno da budemo ušuškani u fantastičnu situaciju i neviđenu finansijsku podršku. Morali smo da zanemarimo probleme, ali i majstore koji rade. Puštali smo mašti na volju, šta god da se oko nas događalo. To je način preživljavanja i ko to ima u sebi lakše mu je da prevaziđe teške situacije. Maja Mitić, koja je radila pokret, pomogla mi je jer je entuzijasta kao i ja. Unapred smo osmišljavale neke stvari kojima bi se glumci potom igrali. Uz takvu glumačku ekipu, koja je bila otvorena za saradnju, koja se u svojim ulogama pronašla, pa čak i branila negativne osobine likova, nije bilo teško napraviti čaroliju.

 

Predstava se bavi individualnim sudbinama, ali uporedo i jednim vremenskim periodom. Možete li da uporedite to vreme sa današnjicom?

Lična priča mladića Blagoja, koji dolazi sa sela na studije, nešto je što se stalno kod nas dešava. Upitno je da li će čovek koji dođe biti prihvaćen kao jedan od gradskih likova ili zauvek ostati stranac. Blagoje je prihvaćen otvorenih ruku. Primljen u porodično gnezdo, gde mu je bila obezbeđena finansijska pomoć i društveni kontakt. Iza njega je stala visoka klasa i on je, kako to volim da kažem, usvojen. Predstava kritikuje ljude koji dolaze iz unutrašnjosti, a ne poštuju neke dugo ukorenjene norme već pošto-poto žele da unesu nešto svoje. To ume da iskrivi sliku stvari i obriše ono što je postojalo. Napravi metamorfozu ličnosti, društva, porodice i tradicije. Predstava govori o potiskivanju građanske klase, što se i danas često dešava, bez obzira na to dolazi li potiskivanje od nekoga ko je došao sa sela ili iz inostranstva. Mislim da građanska, srednja klasa, u sebi nosi čvrstu strukturu koja omogućava da ljudi opstaju na kvalitetnom nivou, s kvalitetnim temeljima društva.

 

Utiču li možda i političke institucije, ekonomskim slabljenjem trećeg staleža, na potiskivanje srednje klase?

Svakako. Ali o tome mogu da govorim samo kroz odnos prema kulturi i umetnosti. Definitivno je teško izboriti se za svoje mesto. U ranijim periodima postojala je veća mogućnost razvijanja umetničkog i kulturnog života. Recimo, baš to doba u kojem se dešava radnja komada Raslo mi je badem drvo bilo je zlatno, moderno doba umetnosti, nauke, tehnike... Ljudi su dolazili iz sveta, unosili znanje u zemlju, isto tako su i naši ljudi odlazili u svet i vraćali znanje. Bez razvitka i učenja novih stvari sve ostaje na istom nivou. Postaje dosadno, zamorno, besmisleno i nepotrebno.

 

Kakav je odnos ljudi prema pozorištu nekad i sad?

Bude mi drago kada ljudi kažu da im je pozorište hrana za dušu, da je to čin koji ih usrećuje i oplemenjuje. Sa scene uvek može da se čuje nešto mudro. Svako može da nađe svoju rečenicu koju bi izdvojio iz nekog komada, da se pročisti, opusti. Međutim, čini mi se da su ljudi na to zaboravili, a sa druge strane, nekad je bilo tako da kad ideš u pozorište lepo se obučeš, i nosilo je određeni nivo. Ljudi u svojoj svakodnevici zaborave da treba da imaju čvrst stav i lep odnos prema sebi i drugima. Postoji poštovanje u toj građanskoj klasi. Zbog toga je u predstaviRaslo mi je badem drvo napravljena paralela sa današnjim vremenom, gde je naša društveno-kulturna klasa stavljena u drugi plan.

 

Da li oni koji treba da štite kulturu, poput državnih institucija, kulturno-umetničkih društava, umetnika, pa i samih građana, to čine na adekvatan način?

Ne sme da se zaboravi ko je šta uradio, na taj način ću odgovoriti. Ne možete zaboraviti umetnika koji je uradio mnogo u svom životu. Bez obzira na to da li je on napravio greške u stvaranju, ili u odlasku u politiku, ili u inostranstvo jer pitanje je da li su to bile greške. Zna se ko je šta uradio i uvek će se znati iako navedeni akteri iz oblasti kulture to možda ne podržavaju.

 

Ako se osvrnemo na događaje koji su se prethodne godine odvijali u Narodnom pozorištu, smatrate li da je država zaštitila umetnike ili ne?

