10.09.2017 Beograd

Intervju Svetlana Ceca Bojković: Živimo paralelne živote s kriminalom

Intervju Svetlana Ceca Bojković: Živimo paralelne živote s kriminalom Foto: Miroslav Dragojević
Ovogodišnja dobitnica nagrade Pavle Vuisić za životno delo na Filmskim susretima u Nišu, o povratku domu, jeziku, glumi... i razlozima da svoj spas pronađe u unutarnjem eskapizmu

Razgovarala: Aleksandra Ćuk

 

Veoma sam srećna što sam se vratila u Beograd, svom domu, svom jeziku, svojoj ćerki, svojim prijateljima, kao i glumi. Što se tiče raskopanog Beograda, vreme i jeste da se radi i gradi, ali dobri menadžeri bi vodili računa da se ne radi sve u isto vreme, kako bi saobraćaj i građani mogli normalno da funkcionišu. To spada u poštovanje žitelja Beograda, poštovanje koje očigledno izostaje. Po povratku u Beograd vrlo brzo sam uvidela da mi ovde živimo paralelne živote sa kriminalom, zločinima koji pune novinske strane, sladostrasno se takmičeći u horor naslovima, i sa onima koji bi trebalo da vode računa o nama građanima. U takvom miljeu moj jedini spas je unutarnji eskapizam – kaže za Novi magazin Svetlana Ceca Bojković, ovogodišnja dobitnica nagrade Pavle Vuisić za životno delo na Filmskim susretima u Nišu. Za priznanje koje je priključila nizu prethodnih tvrdi da joj mnogo znači, budući da dolazi od njenih kolega, i dodaje da je Festival u Nišu upravo jedinstven po tome.

Hijerarhija obično ide: producenti, reditelji, pa glumci, a glumci najbolje poznaju stvaralaštvo i mogu najbolje da prepoznaju domete svojih kolega, zato su Filmski susreti u Nišu dragoceni – kaže.

 

Uvek ste govorili da vas najviše pogađa nepravda i da se grozite manipulacije. Može li se o njoj govoriti u vašoj branši?

Kako da ne. Ako govorimo o pozorištu, ono je dugo odolevalo tim uticajima. Međutim, to više nije slučaj, pogotovo što su sad doneseni zakoni koji užasno otežavaju funkcionisanje pozorišta kao institucije. Recimo, taj zakon o javnim nabavkama, niz mera i nekih gluposti koje su paušalno dodeljene i o čemu su odlučivali ljudi koji ne vode računa o institucijama kulture. A one su potpuno specifične i ne mogu podlegati istim zakonima kao ostale firme i preduzeća. Jedini je spas, kad je o pozorištu reč, što je neprofitabilno i što raznorazni neće imati ambicija da kupuju pozorišta jer od njih ne mogu da naprave dobar profit. Ostalo je sve na rasprodaju. Ne mogu da shvatim zašto je prodat Avala film. Pa od toga je država mogla da ima koristi, a pisalo se (ne znam da li je to i tačno) da je Avala film prodat nekom taksisti koji je na računu imao 60.000 dinara. Pa slušajte...

Prošle su, međutim, te godine kad me je nerviralo sve to što ste naveli – nepravda, manipulacija. Nekako sam se od svega izmakla i sve to gledam kao jedan strip.

 

Mnogo pozitivnih stvari nabrojali ste o Finskoj, gde ste boravili četiri godine, budući da je vaš suprug Slavko Kruljević doskora bio ambasador Srbije u toj zemlji. Ljubaznost i učtivost ljudi, zdravstvo, obrazovanje. Ovo poslednje naročito ističete. Zanimljivo je da ste vi bili vukovac kada vas je bilo svega šestoro u Beogradu. Kako, u tom kontekstu, vama danas deluje ekspanzija vlasnika tog istog priznanja, fakultetskih diploma, magistarskih i doktorskih?

Kako bih mogla da gledam na to. Vukovci su počeli da se proizvode, da se namiču ocene, sve više i više, pa onda na kraju i diplome mogu da se kupuju. Tako na kraju imate i onaj Megatrenduveče prelistaj, ujutro zablistaj. Mislim da je to tragično, ali je moja odluka da svoj lični život što manje kvarim jer ja sada i ovde postojim. Nemam drugih šansi nego da sebe izolujem psihički kako bi mi život bio ugodniji.

 

Kad su vas pitali na šta ste najviše ponosni, izjavili ste da ste ponosni na to što ste živeli i živite život onakav kakav ste hteli. Da li je za to potrebna hrabrost?

