21.11.2018 Beograd

Privreda Paraćina: Sećanje na optimističnu budućnost

Privreda Paraćina: Sećanje na optimističnu budućnost
Među najpoznatije fabrike koje su obeležile predratnu privrednu istoriju ovog mesta nalaze se Fabrika sukna braće Minh, Francusko-srpska fabrika cementa, Srpska fabrika stakla, fabrika vunenih tkanina “Vlada Teokarović i komp.” i Fabrika za proizvodnju ratluka i bombona “Braten”

Piše: Hristina Mikić

 

Krajem novembra u Paraćinu će biti otvorena multimedijalna izložba “Privreda Paraćina – Od mlina do savremene industrije: sećanje za optimističnu budućnost”. Na njoj će biti prikazan privredni razvoj ovog mesta, od predratnog perioda do današnjih dana. Privredna istorija je jedan od najznačajnijih aspekata identiteta Paraćina, ali ona nije u dovoljnoj meri do sada bila dokumentovana, valorizovana i prezentovana široj javnosti. Nalazeći se u blizini carskog puta, Paraćin je bio pogodan za razvoj trgovine, zanata, a kasnije i industrije. Put je osim opasnosti, donosio i nova otkrića i inovacije. Ulaskom u prostor novooslobođene srpske  države, ovo mesto postaje najpoznatije po trgovini vunom i svinjama, koje su se izvozile u Austriju. Prvi koraci ka industrijalizaciji privrede u Paraćinu bili su mlinovi. Do sticanja nezavisnosti, njih su uglavnom osnivali Turci, a nakon toga knez Miloš. U težnji da stvori nezavisnu državu, knez Miloš je radio na tome da se Srbija oslobodi zavisnosti od uvoza hrane iz drugih zemalja. Stoga je povremeno davao odobrenja i svojim bliskim saradnicima da se bave određenim ekonomskim aktivnostima, pa i mlinarstvom. Takav je bio i Bogdan Đorđević iz Paraćina, poznat kao Tatar Bogdan – tatarin koji je 1830. doneo Hatišerife kojim je Srbija sticala nezavisnost. Zahvaljujući bliskosti sa knezom postaje vlasnik prve vodenice u Paraćinu. Krajem 1837. i sam knez Miloš ima plan da podigne tri moderna mlina, jedan od njih i na Crnici. Njegova “Praviteljstvena vodenica”, koju je izgradio Jovan Vajnhapel, sa tri dvostruka pogonska točka, koja je mlela brašno i griz, počela je sa radom 1838. godine.

Mlinarstvo, trgovina, poljoprivreda i stočarstvo biće okosnice privrednog razvoja Paraćina sve do kraja 19. veka. Kako Feliks Kanc beleži u svojim putopisima, zlatno doba privrede Paraćina nastupa kada ovo mesto, po odluci kralja Milana postaje centar za snabdevanje vojske, tokom 1876. i taj period trajaće do 1888.  
Panorama mosta i crkve 30tih

 

Formiranje novih ekonomskih i društvenih odnosa, vezano je i za osnivanje fabrike sukna braće Minh. Ona nije imala samo lokalni značaj, već je kao prva fabrika sa povlašćenim statusom i stranim kapitalom, ulivala nadu da će kroz vezu sa domaćim trgovcima i radnom snagom, osigurati brz razvoj nacionalne privrede. Fabrika i njeni vlasici uživali su veliku naklonost državnih struktura. To se nije ogledalo samo u garantovanim kupovinama čoje za potrebe vojske, već je i kralj Aleksandar Obrenović 1893. bio gost Minhove fabrike i kupac čohanih tkanina za kapute koje je i sam nosio.

Pred početak Drugog svetskog rata ova varoš je imala 15 privrednih preduzeća, sa prosečno 250 radnika, dok je nacionalni prosek bio oko 40 zaposlenih po preduzeću, što dovoljno govori o dinamici privrednog napretka u Paraćinu. Među najpoznatije fabrike koje su obeležile predratnu privrednu istoriju ovog mesta nalaze se Fabrika sukna braće Minh, Francusko-srpska fabrika cementa, Srpska fabrika stakla, fabrika vunenih tkanina “Vlada Teokarović i komp.” i Fabrika za proizvodnju ratluka i bombona “Braten”. 


