03.10.2016 Beograd

Veći Krležijanci od samog Krleže

Veći Krležijanci od samog Krleže Foto: Vera Vujošević
Na sceni Madlenijanum pozorišta u Zemunu sinoć je izvedena poslednja predstava glavnog programa jubilarnog 50. Bitefa. Ova čast pripala je drami Nad grobom glupe Evrope HNK Ivana plemenitog Zajca, iz Rijeke, Hrvatska, prema scenariju Milana Markovića Matisa i u režiji Sebastijana Horvata.

Ovu predstavu beogradska publika i gosti zapamtiće kao jednu od najboljih predstava ovogodišnjeg Bitefa, iako je zvanični žiri bio drugog mišljenja. Autori su , prvobitno, želeli da igraju predstavu pod imenom Hrvatska rapsodija, budući da je bila inspirisana i pripremljena prema istoimenom delu Miroslava Krleže iz 1917. godine. Međutim, kao nosilac autorskih prava na Krležino delo, Razred za književnost Hrvatske akdemije znanosti i umjetnosti (RK HAZU), tražio je snimak predstave na uvid i posle „pomnog“ ispitivanja zaključio da  se u ovom slučaju „ne radi o uprizorenju djela Miroslava Krleže Hrvatska rapsodija, niti o predstavi koja bi bila bazirana na motivima iz njegovog djela“. Shodno ovom zaključku, HAZU je zabranila da se predstava igra pod imenom Hrvatska rapsodija i da se poziva na Krležu. Autori su se branili tvrdnjom da pozorišna izvedba nekog dramskog djela ne mora i ne sme biti „vjerni prikaz“ njegova teksta, i da je dovoljno da, koristeći umetničku slobodu, „komunicira“ s tekstom i autorom.  Budući da je HAZU ostala pri svom zahtevu, u samom Krležinom tekstu autori predstave našli su ime za svoju predstavu ‒ Nad grobom glupe Evrope, iskopavši ga iz rečenice: „O gluposti ljudska, paseš ko krava nad grobom glupe Evrope ne umeći drugo do mahati svojim repom.“

Označena kao „lirska proza u dramskoj tehnici“ , prvi put objavljena u Savremeniku 1917, Krležina Hrvatska rapsodija smeštena je u pretrpani „vagon br. 5309 trećeg razreda  putničkog  voza Madžarske državne železnice, godine 3. Velike vojne, 17. travnja 1917“.  U svojoj noveli Krleža ne nijansira likove već daje kolektivnu ekspresionističku sliku Hrvatske, izmučene ratom, glađu i  bolestima. Likovi proviruju kao u kalejdoskopu: sušičava žena, udovica, majka idiota, vojnici sa fronta, mornari, starci-civili: „ U tom dimu, čađi i užasu plivaju sva ta stvorenja poput fantoma, pa se na hipove, čini da je sve to samo san. Bolesna vizija. A na čas biva opet užasno jasno da sve to nije priviđenje. Sve to nije vizija, ni scena, ni san, sve to jest. Sve to doista postoji.“  Žamor ljudskih glasova nadvisuje žučna rasprava dva studenta o vrlinama i manama  hrvatske i jugoslovenske ideje, da bi, na kraju, došli do pitanja o dolasku mesije – hrvatskog genija! Dok njih dvojica raspravljaju, a drugi ćute, ćućore, mole se Bogu, pevaju, plaču i trguju, iz nekog crnog sanduka, izgladneo i bedan, ustaje  Hrvatski genije u robijaškom odelu. Vagon iskače iz šina, zaustavljen ljudskim telima, vojnici izbacuju ljude iz voza, a genije „izbijen, izranjen, bolan, napaćen, gladan, probijen, rasječen, popljuvan, prezren,“ zaziva Sunce. Voz se pretvara u užarenu kometu, koja juri preko polja i oranica, pali i ruši sela i gradove: „bolnice, katedrale, kazališta, akademije, kasarne, palače, dvorovi, redakcije, atelijeri, uredi, crkve, sabori, kapelice, laži, luksuriozne europske laži – sve gori, sve je u plamenu“. Gde god prođe ostavlja zgarišta, na kojima će jednog dana biti sagrađen novi svet. Tako Krleža nagoveštava komunističku revoluciju.

Predstava Nad grobom glupe Evrope govori o drugom trenutku, o drugoj vrsti putovanja, o putovanju Hrvatske u Evropsku uniju, u kojoj je čekaju surovo neoliberalno tržište rada i reke unesrećenih izbeglica iz Afrike i Azije. Dakle, nije reč o Krležinom, ali jeste o krležijanskom tekstu  par excellence. I radnja je krležijanska, odvija se u  glembajevskom salonu obogaćenih skorojevića, koji priređuju svečanu večeru za svoje goste. U pozadini velikog salona vidimo sliku lepojke, Evrope, udobno zasele na leđa bika koji leti nebeskim prostranstvom, dok je po sredini, okrenut prema gledalištu postavljen sto za deset osoba.Uz klavirsku sonatu u A molu, gosti pristižu i zauzmaju svoja mesta. Prizor  podseća na Hristovu „Tajnu  večeru“. Započinje ugodan razgovor uz obaveznu zdravicu: „Uvjek kad se nađemo mi / popijemo po jednu svi / ajmo, ajmo, živjeli!“. Kao u Krležinom vagonu, u prvi plan izbija rasprava o Hrvatskoj. Početna teza je asurdna:  Hrvati su jedan od najžilavijih naroda na svetu, a ipak su  „uvele biljke“. Nema talenata, nema stvaralaca, nema genija. Znanstvenici nemaju druga posla nego da preturaju po poznatim stvarima. Hrvatska je pretrpela komunistički teror, rat, siromaštvo, pa nije čudo što je u dubokoj duhovnoj krizi. Nema umetnosti, jer nema događaja. Za veliku umetnost potrebni su veliki događaji i velike patnje. Hrvati su i u ovo vreme toliko trpeli da, kad bi bilo pravog pisca, mogao bi napisati delo, koje bi tri puta nadmašilo ukupan Krležin opus.  Najbolji primer je  „mukotrpni“ život domaćina Dražena: „Kakav bi to roman bio, samo nema ko da ga napiše. Kad govorimo o patnji, govorimo o hrvatskoj patnji!“  Hrvatskoj je ponovo potreban Hrvatski genije!