Nametnula je svoje rešenje. U tom smislu kultura nije adekvatno zaštićena, nije uvek ni bila, ni u prethodnim režimima. Titov režim podržao je rokenrol i pesništvo rokenrola – uzeću taj primer jer mi je blizak i na njemu sam odrasla. Zaštitio ga je apsolutno, čak i previše, a malo i manipulisao njime. Umetnici su tada malo poleteli u neke stvari u koje nije trebalo da se upuštaju. Međutim, umetnici su tada bili podržani i zaštićeni, bili su u mogućnosti da se bave poetikom rokenrola i da žive od toga. To danas teško da bi mogli. Tada je umetnički izraz ljudima bio blizak, dok se sada mnogo toga nameće. Ljudima je potrebna jasnija slika stvari u kulturi. Često izgleda kao da smo mi svima poslednja rupa na svirali. Nismo. Kad sa predstavom putujemo po gradovima iz unutrašnjosti, na primer, shvatimo koliko je ljudima, i to velikoj većini, potrebna kvalitetna kultura, komad, pesničko ili književno veče, predstava ili film...

 

Kada smo kod kulturne scene, mnogo vaših kolega umetnika i glumaca učestvuje u protestnim šetnjama, kakav je vaš stav prema njima, treba li protestovati?

Baš sam razmišljala o tome i vrlo je teško proceniti. Naravno da treba podržati nezadovoljstvo naroda koji je izašao na ulice sa željom da se njihov glas čuje. To je opravdano, i iz tog ugla treba podržati ljude sve dok su protestne šetnje mirne i sa stavovima koji imaju određene postulate. Međutim, bojim se toga da kad bi došlo do promene, bilo bi još gore. Zato što se ne vidi jasno ko bi mogao da odgovori na pitanja i zahteve građana, da ovaploti ono što bi ljudi želeli da se dešava u našoj zemlji. To mislim i za sva pozorišta u zemlji koja menjaju svoje upravnike i sve to što se dešava danas. Nema više tog kadra, ili je otišao ili se povukao, koji će u kriznom momentu da stane iza svojih postupaka i da uđe u neku nerešenu situaciju jer su se ljudi mnogo opekli. To što sad izlaze u šetnje je fantastično, budući da su one šetnje pre 2000. završile tako da su se svi pitali zašto smo šetali.

 

Da li biste nešto menjali na kulturnoj sceni, i ako biste, šta i zašto?

Zreli ljudi i umetnici treba da ostave prostora za mlade umetnike, novu kulturnu decu jer oni nose svežinu i na mladima svet ostaje. Međutim, to treba da se prožme. Da se mladi nauče onome što mi znamo, a oni da nama daju taj dah lakoće jer smo malo zaboravili na tu lakoću. Da se na taj način otvore vrata kulturnoj sceni. Ali retko ko to hoće da uradi.

 

Šta vam je otac savetovao dok ste bili mladi iako se umetnost ne uči već oseća i stvara. Ipak, kad je o praksi reč, kako se peče zanat?

Neko ko se bavi ovim poslom mora da gleda filmove, čita knjige, ide u bioskop, prati serije jer sad imamo kvalitetne serije. Danas je to najbolji izraz u vizuelnom, glumačkom, scenskom smislu. Da bi čovek napredovao i ostao u kondiciji, mora stalno da se dopunjava novim kvalitetnim sadržajima, ali i starim klasicima koji imaju svoju neprikosnovenu vrednost. Uvek je tvrdio da je rad neprikosnovena stvar za umetnika koji želi da napreduje jer se nikad ne zna šta će se umetniku desiti kad sedne da radi, da piše, kad ode u pozorište, na probu ili da gleda nešto, to je isto vid razmene. Koji će ti se momenti ili teme otvoriti, koji zaključak. Skupljala sam mnogo onoga što je on drugima govorio i mnogo toga pokupila još kao početnik. Mnogim svojim studentima dramaturgije, odnosno scenarija, govorio je “piši, piši, stalno, stalno, piši”. Moraš biti stalno u tome da bi stalno bio u tome (osmeh)...

 

Šta biste vi savetovali mladim umetnicima?

Isto to. Da biste kritikovali predstavu, morate da je pogledate. Da procenite kakva je gluma, režija, scenario, muzika, kostim... Da bismo ocenili književno delo, moramo ga prvo pročitati. Zatvaranje u sobu i isključenje iz sveta kulturnom biću ne ide u korist. Kulturni čovek mora biti u kontaktu sa drugim ljudima. Ljudi treba da izađu iz svojih soba i upoznaju ulice i ljude svoga grada.

