06.08.2019 Beograd

Intervju Srđan V. Tešin: Čudovište nam stoji pred vratima

Intervju Srđan V. Tešin: Čudovište nam stoji pred vratima Foto: Vladimir Sretenović
Ono što me stvarno plaši jeste povratak vladajuće stranke u radikalski šinjel iz kojeg su samo naizgled onomad izašli, kaže sagovornik Novog magazina

Razgovarala: Anđelka Cvijić

 

Sazdani smo od sećanja, u njima i živimo. Kroz njih žive oni koje smo voleli, i živeće dok mi ne postanemo nečije sećanje. Ali koliko želimo da se prisećamo svojih izbora i odluka i razmišljamo o nanetim nepravdama? Preispitivanje zahteva zrelost i volju; sve drugo je zabadanje glave u pesak. Sa druge strane, čemu sve to? Srđan V. Tešin (1971), jedan od naših najboljih pisaca srednje generacije, upravo je objavio svoj novi roman pod nazivom Moje (Arhipelag), u kojem piše baš o ovim pitanjima. Okosnicu čine tri životne priče o odustajanju od poezije: Danila Kiša, Tešinove majke Milice Zrnić Tešin i autora romana. Stvarnost i fikcija, biografsko i mašta, lirsko i gorko, sve je to u romanu zaokruženo današnjim dobom, u kojem treba mnogo ličnog napora da se izdvoji šta se izdvojiti može kako bi postalo sećanje.

 

Iza tri odustajanja od poezije, kažete, stoji priča o pesništvu bez cilja. Kada ono ispunjava svoj cilj?

U pismu koje je Raša Popov poslao mojoj majci 10. jula 1963. iz redakcije Mladosti, lista Saveza omladine Jugoslavije iz Beograda – a koje je sastavni deo mog romana i koje ovde možemo posmatrati kao studiju slučaja –  u osnovi se traga za odgovorom, samo naizgled jednostavnim: kako se posvetiti književnosti. Recimo, on na jednom mestu izričito kaže da ako se književnosti posvetimo s ciljem da se samo lično afirmišemo pošto-poto, tada stradamo i mi i književnost. Popov, Mokrinčanin kao i moja majka, savetuje mladu pesnikinju da književnost ne shvati kao cilj nego kao sredstvo. “Svako od nas sam mora sebi da definiše u sredstvo čega želi svoju književnu reč da pretvori”, piše Popov. Čini mi se da je moja majka doslovno shvatila ovaj savet. Kako za nju poezija nije bila samo privatna stvar, ona se nije libila da piše i o onome što stoji ispred vrata njene intimnosti. Analizirajući njenu pesničku zaostavštinu zaključio sam da njena poezija potresno govori o socijalnoj nejednakosti i ropskom životu seljaka. Takva izrazito socijalna lirika, poezija srpa i čekića, ispunjava svoj cilj sve dok pesnikinja oduševljeno veruje u njegovo ostvarenje. A kad oduševljenje ko zna iz kojih sve razloga nestane, nestanu i pesnikinja i njena poezija, što se dogodilo mojoj majci, ali i Kišu, i meni kao neostvarenim pesnicima koji su pred sebe postavili drugačije, ali jednako nedostižne ciljeve.

 

Roman je prožet i razarajućom stvarnošću koju živimo već tri decenije: mislite li da bi se pesma mogla izboriti s njom?

Književnost ima različite funkcije, a jedna od njih jeste svakako i suočavanje sa suštinom naše stvarnosti. To je ono jezivo čudovište što stoji ispred vrata piščeve intimnosti. Pisac ima pravo, niko ne može da mu ospori, da zažmuri i da se pretvara da čudovišna stvarnost ne postoji, a može i da širom otvori vrata i suoči se s tom groznom pojavom. Izbori i odluke definišu nas kao pisce. Odabrao sam da pišem o užasima svakodnevice, to je moj izbor i to je moja borba koju moram da preživim. Moja poezija, odnosno književnost u celini, poput memorijske crne kutije zabeležila je neke traume svakodnevice koje su nas građane i naše društvo dovele do posrnuća i pada.