Potrebno je da budete borac, i to ne samo sa svetom koji vas okružuje nego sa samim sobom, što je takođe vrlo važno. Postoji ona latinska poslovica najveća vlast je vladati sobom. To je velika istina, ali kad gledate političku scenu danas, ne samo kod nas nego uopšte, ljudi sebi svašta dozvoljavaju, a na čelima su određenih zemalja. Većina njih ne vodi računa o reči koju izgovori, o uvredi koju uputi nekom drugom državniku ili sopstvenom narodu. Šta to znači – da nisi ovladao veštinom da vladaš sobom?


Foto: Miroslav Dragojević

 

Većina dramskih umetnika pamti taj momenat kad može sebi da kaže – sada si postao ili postala glumac/glumica. Možete li da objasnite kako izgleda probijanje te opne unutar umetničkog bića?

Teško je to objasniti. To je kao zakoračenje u novi stepen slobode. Kao kad vežbate klavir i hoćete da postanete pijanista. Nije samo važno da ste muzikalni, imate apsolutni sluh, nego stalno vežbate da savladate tehniku. Kao kad besomučno godinama vežbate skale jer to je i trening prstiju. Idete kroz partituru i dosežete neki nivo, ali još uvek ne osećate punoću sebe samog u interpretaciji te i te kompozicije. A, onda, u jednom trenutku sve to što ste investirali godinama odjedanput se složi i vi počnete da svirate.

 

Reklo bi se da krv nije voda, ne samo zbog talenta koji imate vi i vaša ćerka glumica nego i po buntovništvu karaktera, koji možda na prvu loptu nije kod vas uočljiv zbog uloga koje ste igrali, što je uticalo na publiku da vas doživljava kao damu, a Katarinu Žutić zbog njenih rola kao buntovnicu. Deluje ipak da obe u sebi nosite buntovništvo, samo ga različito ispoljavate?

Veoma mi je drago što Katarina nije usvojila moj model i što je autentična, što je u neku ruku iznenađujuće, ali ja mislim da je to posledica stava da sam kao roditelj bila veoma liberalna prema njenom vaspitanju. Često sam se pitala – bože, možda sam negde preterala i pogrešila, ali pustila sam je da se sama razvija, ne ukalupljujući je u svoje obrasce, gde bi se verovatno videlo da sam i ja buntovnik. Samo sam ja bila iz druge generacije i prosto strože vaspitana.

 

Nasuprot tome su bolesni nadražaji publike – rijaliti šoui, tabloidi?

To je strašno zato što vodi u zaglupljivanje naroda. Mi u Beogradu možda toga nismo toliko svesni, ali čim maknete u unutrašnjost Srbije veliki broj njih nema neki nivo pristojnog obrazovanja, a nemaju ni posebnih mogućnosti za edukaciju, izuzev televizije. I oni upravo gledaju to, čitaju te Informere, Telegrafe, Aloe i te stvari.

 

Pamtite li vreme drugačijeg odnosa prema umetnicima, većeg respekta u tom smislu, da iako su javne ličnosti to ne mora da podrazumeva lešinarenje po njihovim privatnim životima?

U vreme moje mladosti privatnost se vrlo poštovala, a u medijima se mnogo više pažnje posvećivalo stvaralaštvu i vrednovanju umetničkih kvaliteta.


Foto: Miroslav Dragojević

 

A kako gledate na to što se neke vaše kolege umetnici priklanjaju određenim partijama?

Mislim da umetnik uvek teži slobodi i onda je potpuno neprirodno da uđe u partiju koja ima svoja ograničenja i mali broj njih se i odlučuje na taj korak. Ali oni koji uđu u partije, uverena sam u to, čine to radi lične koristi. Sigurno ne iz ideoloških ubeđenja. Da li će to oni priznati ili ne to je druga stvar, a sigurna sam da je razlog svemu interes, zato što po ulasku u partiju i ostvare interes za podršku koju su dali.

 

Vi ste se jedna od prvih glumica koja je snimala reklame. Mnogi su skloni da s nipodaštavanjem gledaju na to iako glumci i u toj formi umeju da naprave bravure?

To je sasvim legitimno, ako je neko postao popularan i ako je lice koje je publika zavolela i kojem veruje, potpuno je normalno da se iskoristi u tom smislu. A za nas glumce je to, naravno, izvor zarade. Međutim, kad god mogu, ja proveravam kvalitet proizvoda koji reklamiram.

 

Dar koji biste voleli da posedujete je pisanje. Jeste li to probali?

Ne ide to. Mnogo je teško i veliki je zanat koji zahteva, između ostalog, disciplinu. Da odvojite vreme samo za to, kao što slikari idu u atelje i rade. Ja u Beogradu ne stignem dovoljno ni da čitam. Utoliko mi je Finska bila značajna jer sam mogla da se vratim toj svojoj velikoj strasti.