 

Pogledajte intervju --

 

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Najčešće taktike u ljubavi Najčešće taktike u ljubavi

    Načina taktiziranje u vezi je mnogo, a na neformalnoj listi najčešćih taktika za provociranje partnera, udaranje čežnje i proveravanja da li mu je stalo, nalaze se sledeće stavke

  • Pronađen pas za kojim su tragale Nišlije Pronađen pas za kojim su tragale Nišlije

    Keruša Mila za kojim su proteklih dana tragali porodica Velimirović iz Niša, njihovi prijatelji, poznanici i mnoge Nišlije koje je ganulo to što je pas pripadao devojčici Evi (4) koja je preminula zbog tumora, pronađen je večeras i vraćen vlasnicima.

  • Časopis Tajm objavio spisak najuticajnijih ljudi na svetu Časopis Tajm objavio spisak najuticajnijih ljudi na svetu

    Pevačica Tejlor Svift, televizijska novinarka Gejl King i fubalska zvezda Muhamed Salah su među šest poznatih i najuticajnijih ljudi prema američkom časopisu Tajm koji je danas objavio godišnji spisak 100 najuticajnijih ljudi na svetu.

  • Kako na organizam utiče umereno pijenje alkohola? Kako na organizam utiče umereno pijenje alkohola?

    Čak i umereno konzumiranje alkohola povećava krvni pritisak i šanse za razvoj moždanog udara, suprotno ranijim tvrdnjama prema kojima jedno do dva pića dnevno imaju zaštitnu ulogu za srce, ustanovili su naučnici u velikom istraživanju čije su rezultate objavili u naučnom časopisu Lancet.

  • Rodžer Voters apelovao na Madonu da ne nastupi na Evrosongu Rodžer Voters apelovao na Madonu da ne nastupi na Evrosongu

    Rodžer Voters, jedan od osnivača Pink Flojda, apelovao je danas na Madonu da otkaže svoj nastup na finalu takmičenja za Pesmu Evrovizije u Tel Avivu 18.maja, tvrdeći da to“ normalizuje okupaciju, apartjejd, etničko čišćenje, zatvaranje dece, ubijanje nenaoružanih demonstranata“.

  • U okviru Dana Beograda besplatan ulaz u pet objekata na Kalemegdanu U okviru Dana Beograda besplatan ulaz u pet objekata na Kalemegdanu

    U okviru manifestacije "Dani Beograda" u četvrtak, 18. aprila 2019. godine, biće besplatan ulaz u pet objekata na Beogradskoj tvrđavi, saopštilo je danas Javno preduzeće "Beogradska tvrđava".

  • Dugo skrivena Kafkina dela blizu otkrivanja Dugo skrivena Kafkina dela blizu otkrivanja

    Dugo skriveni neobjavljeni radovi Franca Kafke uskoro bi mogli da budu objavljeni posle decenijske sudske borbe oko njegovog literarnog nasleđa, borbe koja je često upoređivana s njegovim nadrealnim pričama.

  • Nova epizoda Igre prestola najgledanija u istoriji HBO Nova epizoda Igre prestola najgledanija u istoriji HBO

    Prva epizoda nove sezone serije "Igra prestola" (Game of Thrones) televizije HBO emitovana ovog vikenda bila je najgledanija emisija u jednom danu u istoriji te kablovske televizije koja je počela 1978. godine.

  • Premijera biografskog filma o Eltonu Džonu u Kanu Premijera biografskog filma o Eltonu Džonu u Kanu

    Biografski film Eltona Džona "Roketmen" (Rocketman) premijerno će biti prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Kanu idućeg meseca, saopštila je kompanija Paramaunt.

  • Šta bi trebalo da jedete ako vodite borbu sa urinarnom infekcijom? Šta bi trebalo da jedete ako vodite borbu sa urinarnom infekcijom?

    Verovatno ste primetili da sve više žena vodi svakodnevnu borbu sa urinarnim infekcijama. Jedan od uzročnika ovakve infekcije, svakako je neadekvatan način ishrane.

  • Reč žena: Šta muškarca čini dobrim mužem? Reč žena: Šta muškarca čini dobrim mužem?

    Kako bismo saznali šta muškarce čini dobrim muževima, pitali smo oko 5000 žena, šta za njih čini njihov muž i da li ga smatraju dobrim. Iako je asortiman odgovora bio širok, neke osobine su se konstantno ponavljale i dovele nas do zaključka, da upravo te osobine kvalifikuju muškarca kao dobrog muža.

Preporuke prijatelja
NASLOVI
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side