 

Pišete da ste ponekad, poput Kiša, sagorevali u borbi protiv vetrenjača. Još se borite?

Razočaran sam i umoran, zašto da krijem? Budim se i ležem s jednom zastrašujućom misli, a to je da ne vidim izlaz za sebe i svoju porodicu iz ovog gliba u koji smo upali. To što ja u svojim kasnim četrdesetim ne umem da pronađem izlaz iz beznađa, ne znači da ga nema, ali šta konkretno meni vredi to saznanje? Fakat je da sam se potpuno povukao iz javnog života svog grada, ne učestvujem ni u kakvim političkim ili društvenim aktivnostima. U romanu Moje i pišem o tome kako je idealizam, vera u neko bolje sutra, kojim smo se 1990-ih hranili moji prijatelji i ja, napokon poklekao pred nezaustavljivim kontranapadom populizma. Sociolog Ratko Božović tu protraćenu energiju koja je nagoveštavala suštinske promene u društvu s pravom naziva stanjem nelagodnog i uzaludnog sećanja. Treba izdržati i preživeti ovo vreme koje nas jede. Sun Cu Vu je u Veštini ratovanja govorio da će pobediti samo onaj ko zna kad se treba boriti i kad se ne treba boriti. Ipak, borba koju nikad neću napustiti jeste ona koja je u vezi sa književnošću koju stvaram. Slobodu da pišem o užasima svakodnevice niko mi ne može uskratiti. Svaka moja knjiga svedoči o toj borbi.

 

Mislite li da je i savremena srpska proza voljna da svedoči?

Ne želim da pišem ni o čemu drugom do o onome što podjednako muči moje čitaoce koliko i mene. Moj prerano preminuli prijatelj književnik Borivoje Adašević govorio je: “Ja samo pišem svoje knjige.” Tako je i sa mnom. Sintagma srpska proza pretpostavlja pisce najrazličitijih generacija i usmerenja. Imate odlične knjige pisaca koji pišu o aktuelnom političkom trenutku, o svakodnevici pred kojom iskrsavaju razna iskušenja. Sa druge strane, imate sjajne pisce čije su knjige kosmičkim miljama udaljene od proste realnosti. Nije dovoljno literarno svedočiti o svakodnevici, to može svaki književni naturščik, nužno je dobro i neponovljivo o njoj pisati, a ruku na srce, malo kome to ovde uspeva.

 

Kako se kao pisac osećate kada pišete o stvarnosti? Ima li gorčine u vama?

Pun sam gorčine i besa, zar se to ne vidi iz mojih proza? I ne osećam se dobro kad pišem o stvarima zbog kojih preživljavam pravu fizičku bol. Pisao sam o ratovima vođenim na prostoru nekadašnje Jugoslavije, o užasima koje sam kao mlad vojnik svojim očima video, o Beogradu 1990-ih koji je, kao i danas, bio siv, nadut, smrdljiv i prljav kao leš utopljenika i koji pamtim po protestnim šetnjama protiv režima. A sve preživljeno preti da bude ponovljeno kao u lošem filmu. Zašto da sakrijem gorčinu zbog te nesreće koja se iznova, i iznova, i iznova nadvija nad našim glavama?

 

Ima li ovo društvo snage da se izbori s tim?

Biće da ovo današnje nema, a bolje kanda i nemamo. Mi se stalno zanosimo nekakvom alternativom, nekakvim prividom boljeg društva koje negde i nekako postoji, čuči u nekakvom zapećku i čeka svoj trenutak, a onda kad taj trenutak dođe, napokon shvatimo da Kurta i Murta ne žive samo u anegdotama. Kako reče jedan izraelski umetnik: “Neprijatelji koje čekamo smo mi sami”. Zar mislite da ovo društvo propada zbog svoje urođene dobrote i pravičnosti? Propada zbog nas takvih kakvi smo. Rijaliti programi i tabloidna štampa, na primer, ne mogu sami od sebe da nestanu sve dok za njima postoji glad publike željne lake i brze zabave. Licemerno je tvrditi da smo bolji nego što jesmo.

