Kako god ga zvali – a ovo su samo najčešći nazivi – u pitanju je lik rođen iz mnogih priča, legendi, mitova, koji donosi poklone na Badnje veče spuštajući se uglavnom u kuće niz dimnjak. U velikom broju zapadnih zemalja sačuvalo se verovanje da on donosi poklone samo deci koji su bila dobra tokom godine koja izmiče, pa je to mnogim roditeljima “izgovor” da decu dovedu u red kako se praznici približavaju. Božić bata kakvog ga danas znamo sa čestitki ili uličnih bilborda – sa dugom belom bradom, u crvenom kaputu, crnim kožnim kaišem i čizmama, uvek nasmejan – nastao je po uzoru na Sinterklasa – kako su u Holandiji, Belgiji i Luksemburgu zvali Sent Nikolasa (Svetog Nikolu) – ili Dobrog sveca, koji je u mnogim zemljama slavljen uz razmenu poklona. Praktično identičnu priču Grci i Vizantijci su pripisivali Vasilisu na čiji dan 1. januar Grci tradicionalno razmenjuju poklone.
Prema verovanju koje seže do dvadesetih godina 19. veka, Santa ili Božić bata živi na Severnom polu u društvu mnoštva magičnih vilenjaka i devet (izvorno – osam) letećih irvasa. Čitav vek kasnije, popularna američka pesma “Santa dolazi u grad” iz 1934. godine proširila je ideju da Santa pravi listu dece širom sveta svrstavajući ih u kategorije u zavisnosti od toga koliko su bili dobri od prethodnog Božića, a onda im prema tome deli igračke i slatkiše, a onima koji nisu bili dobri – komad uglja. Naravno, on uspeva svoj deci ovog sveta da podeli poklone samo u toj jednoj Badnjoj noći, zahvaljujući svojim pomagačima i irvasima uz čiju pomoć sanke sa sa poklonima lete.
Ideja o tome da nasmejani bradati dekica poklone ubacuje kroz odžak rasprostranjena je prvenstveno među Evropljanima a poreklo joj ide unazad do Odina, vrhovnog boga u mitologiji starih Norsa, koji je ulazio u kuće kroz odžak ili otvore za vatru u noći solsticija. U italijanskom folkloru i Befana, stara žena koja leti na metli, nosi crni šal i deli deci poklone uoči Epifanije na 5. januar, sva je čađava jer ulazi u kuće takođe kroz odžak (po ovom liku su kasnije nastale priče o vešticama).
U priči o Sent Nikolasu ili Svecu Nikoli, on je bacao novčić kroz prozor a u kasnijim verzijama i kroz dimnjak ako bi zatekao prozore zatvorene. Tek mnogo kasnije tradicija Santinog ulaska u domove kroz dimnjak prihvaćena je u SAD gde je zahvaljujući uvek jakom marketing dobila tek pravi zamajac.
Što se tiče irvasa koji vuku sanke pune poklona, originalno – bilo ih je osam. A onda je rođen i njihov deveti rođak – Rudolf, danas najpopularniji od svih. Poznat po crvenom nosu, Rudolf je kreacija Roberta Meja, koji je radio u jednoj od robnih kuća u Americi gde je dobio zadatak 1939. da napiše poemu o Božiću kako bi privukao što više kupaca. I tako je nastala priča o Rudolfu, mladom irvasu kome su se ostali iz grupe podsmevali zbog njegovog velikog, šljaštećeg crvenog nosa. Ali, kako kaže priča, kada je magla prekrila Badnje veče i snežne kočije pune poklona nisu mogle da nađu put, sjajni Rudolfov nos osvetlio je nebesa, poveo sanke i spasao Božić. Te godine, prodavnica u kojoj je Mej radio napravila je ogroman pazar a samo knjiga o Rudolfu bila je prodata u 3,5 miliona primeraka. Desetak godina kasnije Džin Otri snimio je pesmu inspirisanu Rudolfovom pričom i prodao više od dva miliona ploča. Pesma je od tada prevedena na 25 jezika i jedna je od najomiljenijih prazničnih melodija koje se vrte širom planete.
Ko je obukao Deda Mraza?
Godinama prepravljan i preoblikovan, lik Deda Mraz u popularnoj kulturi polako postaje velika krupna osoba. Jedan od prvih umetnika koji je dao izgled modernom Deda Mrazu jeste Tomas Nast, američki karikaturista iz 19. veka.
Godine 1863. lik Nastovog Deda Mraza prikazan je u nedeljniku “Harpers”. Priča vezana za Deda Mrazovu postojbinu na Severnom polu, takođe, može biti vezana za doprinos istog umetnika.
Njegova slika Božića iz 29. decembra 1866. godine nije ništa drugo do kolaž gravira pod zajedničkim naslovom “Santa Klausvil, n.p.” odnosno – Deda Mrazovo selo, Severni Pol.
Knjiga za decu Limana Franka Bauma “Život i avanture Deda Mraza” koja se u štampi pojavila 1902. godine samo je pomogla da Deda Mraz postaje omiljena ličnost koja dopunjuje duh Božića.
Baum je svome liku Santa Klausa dodao neke atribute koji se zadržavaju i do današnjih dana, kao što su besmrtnost i mnogobrojni pomoćnici, deset irvasa koji ne mogu da lete, ali zato prelaze ogromne razdaljine skačući.
Ova knjiga je dala odgovore na najočiglednija postavljana pitanja, ona je objasnila Deda Mrazove motive za deljenje poklona. Po knjizi, kada je zli Ak, glavni drvoseča sveta, i Sotonina parafraza, pokazao jad i bedu dece, Deda Mraz je tražio način da vrati radost u život sve dece, poklanjajući im igračke kako bi im vratio osmehe.
Drugi umetnik, iz potpuno drugačijih pobuda, odnosno, u marketinške svrhe, popularisao je lika Deda Mraza kroz reklamne postere najpopularnijeg pića na planeti – Koka-Kole.
Kroz crteže Hadana Sandblama iz tridesetih godina prošlog veka, Deda Mraz postaje vrhunski maneken Koka-kole, smešeći se sa skoro svakog zimskog plakata koji je reklamirao ovo gazirano piće.
Dostizanje ovakvog medijskog buma tokom godina dovelo je do toga da mnoga deca pa i odrasli, veruju da je Deda Mraza izmislila i kreirala Koka-kola da bi na taj način sebi obezbedila autentiču i besmrtnu pozersku zvezdu.
Postoje čak i verovanja da je boja Deda Mrazove odeće smišljena tako da odgovara boji Koka-koline ambalaže.
Malo je poznata činjenica da Koka-Kola nije bila pionir u korišćenju Deda Mrazovog lika u marketinške svrhe: kisela voda marke “Vajt rok beveredzis” (White Rock Beverages) koristila je istu ličnost u svojim reklamama još davne 1915, a zatim za reklamiranje slatkog pića začinjenog đumbirom 1923. godine.