10.12.2018 Beograd

Intervju Žarko Trebješanin: Nije slučajno što je napadnuta politička karikatura

Intervju Žarko Trebješanin: Nije slučajno što je napadnuta politička karikatura Foto: prtscr ytb
Novo, peto izdanje Rečnika psihologije jednog od naših najuglednijih savremenih psihologa, koje se ovih dana pojavilo, povod je za ovaj razgovor i najbolji pokazatelj koliko se njegova mišljenja i stavovi cene

Razgovarala: Anđelka Cvijić

 

Mlada beogradska izdavačka kuća Agapeknjiga objavila je nedavno peto, znatno dopunjeno i prošireno izdanje Rečnika psihologije, jednog od naših najuglednijih savremenih psihologa Žarka Trebješanina. Autor, redovni profesor na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju na Filozofskom fakultetu, Fakultetu savremenih umetnosti i na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, dosad je objavio dvadesetak knjiga, među kojima su Šta Frojd zaista nije rekao, Nikola Tesla : ličnost, neuroza i pozvanje, Rečnik Jungovih pojmova i simbola, Frojdovo zaveštanje, Psihologija ličnosti. Sagovornik Novog magazina dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja, ali posebna je čast ona koju Trebješaninu čine njegovi čitaoci: peto izdanje Rečnika psihologije najbolji je pokazatelj koliko se njegova mišljenja i stavovi cene.

Ponovno objavljivanje ovog dela došlo je uistinu u pravo vreme. Poslednjih decenija ova oblast nauke vrlo brzo se razvijala i granala, pa se, kako piše u predgovoru, otuda i javila potreba da se nova saznanja ugrade u Rečnik, u kojem ima blizu hiljadu potpuno novih i izmenjenih starih odrednica. Sve zajedno, blizu 4.800. Impresivna brojka, iza koje stoji niz objašnjenja ispisanih u već prepoznatljivom stilu autora – pristupačnim jezikom, pri čemu se ni u jednom trenutku ne odstupa od nauke.

 

Iz koje ste oblasti psihologije uneli najviše dopuna?

U novom izdanju Rečnika toliko je novih odrednica jer se danas ubrzano razvijaju nove, ali klasične oblasti i pravci psihologije i postaju sve uticajniji (npr. pozitivna, evoluciona psihologija, psihologija marketinga, socijalna, klinička, psihologija ličnosti, psihologija religije itd). Čini se da najviše novih i proširenih odrednica ima iz kognitivne psihologije, koja je još uvek u ekspanziji. Naime, ona je oblast proučavanja saznajnih sposobnosti, ali i osoben pristup u proučavanju psihičkog života i ponašanja ljudi, koji stavlja naglasak na čovekove sposobnosti da prikuplja informacije, obrađuje, osmišljava, skladišti, koristi i donosi odluke. Pošto se ovaj pristup proširio na mnoge oblasti psihologije, to je zahtevalo znatan broj novih odrednica, kao što su kanal odluke, primovanje, donji um, gornji um, deklarativno, eksplicitno, implicitno pamćenje, senzorno kodiranje, radna memorija, heuristik, heuristik usidravanja, dostupnosti, uokviravanje, metakognicija, teorija uma, kreativna, analitička inteligencija, kognitivno-bihejvioralna terapija i mnoge druge.

 

Pozitivna psihologija je nastala krajem 20. veka. U čemu je ona, kako kažete, promenila pogled na ljudsku prirodu?

Pozitivna psihologija stvorena je u SAD, sa ciljem da napravi koreniti zaokret u psihologiji od pesimističkog pristupa fokusiranog na proučavanje čovekove patologije (depresija, destruktivnost i samodestruktivnost) do modela zrele ličnosti i do proučavanja naučno fundiranog istraživanja zanemarenih pozitivnih psiholoških pojava, kao što su pozitivne emocije, osećanja ljubavi, sreće, prijatnosti, zadovoljstva, empatije itd. Njeni zastupnici (Seligman, Čiksentmihalji i drugi) uzimaju kao osnovnu polaznu postavku da je čoveku potrebno ne samo da smanji svoju patnju i da ne bude bolestan nego i da ima ispunjen i srećan život. Umesto orijentacije na izučavanje mračne strane čovekovog života (izopačenosti, osećanja strepnje, praznine, nemoći, besmisla), oni se zalažu za proučavanje zdravog, smislenog i vrednog života. Po njihovom mišljenju, čovek nije prevashodno sebičan, agresivan, pohlepan, njega odlikuju i altruizam, prijateljstvo, emocionalna vezanost, saosećanje, solidarnost itd.