Panorama fabrike štofa 1930

 

PRVA KRALJEVSKA POVLAŠĆENA INDUSTRIJA ČOHE BRAĆE MINH: Bertold Minh i Karl Šumpeter, industrijalci iz Moravske počeli su 1880. sa izgradnjom Prve srpske povlašćene fabrike vunenih izrada Minha i Šumpetera u Paraćinu. Za otvaranje fabrike dobili su povlasticu od Kneževine Srbije – isključivu proizvodnju vunenih tkanina, uvoz i izvoz bez dažbina, eksploataciju drvne građe i ustupanje državne vodenice u Paraćinu sa zemljištem. Bila je ovo prva strana direktna investicija u industriju. Kako bi se zaštitili interesi Srbije, Bertold Minh je morao da primi srpsko državljanstvo. Fabrika je, takođe, morala da kupuje domaće sirovine u što većoj meri, ograniči iznošenja kapitala iz zemlje i angažuje domaću radnu snagu.

Preduzeće je počelo sa radom 1882. i raslo je brzo, tako da je 1889. već radilo na vodeni, parni i električni pogon sa 58 razboja. Dosta izvora svedoči da je reč o jednoj od najvećih fabrika na teritoriji cele zemlje koja je raspolagala sa 1/3 ukupnog kapitala svih fabrika u Srbiji i oko 40 odsto radnika u industrijskim preduzećima. Veliki broj zaposlenih u fabrici činile su žene, oko 60 odsto. Najtraženiji proizvodi bili su siva i plava čoja, ćebad i komercijalni štofovi. Napredovanje fabrike je delimično potreslo razortačenje koje nastupa 1887. godine uslovljeno smrću jednog od braće Šumpeter, kada povlastica prelazi na braću Minh – Bertolda, Julijusa i Adolfa.


Porodica Minh

Kako bi smanjili uvoznu zavisnost u sirovinama, braća Minh počinju da poklanjaju jagnjad novih rasa pomoravskim proizvođačima ne bi li na taj način povećali kvalitet domaće vune i njeno korišćenje u proizvodnji. Zabeleženi su i njihovi pokušaji da utiču na politiku unapređenja stočnog fonda u Srbiji, kroz sugerisanje Ministarstvu narodne privrede da pomogne seljacima u rasplođavanju i čuvanju boljih sorti ovaca.

Stagnacija u radu fabrike nastupa usled isteka povlastice, ali i donošenjem novih zakona o potpomaganju industrije, kojima se ukidaju monopoli na proizvodnju, a prioritet daje povećanju povlastica na sirovine, energente i državne dažbine. Fabrika braće Minh je radila do 1904. godine, kada je izgorela u požaru. Neoštećene mašine i sirovine poslužile su za osnivanje leskovačke fabrike gajtana i prediva “Josif Jovanović i komp.” u Leskovcu. Braća Minh ovom investicijom ne završavaju svoju poslovnu karijeru u Paraćinu. Stečen kapital ulagaće i dalje na prostoru Pomoravlja – kao akcionari Srpske fabrike stakla u Paraćinu, Jagodinske pivare, paraćinskih štedionica i banaka, kao osnivači fabrike šećera, a biće i upamćeni kao dobrotvori koji su redovno donirali za potrebe različitih društava i sirotišta.


Lav - oznaka kvaliteta za cement

 

FRANCUSKO-SRPSKO DRUŠTVO ZA UGALJ I CEMENT POPOVAC: Za početak proizvodnje cementa u Popovcu zaslužan je domišljati meštanin ovog sela Nikodije Pavićević. On je rudu, koja pečenjem i mlevenjem dobija svojstva cementa ispekao i samleo u vodenici. Svoj pronalazak predstavio je u Beogradu, gde je potvrđeno da je reč o laporcu – osnovnoj sirovini za dobijanje cementa. Industrijalac Lazar Jovanović, osnivač fabrike sita i rešeta iz Beograda, odmah se zainteresovao za ovo otkriće i 1898. godine otkupljuje zemlju u Popovcu i na staromodan način otpočinje proizvodnju. Prvi proizvod bio je roman cement. Tokom 1901. popovački cement priznat je rešenjem Ministarstva građevine kao jednak po kvalitetu beočinskom, na osnovu analize koju je uradio Institut za ispitivanje materijala u Cirihu. Time je popovački cement bio preporučen za korišćenje kod zidanja javnih objekata, kao kvalitetan materijal za ove namene.