 

Takođe kažete da mnogo razmišljate o tekstovima na kojima radite. Postoji li neka replika koja vam posebno znači, koja vas na bilo koji način pomera, budi?

Velika je privilegija u mom životu što se bavim poslom koji volim, mada ne volim ni da ga nazivam poslom. Zato što vam omogućava unutrašnji eskapizam od stvarnosti koja nije nimalo po mojoj meri. Tako da je divno kad odete na snimanje i potpuno se isključite, u drugom ste ambijentu i misli su vam zaokupljene nečim drugim, a isto je i sa pozorištem. Uđete u onu crnu kutiju i izolujete se od ostalog sveta. Zbog toga mi je i fantastičan citat Šekspira kad govori o glumcu i kaže: “Šta je on Hekubi ili Hekuba njemu da plače za njom”. To je smisao. Svaki umetnik izmisli svoj svet i u tom svetu stvara i to je blagorodno za duh. Što sam starija sve se češće i vraćam na te njegove tekstove, kao i onoj – “Ako kralju ne sviđa se gluma, onda kralju ne sviđa se gluma”.


Foto: Miroslav Dragojević

 

Postoji li danas među glumcima ona vrsta strasti kakvu ste imali vi i Dara Džokić, kada ste posle uspešne probe u bifeu Ateljea 212 devet sati diskutovale o tome kako da rešite treći čin predstave Marija Stjuart? O čemu ste pričale?

Postoje sigurno takvi pojedinci, ali recimo posle te probe bila sam nezadovoljna. Mi smo igrale dve kraljice i trebalo je dočarati njihov sukob. To nije sukob samo dve žene nego dva stava. One su ipak kraljice, jedna je katolkinja, druga protestantkinja, bore se za vlast. Sve nivoe je trebalo pokriti. Danas je, naravno, sasvim jedno drugo, ubrzano vreme. I kada uđete u proces proba vi to vreme rastegnete, malo ga zaustavite, drugačije prolazi nego kad ne radite ništa ili obavljate neke svakodnevne obaveze. A to ubrzanje koje se dešava na planeti i uz napredak tehnologije dovelo je do toga da mi zapravo nismo dobili vreme. Naprotiv, još više jurimo ne bismo li nešto sustigli. Paradoksalno, ali je zaista tako. Eto, ranije je u pozorištu bilo normalno da posle probe ostanete u bifeu da se raspričate, pa su pozorišni saloni vrveli od glumaca. Sada toga više nema. Sad kad se završi proba svako dune svojim putem, da obavi neki drugi posao. I mi smo ranije imali kuće, porodice, decu, pa smo opet imali vremena.

 

Zar to nije slično onom hladnijem vetru iz Finske u kojoj posle osam, devet sati, kako ste rekli, nema ljudi na ulici i gde su u to doba uglavnom svi po kućama. Ili možda vi to ne osećate jer imate specifično okruženje?

Pa, u pravu ste, ne mogu da osetim zato što jesam u specifičnom okruženju. Kod nas još uvek ima unutarnje vatre, ali kao da se nema vremena da se sedne, da se priča. Nisu to neki bezvezni razgovori, to se priča o radu, knjigama koje smo pročitali, o analizi nečega što smo gledali, o analizi sopstvenih proba. Toga je sve manje i manje.

 

U medijima postoji običaj da vas gotovo uvek najavljuju kao damu, a vi niste samo to. Velika ste boemkinja. Kako to komentarišete i kako vidite disbalans u vašoj branši budući da većina scenarija počiva na muškim ulogama?

Mnogo sam više od dame (smeh). Dama je samo jedan oblik komunikacije koji umem da sprovodim. Da sam samo to, čini mi se, bilo bi površno.

I dalje postoji manjak ženskih uloga. U pozorišnom ansamblu ravnoteža je kad su jedna trećina žene, a dve trećine muškarci. To je staro pravilo. A sećam se u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, dok nije izgorelo, garderobe su bile na prvom spratu za muškarce, a na drugom za žene. Taj muški šovinizam i dan-danas traje jer kad se zidala nova zgrada opet je ostao isti raspored, pa kad je veliki kostim žene moraju da ga vuku na drugi sprat i tamo se presvlače. U novoj zgradi JDP lift je na strani gde je smeštena administracija, a na ovoj drugoj, gde se silazi na scenu, gde su garderobe, tu lift ne postoji. A mogao je da se projektuje. To su sitnice, ali i nisu baš.

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
NASLOVI
T6 bazeni, spa
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side Zemunske kapije