Ma kakav špijun, ja samo volim Srbiju

Iz Francuske je u Beograd došao sa svojom sada već sedmogodišnjom ćerkom Lunom pre nepune dve godine. Karl ima misiju. Uporan je da promeni nezavidan imidž Srbije u svetu koji i deceniju posle uvođenja demokratije nije uspeo da se oslobodi balasta prošlosti i primetno unapredi. Karla Odbura u misiju nije poslala ni vlada u Parizu, niti francuska tajna služba, niti Evropska unija. Izazova da strancima objasni da u Srbiji ne žive ljudi zarasli u brade, koji ne koriste dezodorans i nikada nisu probali čokoladu, Karl se prihvatio svojevoljno.

Predstavlja se kao ambasador Srbije u svetu. Svoju misiju Karl Odbur ne opisuje kao ulepšavanje stvarnosti, već kao iznošenje realne slike o Srbiji. „Imam samo jedan cilj, a to je da iznesem istinu o Srbima kroz objavljivanje istinitih priča ljudi koji su upoznali Srbe i uvideli kakav su oni zaista narod. Želim da razbijem sliku koja je pogrešna i mnoge ljude dovodi u zabludu“, objašnjava Odbur za Novi magazin.

Njegovo glavno oružje za promenu predstave o Srbiji u inostranstvu, posebno među mlađom populacijom, jeste Internet. Otvorio je veb stranu www.ambassador-serbia.com na kojoj objavljuje afirmativne priče o Srbiji, fotografije i video zapise. Sajt dnevno poseti do 5.000 ljudi, od kojih je polovina iz Amerike, oko 30 odsto iz Srbije, a ostatak iz drugih delova sveta. Sjajna statistika, posebno ako se uzme u obzir da Karl Odbur svoje aktivnosti ne reklamira u medijima već se oslanja isključivo na širenje informacija o svom radu putem Interneta, posebno preko društvene mreže Fejsbuk.

„Još pre osam godina sam slušao srpske političare kako govore da imidž Srbije mora da se promeni. Ali, čini mi se da ništa na tome nisu uradili“, ističe Karl Odbur, uporan u svojoj misiji da dovede što više turista u Srbiju, a Srbe koji su se rasuli po inostranstvu ubedi da se vrate i ulažu u razvoj zemlje iz koje su potekli.

U Srbiju se, kaže, zaljubio 2002. godine, kada je video jedan dokumentarac koji je prikazao realnu sliku o zemlji - niti ju je preterano veličao, niti surovo ponižavao. Počeo je da se interesuje za istoriju Srbije, kulturu, društvo... Kaže da lično nikada nije imao predrasude o Srbiji, ali da to nije slučaj i sa većinom njegovih sunarodnika koji su medijske priče ispričane u negativnom kontekstu primali zdravo za gotovo.

Prethodni život odvijao mi se u Srbiji: Kad je 2005. godine krenuo da poseti Srbiju, grupa mladih ljudi s kojima je bio veče pred odlazak na put rekla mu je: „Jesi li lud? Šta ćeš tamo? Znaš li da je u Srbiji ratno stanje?!“

Nije se obazirao na priče. Došao je da upozna društveni ambijent i kulturu o kojoj je čitao. „Boravio sam u Beogradu nedelju dana. Kad sam prošetao ulicama imao sam osećaj da sam ovde već bio. Možda je u nekom mom prethodnom životu ovde bio moj dom“, ispričao je Karl na odličnom engleskom, sa izraženim francuskim naglaskom.

Prošlo je 15 dana po njegovom povratku u Francusku kad mu se supruga požalila na bolove u stomaku. Odveo ju je do bolnice. Lekar mu je saopštio vest koja mu je promenila život. Rekao mu je da Karolin, njegova supruga i Lunina majka, ima rak dojke koji je metastazirao. Ako se ne podvrgne terapiji može da računa na još dve sedmice života...

Karl se rodio u Parizu, gde je živeo 20 godina. Radio je u modnoj industriji, za italijanske i francuske kompanije. Bio je dizajner posvećen kreiranju ženskih tašni. Pred dolazak u Srbiju živeo je u jednom gradiću kod Bordoa, na zapadnoj obali Francuske.

Sa Karolin je proveo 20 godina. Bila je, kaže, njegova najveća ljubav. Kad se razbolela posvetio se njenom lečenju, pokušavao da joj pomogne i istovremeno podiže ćerku. Karolin je početkom 2008. godine izgubila bitku s rakom. Na Karlovim grudima.

Naredne godine Karl je odlučio da spakuje kofere i sa ćerkom Lunom započne novi život u Srbiji. Počeo je da uči srpski, pokrenuo je sajt i otvorio nekoliko Fejsbuk stranica za promociju Srbije, među kojima su „Beautiful Belgrade“ (Predivni Beograd) i „Beautiful Serbia“ (Predivna Srbija). Na prvoj ima oko 4.300 fanova, dok je na drugoj Fejsbuk strani, koju je otvorio s jednim drugom iz Srbije, okupio čak 29.300 ljudi.