 

Posebnu pažnju posvetili ste socijalnoj psihologiji. U okviru nje, jedna je odrednica informacijski socijalni uticaj. Da li se u to kao psihološko-kulturni fenomen uklapa efekat stada, koji je u našoj javnosti, rekla bih, sve prisutniji?

Da, može se reći da pojava poznata kao informacijski socijalni uticaj objašnjava konformističko ponašanje ljudi u nekim posebnim situacijama. To su prevashodno nepoznate ili krizne situacije. Dakle, kad se pojedinac nađe u nekoj za njega nejasnoj, zbunjujućoj situaciji, kad, recimo, iznenada začuje pucnje ili sirenu, on tada, pošto ne zna o čemu se radi, nesiguran u svoje tumačenje, posmatra ponašanje drugih ljudi za koje pretpostavlja da znaju više od njega. Ako su oni uspaničeni i počnu da beže, onda će i on, uplašen, poći za njima, a ako mirno nastavljaju svoj put, i on će nastaviti dalje. Ovo slepo oslanjanje na većinu kao uzor nekada može biti fatalno (npr. kad masa na stadionu u panici pohrli ka kapiji, što vodi katastrofi). Kod nas mnoštvo politički polupismenih ljudi, budući da nemaju elementarna saznanja o strankama, kandidatima i izbornom sistemu, nastoje da glasaju za one za koje na osnovu medija veruju da će većina glasati i da će pobediti. Za razliku od ovih ljudi, pojedinci koji razumeju situaciju u kojoj se nalaze i imaju samopouzdanje, imuni su na mišljenje i ponašanje većine.

 

Kakav nam je individualni i nacionalni karakter? Šta nas sprečava da stvorimo modernu građansku državu sa demokratskim atributima?

Individualni karakter je po definiciji osoben, neponovljiv za svakog pojedinca, nasuprot nacionalnom, koji je zajednički za sve pripadnike naroda. Izvesne crte nacionalnog mentaliteta (npr. anarhizam, egoizam, plemenska svest, autoritarnost itd.) mogu biti psihološka barijera izgradnji moderne demokratske, građanske države. Ali tu treba biti oprezan u zaključivanju. Pre svega, ove crte, vrednosti i stavovi koji tvore mentalitet naroda u jednom vremenu nisu večiti, nepromenljivi već se menjaju i prilagođavaju izmenjenim uslovima. Za stvaranje moderne, liberalne i prosperitetne države mnogo je bitnija politička volja i spremnost društva da razvije demokratsku kulturu građana i da izgradi delotvorne institucije. A valjane obrazovne, privredne, zakonodavne, kulturne i druge institucije za manje od decenije pokazale bi svoje rezultate i bitno promenile mentalitet ljudi. To kažem jer se često nacionalni karakter uzima kao alibi za nedostatak volje za društvenom promenom, odnosno za zadržavanje postojećeg stanja.

 

Koje bi bile glavne karakteristike našeg sadašnjeg društva iz perspektive socijalne psihologije?

O karakteristikama našeg društva trebalo bi merodavno pre svega da govore sociolozi, politikolozi... Socijalni psiholozi njihovim analizama mogu samo da doprinesu posredno istražujući uticaj određenih društvenih pojava i institucija na verovanja, osećanja, mišljenja i ponašanja ljudi. Tako, recimo, socijalni psiholozi mogu da proučavaju kako nezaposlenost, nizak standard, korupcija, pravna nesigurnost građana proizvodi osećanje nezadovoljstva i beznadežnosti kod ljudi, što posledično utiče na pad nataliteta i masovni odlazak obrazovanih ljudi iz Srbije.

 

Pre sedam godina objavili ste knjigu aforizama Mač, štit i melem. Danas su na meti karikature. Kako gledate na nedavni slučaj Koraksove karikature, koja je napadnuta iz svih topova SNS vlasti?