U 1903. proizvodnja je porasla na 700 tona cementa godišnje, ali je i dalje u suštini bila primitivna i zahtevala veće investicije u modernizaciju. 1905. Jovanović odlučuje da cementaru proda Beogradskoj trgovačkoj banci. Banka ulaže u osavremenjivanje fabrike, započinje proizvodnju “portland” cementa i podiže kapacitet proizvodnje na 25 tona dnevno. Pred početak Prvog svetskog rata, 1913. godine, fabriku kupuje Francusko-srpsko akcionarsko društvo. Ovo društvo je konstantno ulagalo u proizvodne kapacitete. Postavlja prvu rotacionu peć u Srbiji, čime je proizvodnja i više nego duplirana. Da bi rešili problem transporta sirovina i proizvoda, novi vlasnici grade prvo put, a zatim i prugu uskog koloseka između majdana i fabrike i fabrike i Železničke stanice, kao i žičaru od rudnika do fabrike. Novi vlasnici nisu uspeli da ostvare dobit od investicije, jer je počeo I svetski rat. Tokom rata prvo Nemci, a potom Bugari zauzimaju fabriku i nekontrolisano je eksploatišu. Tek 1921. fabrika je obnovljena, a proširena je i radnička kolonija u Popovcu.


Cementara Popovac

Krajem 1929. fabrika dostiže kapacitet od 5.000 t mesečno. Cement je bio visokog kvaliteta i veoma tražen. Međutim, svetska ekonomska kriza početkom tridesetih, kao i pojava jeftinog ruskog cementa na domaćem tržištu, utiču na stagnaciju proizvodnje. Kako bi se zaštitile, fabrike cementa formiraju kartelski sporazum 1932. a četiri godine kasnije (1936) prerastaju u “Jugoslovenski kartel kamena i cementa” koji priznaje i država. Kartel je značio dogovaranje oko cena cementa, zajedničke raspodele tržišta prema proizvodnji i osnivanje  zajedničke prodavnice za prodaju cementa “Cement”. Fabrika je dobro poslovala do početka Drugog svetskog rata, kada je smanjena proizvodnja na nivo iz 1928. godine. Tako je 1941. radila samo 191 dan, a tokom rata bez prekida uz maksimalan stepen eksploatacije i rude i proizvodnih mašina. Vlasničke transformacije, posle rata, tokom samoupravnog perioda, i na kraju privatizacija, sa manje i više uspeha fabrika je prebrodila. Godine 2015. cementaru u Popovcu je kupila irska kompanija CRH, koja i danas uspešno posluje.

 

SRPSKA FABRIKA STAKLA: Paraćinska fabrika stakla podignuta je na mestu nekadašnje, u požaru izgorele Minhove tekstilne fabrike, kao akcionarsko društvo predvođeno beogradskim trgovcima Milivojem M. Popovićem i Savom V. Savićem, koji je bio i narodni poslanik. Prvo je podignuta jedna staklarska peć od 14 lonaca za ručnu proizvodnju. Zaposlila je oko 350 radnika za proizvodnju šupljeg i presovanog stakla. Većina radnika je došla iz Češke, ali i iz tek zatvorene fabrike Nacka Jankovića u Jagodini. Nacrt za fabriku napravio je profesor umetničke škole Josif Kovačević koji je putovao u Češku predstavljajući se kao trgovac staklom, posmatrao kako izgledaju češke fabrike, skicirao sve što je tamo video (mašine, prostore) i na osnovu sećanja napravio skicu buduće paraćinske staklare. U prvim godinama postojanja fabrika je širila svoju proizvodnju. Tokom 1911. izgrađena je mala električna hidroelektrana na reci Crnici kako bi zadovoljila potrebe za savremeni način proizvodnje. Sledeće godine izgrađena je još jedna hidrocentrala koja je služila potrebama proizvodnje, ali je korišćena i za osvetljenje paraćinske varoši. Novčani zavod – Beogradska zadruga preuzima fabriku 1913. godine. Međutim, rat i ratna razaranja nisu išla u prilog očekivanim investicijama. Tokom rata fabrika je opljačkana i gotovo opustošena. Tek 1922. godine se obnavlja proizvodnja stakla. Fabrika počinje da proizvodi kristalno staklo, uvodi se ručno-mašinska proizvodnja i proširuje asortiman na presovane čaše, tanjire, svećnjake, vaze.