Gosti za stolom gnjave sa jelom, posebno deca, što Dražena izbacuje iz takta: „Drugi ljudi nemaju šta jesti, a vi se razbacujete hranom!“ On ima ideju da izvedu eksperiment u kojem bi ispitali kako bi živeli kad ne bi imali ničega i kad niko od njih ne bi radio, pa bi se hranili iz kontejnera. U eksperimentu deca postaju siromašna, jadna, prljava, ružna, grbava, kljasta, zaražena sidom i kugom. Špagete sa svečanog stola bacaju na pod, jedu rukama i rokću kao svinje. Dražen ih nateruje: „Žderite! Vidite kako je teško sirotinji. Sve da ste pojeli, pizda vam materina!“  Vreme odmiče i večera  se nastavlja, s povemenim prekidima. Svako ima problem koji ga muči. Jasmin, i njegova supruga  Marija imaju krastavu devojčicu, fratra muči  „odsustvo duha u narodu“ i to što „talenti napuštaju zemlju“.  Domaćin podiže s poda novčanik  sluge Davora sa 3600 evra i tera ga da prizna odakle mu toliki novac i što namerava s njim da uradi. Davor otkriva da njegov sin ima tumor na mozgu, da može preživeti samo ako se operiše u Nemačkoj i da mu za to treba 60.000 evra. Pada dogovor i novac za Davorovog sina je prikupljen, ali pošto Davor ne ne može da obuzda stid, podnapiti gosti, na čelu sa domaćinom, prisile ga da vrati novac. U igrokazu o problemu izbeglica, Draženovi unuci otvaraju probleme s kojima se suočavaju izbeglice koji dođu u Evropu i Evropa/Hrvatska suočena s naletima izbeglica. Evropu/Hrvatsku upoređuju sa zrelom jabukom na koju navali ceo mravinjak i, za tili čas, jabuke više nema: „Oni izgledaju kao životinje i idu samo za hranom. Ko će ih zaustaviti?  Ne možeš ih sve upucati!“ S druge strane, Evropa bunker, poput onih iz svetskih ratova.  Prelazeći zidove kojima je okružena,  samo u jednoj godini poginulo je deset puta više ljudi nego pri prelascima Berlinskog zida za sve vreme njegovog postojanja. Rešenje je u formiranju SNE – Stranke nove Evrope, čiji se program sastoji od svega tri reči: „Zatvori, prilagodi i puštaj jednog po jednog!“

Improvizovani intervjui sa kandidatima za radno mesto čistačice u KBC Rijeka, pokazuju smešnu stranu hrvatske ekonomske krize. Svako ima drugačije podatke o tome koliko je radnih mesta na ponudi i koliko se kandidata, i s kakvom stručnom spremom, prijavilo. Cifra ide do 10 radnih mesta i 900 kandidata, od toga 630 sa višom stručnom spremom i 9 doktoranada. Izborna komisija razgovara sa ženom u kolicima, doktorom elektrotehnike koji ima bolesnu majku, ženom koja traži novi posao pre nego što izgubi onaj koji obavlja, muškarcem koji radi u na crno... Pitanja i odgovori su apsurdni, pogotovo pitanja: „Šta mislite o homseksualizmu?  Šta je za vas profesionalizam?  Da li volite Srbe i Cigane?  Da li govorite nemački? Ko je za vas hrvatski genije?“. Posle uspešnog prijema svi pevaju pesmu: „Drugarska se pesma ori / pesma koja slavi rad...“

Pristižu čamci pretrpani izbeglicama. Neki dožive brodolom, dok se drugi srećno dokopaju obale. I dok je Krleža nagoveštavao dolazak revolucije, autori predstave nagoveštavaju kataklizmu:  davljenici isplivavaju na obale Evrope, prepuni kamioni stoje pred bodljikavim žicama na granicama, milioni očajnika tiskaju se po gradovima.  Sve veći haos  je prava noćna mora.  Na sceni pakleni užas!

Osvrćući se na predstavu, reditelj Sebastijan Horvat kaže: „ Evropa suočena s izbegličkim valom postaje dementna, sebična, buržujska starica koju je strah svega što je drugačije i ruđe... Ova je predstava priča o Hrvatskoj, koja je dio evropske obitelji, ali i zemlja koja se s nevjerovatnom lakoćom vraća u srce tame.“ Posle svega,  mi bismo rekli: „Evropa je doista uzjahala mahnitog bika.“

autor: Ljubiša Vujošević / Foto: Vera Vujošević
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
Preporuke prijatelja
NASLOVI
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side