 

Jedna vaša antologija priča nosi naziv U šta smo se to pretvorili. Zaista, u šta smo se pretvorili?

Statistike su poražavajuće, počev od broja članova vladajuće stranke koji je premašio članstvo nekadašnjeg Saveza komunista Jugoslavije, što je i mimo političkih konotacija fenomen sam za sebe, do podataka o broju stanovnika Srbije sa realnim potrebama za kulturnim sadržajima. Za mene su zastrašujući podaci koji govore o tome u šta su se pretvorile nade i iluzije naše omladine, među kojima, nažalost, raste broj onih sklonih nacionalizmu i nasilnom ekstremizmu. Nepotizam, korupcija, mediokritetstvo na svim nivoima, medijske laži, nacionalna netrpeljivost, intelektualno beščašće, partijska zapošljavanja, pravna nesigurnost, ogromna nezaposlenost... pretvaraju i nas i našu decu u očajnike koji vape za normalnom i uređenom državom.

 

Svojevremeno su vas iz čistog ćeifa naprednjački kikindski oci premestili sa mesta direktora Kulturnog centra Kikinde na mesto domara. Posle nekoliko godina dobili ste Medalju kulture Zavoda za kulturu Vojvodine za multikulturalnost i interkulturalnost. Budi li to nadu da pamet i znanje mogu biti jači?

Zapravo, iste godine kad sam onako smenjen s mesta rukovodioca jedne male i suštinski ne naročito bitne ustanove kulture, dobio sam gradsku nagradu za izuzetna dostignuća u književnosti i kulturi. Dakle, pamet i znanje nisu u tom slučaju igrali nikakvu ulogu. Solidarnost bi, da je ima, bila najjače sredstvo protiv bahatosti ove, ali i svih drugih vlasti. Zar mislite da nisam kao direktor, a nestranačka ličnost, bio na meti mladih političkih jastrebova koji nisu tačno znali šta hoće, ali su hteli sve, i to odmah? Pa meni su pretili smenjivanjem i karikature koje su sa dvadeset četiri godine već promenile pet-šest partija. Ti su i danas deo vlasti. Nije bilo dovoljno pameti onda, nema je ni sada. Neko reče kako nam je sva preostala pamet trenutno u čekaonici aerodroma Nikola Tesla, i to s kartom u jednom pravcu.

 

Uprkos protivljenju Kišove bivše supruge Mirjane Miočinović, Kiš je odnedavno počasni građanin Subotice. Beogradska naprednjačka vlast podigla je spomenička rugla Borislavu Pekiću i patrijarhu Pavlu. Otkud im ta fiksacija umivanja tuđim delom?

Kad je reč o privatizaciji značajnih ljudi iz naše prošlosti, u pitanju je, naravno, veliki simbolički kapital i čini se da vlast ne bira sredstva da ga prisvoji. Svaka rečenica iz Pekićevog ili Kišovog književnog opusa buni se protiv čina svojatanja tih simboličkih vrednosti. Međutim, ti akti svojatanja nisu ništa drugo nego oblik amortizacije odijuma intelektualne elite za vlast koju smatra da joj nije naklonjena. Da se u ovom društvu više čitaju pisci poput Kiša ili Pekića, ono bi bilo bolje i pred njim bi ipak bila kakva-takva budućnost. Ali kome iz vlasti da poverujemo da su ijednu Kišovu ili Pekićevu rečenicu pročitali, kad ih u potpunosti demantuje njihova analfabetska pojava?

 

Kakav je to čovek koji svoju biografiju pere tuđim uspehom? Da li je savest iščilila sa ovih prostora?