„Mnogo volim ovu zemlju. Zaljubio sam se u nju. Ljudi su veoma ljubazni, dobronamerni, srećni. Nasmejani su, slobodni“, kaže Karl. Nada se da će u Srbiji jednog dana naći svoju novu ljubav. 

Sad smo Srbi i radićemo ono što rade Srbi: Svoj dan Karl Odbur provodi odgovarajući na elektronsku poštu, pišući tekstove o znamenitostima Srbije i Beograda, o zabavi, ljudima... Najčešće ga, kaže, kontaktiraju potencijalni turisti iz Sjedinjenih Američkih Država koji se raspituju o Srbiji sa željom da je posete. Zanima ih da li je rat u Srbiji prošao i da li je bezbedno tu doći.

„Amerikanci misle da je Srbija ono što su godinama gledali na mreži CNN, a to nisu bile lepe slike. Uspevam da ih ubedim da dođu ovde i razuvere se. Mnogi od njih mi se jave prilikom posete. Oduševljeni su. Ne sećam se da je jedan stranac rekao da mu se Beograd nije dopao“, kaže Karl i dodaje da ga mnogo boli kada u stranoj štampi vidi loše slike o Srbiji. Uvek šalje pisma redakcijama u inostranstvu koje objavljuju članke prožete informacijama koje narušavaju imidž Srbije i Beograda.  

Bezbednost je jedan u nizu razloga zbog kojih se Karl odlučio na život u Srbiji. Dok smo šetali Kalemegdanom Luna je jurila okolo na svom trotinetu. U više navrata udaljavala se od nas 50 metara i više, a Karl je pokazivao na nju prstom i govorio: „Vidiš, u Francuskoj nikada nisam smeo da joj dozvolim da se toliko udalji. Jednostavno nisam mislio da je dovoljno bezbedno“.

Lunu će u jesen upisati u Osnovnu školu „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru, gde se deo predavanja odvija na francuskom jeziku. Počela je polako da uči srpski. Kad tata reši da malo odmori od pisanja tekstova o Srbiji, onda izađu kako bi se Luna igrala. Ne smeta joj to što ne govori srpski da bi se družila sa ostalom decom. „Nije deci potreban jezik da bi se razumeli u igri“, rekao je Karl kroz smeh, pokazujući trogodišnju devojčicu koja je u tom trenutku pokušavala da se popne na Lunin trotinet.

Na pitanje šta najviše voli u Beogradu, Luna je odgovorila: „Volim sve“. Karl kaže da se toliko vezala za Srbiju, da ne želi da ode u Francusku ni za praznike, jer joj je Beograd veoma zanimljiv. Oseća se slobodno, srećna je. Pre neki dan šetali su Knez Mihailovom ulicom i Karl ju je pitao da li želi kući, pošto pada mrak. Ona je insistirala da ostane. „Tata, mi smo sada Srbi i moramo da radimo ono što Srbi rade“, našla je Luna dobar izgovor da još malo šeta ulicama, pošto je videla da Beograđani sa decom ostaju u šetnji i kad se smrkne. Omiljene lokacije su im Ada Ciganlija i Kalemegdan, a događaj kojem se najviše raduju je Noć muzeja. Obožavaju „Karađorđevu šniclu“.

Ipak, kopkalo me je nešto - kako uspeva da se izdržava u Srbiji od jednog sajta? Da li zaista ta priča da se toliko zaljubio u ovu zemlju da u njoj želi da ostane zauvek pije vodu. Da ne radi možda za francusku tajnu službu ili je agent CIA?

Za sada se, odgovara, oslanja na ušteđevinu. U decembru prošle godine na sajtu je pokrenuo rubriku za donacije, kako bi ljudi mogli da podrže njegove aktivnosti. Prikupio je deset donacija ukupne vrednosti 425 evra. Donacije može da primi samo iz inostranstva, pošto se plaćanje obavlja putem pej pala (PayPal), što nije dostupna opcija za Srbiju. U maju je pokrenuo i doniranje putem SMS poruka, kako bi i građani Srbije mogli da pomognu. Na njegovom sajtu prikazani su svi podaci o donacijama. Ako mu ne bude uspelo da živi od sajta i promocije Srbije, pokušaće da pronađe neko drugo rešenje, jer svakako želi ovde da ostane.

A CIA? Kaže da nema veze s njom, niti je iko u Srbiji do sada posumnjao da bi on mogao da bude agent. Njegova priča jeste neobična i teško nam je da shvatimo da se neko iz inostranstva doselio u Srbiju zato što ju je stvarno zavoleo. Nekako smo navikli da ljudi mogu da se zaljube u Ameriku, Veliku Britaniju ili Španiju i da ostanu tamo da žive. Ali u Srbiju, nikako. Možda mi sami nemamo najlepše mišljenje o zemlji u kojoj živimo pa ne možemo da zamislimo da za nekoga to može da bude idealno mesto za život. Osmesi na Karlovom i Luninom licu dok šetaju Beogradom govore drugačije. Moguće je.