U fabrici se 1924. godine u rad pušta i jedna kalorična centrala, koja zadovoljava potrebe fabrike za električnom energijom, a višak prodaje gradu za rasvetu. Beogradska zadruga prodaje 1928. godine staklaru braći Abel, koji su bili vlasnici nekoliko fabrika stakla u Hrvatskoj i Sloveniji. Srpska fabrika stakla se podređuje drugim Abelovim fabrikama i zastaje u razvoju. Staklara ubrzo ponovo menja vlasnika i 1934. biva pripojena društvu “Hrastnik” – Ujedinjene tvornice stakla, Zagreb.

Fabrika tridesetih godina doživljava svoj maksimum, koji je zaustavila svetska ekonomska kriza, što dovodi do redukcije proizvodnje na polovinu. Fabrika ponovo uspeva da se obnovi i da poveća proizvodnju, ali njen rad opet otežava i redukuje Drugi svetski rat. Najinteresantnije svedočanstvo o staklari daje uvid u proizvodnju stakla i njegovu obradu. U svom asortimanu pre Drugog svetskog rata staklara je imala oko 1.300 artikala, presovanog i duvanog stakla. Najviše se proizvodilo ambalažno staklo, za upotrebu u trgovini, ugostiteljstvu i privredi (boce, tegle, čaše i sl.). Finije staklo obuhvatalo je staklene posude za domaćinstvo, ćase, čaše i sl. i ono se uglavnom proizvodilo po modelima jagodinskih fabrika Avrama Petronijevića i Nacka Jankovića.Najstarije staklarske tehnike bile su livenje stakla u kalupe, presovanje i duvanje (u kalupu i slobodno). Paraćinska staklara je proizvodila i predmete od kristalnog stakla u boji, tzv. iberfang. Po ovome je bila poznata kao jedina staklara u Jugoslaviji, i jedna od retkih u Evropi. Od njega su pravljeni luksuzni servisi, ukrašeni brušenjem i graviranjem. Danas,  proizvodi sa najdužom tradicijom su čokanj – fićok koji se proizvodi od 1907. i čaša stolovača od presovanog stakla koja se pravi od 1910. godine.

 

FABRIKA RATLUKA I BOMBONA BRATEN: Milan, jedan od trojice braće Milojkovića, 1913. otvara malu radionicu bombona i ratluka u Paraćinu, privučen blizinom resursa – šećeranom u Ćupriji i železničkom prugom koja je vodila do Beograda. Ubrzo mu se u poslu priključuju i mlađa braća Desimir i Marko. Radionica je dobro započela proizvodnju ratluka, alve i bombona, uspešan je bio i njihov plasman, ali je razvoj firme uskoro zaustavio Isvetski rat. Pošto su se vratili sa fronta, braća Milojković obnavljaju radionicu u većem obimu. Radionica za proizvodnju bombona i ratluka 1923. godine prerasta u Prvu paraćinsku fabrika bombona, ratluka i čokolada “Braten”. Razvoj ove fabrike u početku biva ograničen nestašicom šećera i nedostatkom potražnje za slatkišima u zemlji tek oslobođenoj i ratom osiromašenoj, ali kasnije sa liberalizacijom tržišta šećera ova fabrika doživljava ekspanziju.

Do 1924. godine proizvodnja bombona i ratluka je bila ručna, a kasnije se osavremenjuje mašinama za kuvanje bombona, šećera i delimično proizvodnju ratluka. Godišnji kapacitet fabrike iznosio je 25-30 vagona i najveći deo proizvodnje (oko 60 odsto) činile su bombone.

Do Drugog svetskog rata firma je uspešno radila i stekla dobru poziciju na tržištu. Proizvodi paraćinske fabrike su bili na glasu. Posebno se isticao svojim kvalitetom ratluk, kojim je snabdevan kraljevski dvor Karađorđevića, kao i monasi manastira Hilandar.

Braća Milojković su svoje proizvode izlagali na različitim privrednim manifestacijama. O dostignućima u radu fabrike i kvalitetu njenih proizvoda svedoče i mnogobrojne nagrade. Takva je, na primer, srebrna plaketa dobijena 1929. godine na Zemaljskoj privrednoj izložbi u Skoplju. I danas se može kupiti ratluk sa orasima pravljen po tajnoj recepturi staroj više od 90 godina, koji proizvodi “Paraćinka” Paraćin pravni sledbenik prve paraćinske fabrike “Braten”.