Čini mi se da je savest za neke ljude u našem društvu nepoznanica. U istu kategoriju spadaju i njihov moral, vrline, dobrota... Nažalost, ti neki ljudi upravljaju našim sudbinama. Nemoguće je nadomestiti sopstvene mane svojatanjem tuđih vrlina. Umesto da budu putokazi, tuđi uspesi se vide kao plen, kao što se i sve drugo ovde doživljava kao plen. Građani su najvrednija lovina, otuda i ta silna potreba da se svi građani koji se suprotstavljaju režimu do besvesti gone posredstvom raznih poluga moći i kontrolisanih medija: satanizacijom, pretnjama, ucenama i zastrašivanjima. Da ima savesti u društvu, ne bi bilo straha od odmazde manjine nad većinom.

 

Nije li licemerno užase koje smo naneli drugima braniti floskulom: A šta su oni nama radili?

Relativizacija je moćno oružje. Ovde se sve može relativizovati, od istorije do naučnih titula i zvanja. Problem je u zamenici oni jer se najčešće ispostavlja da smo to mi. Mi koji to sami sebi radimo. Izluđuju nas iz dana u dan, vređaju nas i ponižavaju oni koji su do juče bili mi! A to posebno boli. Zar mislite da odgovornost nije u onima koji su zagovarali bele listiće, u zakulisnim radnjama salonskih fašista i pretvornih nacionalista, u kalkulantima iz redova intelektualne elite ili u ordinarnoj pljački mafijaša s poslaničkim ili ministarskim mandatom? Zar mislite da bih ja dvaput ostajao bez posla i već pet godina bio nezaposlen, da li bi mi dvaput razlupali porodični auto i fizički me napadali, da nije bilo onih koji su spremno i na vreme promenili partiju i postali stranački jurišnici nove vlasti? Koliko je takvih? Ono što me stvarno plaši jeste povratak vladajuće stranke u radikalski šinjel iz kojeg su samo naizgled onomad izašli. To je stvarna pretnja za sve slobodnomisleće ljude u ovoj neslobodnoj zemlji. Nacionalisti, šovinisti i neofašisti hrane se mantrom o tome šta su nam tamo neki oni radili i šta nameravaju da nam urade. A ti oni, koje iščekujemo poput varvara, sede za našim stolom, jedu našu hranu i piju naša pića, uče našu decu, leče naše roditelje, štite našu imovinu... Zar vas to ne plaši?

 

 

U romanu pišete o skromnom stanu u Savamali u kojem ste, čitajući Mansardu, čuli Kišov glas. Šta bi on danas na sve ovo rekao?

Sve je već rečeno u njegovim knjigama jer veliki pisci imaju moć da vide dalje i dublje. Eto, recimo, njegov suštinski portret nacionaliste kao neostvarenog bića oživeo je u stvarnosti. “Rasne teorije, teorije krvi i tla, nacionalističkog ponašanja svake vrste, put su koji nas vodi ka čudovištu, a ne ka biću u (svom) svetu uznapredovalom u hijerarhiji inteligentnih svetova”, pametno je, u Kišovom ključu, zaključio moj neumrli drug Borivoje Adašević. Nama to čudovište stoji pred vratima, samo što nam nije ušlo u kuću.

 

A šta biste vi izabrali: mansardu ili Beograd na vodi?

Živeo sam u Karađorđevoj, prekoputa Bristola i zgrade Geozavoda. Danas ne prepoznajem taj kraj. Ne bi ga prepoznao ni Miloš Crnjanski, koji je živeo u Savamali. Kod nas ne postoji kontinuitet ni u čemu, pa ni u arhitektonskom nasleđu. Za mene je dom mesto gde se osećam dobro. U knjigama Ispod crte i Priče s Marsa radnju sam smestio u naselje koje sam nazvao Mars. Moji junaci, dakle, nisu pali s Marsa, oni na njemu žive. E baš tako se i ja sad i ovde osećam –  kao Marsovac na hlebu i vodi.

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
NASLOVI
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side