Verujem da nije slučajno što je napadnuta politička karikatura. Za političku satiru u vidu aforizama, priča, potrebno je biti elementarno, a i politički pismen. Danas se sve manje čita, tako da iako imamo izvrsne satiričare koji pišu ubojite knjige satiričnih priča i aforizama, one, nažalost, još uvek nemaju odjek koji zaslužuju. Za karikaturu, za razliku od književne satire, ne treba čak ni elementarna pismenost niti truda da se razume. Pretpostavljam da je zato i napadnut ovaj vid neverbalne političke satire, koja slikom ogoljuje nakaznu prirodu vlasti. Ono što je psihološki u ovom združenom SNS napadu zanimljivo jeste iracionalni bes i projekcija njenih aktera. Naime, oni su u karikaturu na kojoj su Hitler i Gebels učitali lik Aleksandra Vučića, koji je na slici odsutan! To me podseća na jedan stari dobri vic. U vreme carske Rusije, na ulici jedan čovek kaže drugom: “Kakva je on hulja i despot”. Na te reči skoče dvojica agenata s leđa i uhapse čoveka. Na pitanje zašto ga hapse, oni odgovaraju: Znamo mi dobro na koga si mislio, jasno je da se hulja i despot odnosi na cara!” Eto tako i ovi naši savremeni žbiri tačno znaju ko je ovde Hitler!

 

Ako Srbi za sebe vole da kažu da su pametan narod, kako to da ostajemo u klupi ponavljača?

Srpski narod je nesumnjivo inteligentan, bistar, ali to nije dovoljno za pametno ponašanje i mudre odluke. Veliki deo ponašanja, posebno velikih grupa, čitavog društva, naroda uslovljen je istorijom, okolnostima i društvenim, nacionalnim karakterom. Spomenuli ste moju knjigu Štit, mač i melem, posvećenu srpskim aforističarima i satiričarima koji su sjajni znalci našeg mentaliteta i, naročito, njegovih mračnih strana. Zato ću se ovde u odgovoru poslužiti njihovim sjajnim formulacijama koje govore o srpskoj sklonosti ka iracionalnom ponašanju i samodestrukciji. Evo šta oni kažu:

Hoćete od dva zla manje?

Dajte Srbima da prvi biraju(Rade Jovanović).

Sve što krene po zlu,

Sa nama putuje(Slobodan Simić).

 

Zbog čega je u govoru srpskih političara i medija sve jača agresivnost?

Pre svega, u prirodi nedemokratske vlasti je netrpeljivost, netolerancija bilo kakvih disonantnih glasova, pa i svake, makar i benevolentne, konstruktivne kritike. Takva vlast po definiciji zahteva političku monolitnost, jednoumlje, a pojava opozicije izaziva čak i mržnju, bes i agresivnost. Pojačana, iracionalna mržnja i primitivna agresivnost naših političara na vlasti prema još uvek prilično slaboj opoziciji svedoči o osećanju nesigurnosti i straha od gubitka vlasti, koje se prikriva jakom, grubom i militantnom retorikom.

 

Nismo daleko od elemenata fašizma u javnom govoru. Otkuda tolika količina straha kod ljudi?

Izbegao bih termin fašizam zbog njegove olake i proizvoljne upotrebe kao svojevrsne batine ili etikete kad hoćete da se s nekim obračunate. Kad vam se neko ne dopada ili hoćete da ga ocrnite nazovete ga fašistom, ili kada vam je neko mišljenje neprihvatljivo, vi ga žigošete kao fašističko, a to ne doprinosi produktivnom dijalogu. Pre bih rekao da je javni govor političara i tabloida nedopustivo šaržiran opasnom mržnjom, stigmatizacijom, netrpeljivošću i pozivima na linč. Kritika mora biti krajnje otvorena, oštra, ali i primerena, jasna, precizna. Nje, nažalost, zaista nema, delom zbog straha od sankcija, ali i dobrim delom zbog toga što ljudi znaju da ako ste deo vlasti ili njen simpatizer, tako se najlakše i najbrže dolazi do privilegija (do stalnog posla, napredovanja, sinekura, unosnih projekata itd).

 

Pre 26 godina u Ninu ste objavili portret Slobodana Miloševića. Da li biste danas objavili portret Aleksandra Vučića?

Ne bih. Poenta analize karaktera Miloševića bila je da on ima crte ličnosti (maligni narcizam, prekomerna žudnja za vlašću, odsustvo empatije, autoritarnost itd.) koje postaju opasne po državu kada takav čovek prigrabi apsolutnu vlast. Dakle, nisu problem same te osobine nego to što je taj čovek na takvom mestu u nedemokratskom, despotskom društvu. To je i danas naš problem sa Vučićem. U demokratskom društvu, sa jakim institucijama i razvijenim demokratskim mehanizmima, on ne bio ozbiljan društveni problem.

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
NASLOVI
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side