INDUSTRIJA VUNENIH TKANINA “VLADA TEOKAROVIĆ I KOMP.”: Fabriku su 1920. godine osnovali Vlada, Slavko i Lazar Teokarović, koji su već imali porodičnu tradiciju u ovoj delatnosti. Mita Teokarović, njihov otac, bio je jedan od vlasnika radionice za izradu gajtana u selu Strojkovce u blizini Leskovca. Kapital koji je stekao u ovoj gajtanari i koji je dobio od odštete posle Prvog svetskog rata, uložili su njegovi sinovi u osnivanje fabrike u Paraćinu. Tokom 1929. kao osnivač pridružiće im se i Predrag Nikolić, njihov sestrić.

Svi oni su se školovali u inostranstvu. Vlada Teokarović u Francuskoj i Švajcarskoj, Lazar i Slavko u Engleskoj, Predrag u Francuskoj i Engleskoj, gde su stekli različita znanja o inženjerstvu, tehnologiji i radu tekstilne industrije i koja su im omogućila da razviju jednu od najvećih fabrika tekstila u Jugoslaviji.

Fabrika je počela sa oko 300 zaposlenih, da bi krajem tridesetih godina dostigla nivo od oko 1.200 zaposlenih. Projekat za fabrički kompleks uradila je firma Kettling & Braun 1921. godine u Beču. U fabrici su razvijene sve faze proizvodnje: od pranja vune do presovanja štofa. Proizvodnja se obavljala u dve linije: za izradu finih kangarnih štofova i za izradu prediva od sukane vune. Pri gradnji fabrike vodilo se računa i o standardu radnika. Izrađena je štofarska kolonija u kojoj je besplatno živelo oko 300 radnika. U sklopu fabrike je bila kantina i bioskopska dvorana. Obezbeđene su bile i zelene površine za rekreaciju radnika, kao i teniski teren. U salama su organizovane pozorišne predstave. Teokarovići su mislili i o prevozu radnika na posao pa su im kupili bicikle.

Prema podacima za 1927. fabrika je imala 15.000 vretena, 200 tkačkih razboja i zapošljavala je 800 radnika. Prema obimu, kvalitetu proizvodnje i mašinama – mnogi su o njoj pisali da je reč  najmodernijoj fabrici za to vreme. Iza ideje kreiranja impozantnog tekstilnog kompleksa stajala je porodična želja za stvaranjem industrije po ugledu na zapadne zemlje. Ovakva filozofija očitavala se i kroz poslovnu politiku Teokarovića. Nju će obeležiti stalno praćenje najnovijih svetskih trendova u industriji štofa, unapređenje kvaliteta i dizajna štofova, a da bi u asortimanu imali uvek najmodernije štofove, fabrika je slala svoje modne dizajnere u najznačajnije evropske centre.

Fabrika Teokarović unapredila je proizvodnju tako što je štofove izrađivala od uvozne vune iz Australije i Engleske te svojim kvalitetom nisu zaostajali za engleskim. Po ceni su bili za trećinu ili upola jeftiniji, jer nisu bili opterećeni dažbinama i carinama. Nisu zaostajali ni u promociji i marketingu. Veliki je broj prodajnih oglasa u kojima se ističe kvalitet i povoljna cena Teokarovićevih štofova. Korak dalje u marketingu su dva korporativna filma koja su snimljena o štofari i njenoj proizvodnji sredinom tridesetih, koji su korišćeni za promovisanje fabrike na privrednim sajmovima.

Fabrika je sredinom tridesetih doživela vlasničku transformaciju. Laza Teokrović u periodu 1933–1935. napušta fabriku u Paraćinu i osniva sopstvenu fabriku u Vučju. Među radnicima je bio poznat kao dobročinitelj. Voleo je da obilazi kuće svojih radnika i da im pomaže. Predrag Nikolić takođe napušta štofaru. Fabrika počinje da posluje pod imenom “Vlada Teokarović i brat”, a njome upravljaju Vlada i Slavko.

Pred Drugi svetski rat proizvodni program je proširen na proizvodnju ćebadi, prediva za trikotažu, bereta i tkanina za muška odela i ženske haljine. Tokom rata fabrika je radila sa 30 odsto kapaciteta, pretežno za vojsku. Za snabdevanje partizana štofovima Vlada Teokarović je dobio zahvalnicu, da bi nakon tri meseca od tog događaja bio uhapšen.

Imovina Teokarovića konfiskovana je 1945. godine. Fabrika je 1946. prešla u državnu svojinu i nastavila da radi kao Fabrika vunenih tkanina “Branko Krsmanović”.

 

NAPOMENA: Projekat “Investicije, put napretka Paraćina” sufinansira se sredstvima Opštine. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji sufinansira projekat.

 

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
NASLOVI
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side