30.12.2016 Beograd

Dimitrije Boarov: Brigu na veselje

Dimitrije Boarov: Brigu na veselje
Preživesmo i 2016. godinu. Pošto smatram da je uoči novogodišnjeg 2017. veselja neumesno razmatrati procente i stope rasta, kamate i kredite, budžete i pronevere, već treba “udariti brigu na veselje”, ovde ću se pozabaviti nekim “ideološkim gibanjima” u našoj javnosti, koja su, zbog svoje patetične karikaturalnosti, baš zgodna za praskave dane slobodarskih vatrometa i varljive nade da će sutra biti bolje, “kad pravda pobedi svetski i domaći neoliberalizam”.

Povod za ovu novogodišnju “ideološku igrariju” pruža mi Zlatko Paković, koji je u Danasu (23. decembra), kao “intelektualac u tranziciji”, osuo paljbu po navodno konvertitskom zaokretu istoričarke Latinke Perović od borca za ideju socijalne pravde (to jest pisca dvotomne studije “Srpski socijalisti 19. veka”) do navodnog zagovornika kapitalizma i “privatne svojine kao osnova ljudske slobode” (što je on našao da u suštini piše u nedavno objavljenoj “Dominantnoj i neželjenoj eliti” Latinke Perović). Iako Paković eksplicitno kaže da su velike i nezaobilazne njegove zasluge da se uskoro u Beogradu pojavi i neka knjiga Mire Bogdanović protiv Latinke Perović – on ipak tvrdi da cela ta “hajka sleva” na Perovićevu nije napad ad hominem nego stvar tobože principijelne naravi. Zapravo, on odgovara i na ono što ga niko nije pitao.

Problem sa celim ovim Pakovićevim napisom, od A do Š ili Ž (kako vam drago) je trivijalan: u njemu nema nijedne čvrste činjenice, a ima suviše “pionirskog marksizma” i tragikomične površnosti. Gde je to, na primer, Paković našao da se liberalizam i neoliberalizam temelje na “poistovećivanju dva suprotstavljena pojma lične i privatne svojine” jer, piše dalje Paković zanesen svojom maštom, “lična svojina jeste osnov lične slobode, dok je privatna svojina osnov lične neslobode”. Na kraju, on poentira da je “privatna svojina porobljenost tuđeg vremena, dakle bića drugog čoveka”.

Mešajući, možda, Rusoov stav da je “svojina krađa” sa Marksovim pokušajima da analizira pojam “društveno potrebnog radnog vremena”, to jest pronalazeći tu negde “krađu tuđeg radnog vremena”, Paković se ovde upustio u jednu zavodljivu fantaziju, kojoj su skloni svi neshvaćeni moralisti (a svaki moralista je u suštini autoritarni nihilista). Uzgred budi rečeno, ni Marks nije uspeo da objasni šta bi to bilo “društveno potrebno radno vreme” bez tržišne valorizacije, a ceo njegov diskurs o “apstraktnom radu”, kao osnovnoj čestici tog radnog vremena, anahroni je akademski pokušaj da se izmeri nešto nemerljivo mimo tržišta. O tome više nigde nema diskusije. Naime, krajnje uprošćeno, tim povodom postavlja se pitanje kakav je odnos Pakovićevog “radnog sata” prema “20 radnih sati dnevno premijera Vučića”. Kako tu doći do nekog realnog pariteta i ko tu kome “krade radno vreme”.

Inače, to razglabanje o “krađi tuđeg radnog vremena” nije, istina, bez nekog istorijskog traga. Poznato je da su anarhisti (mislim u Kataloniji, koliko sećanje služi) u vreme Španske republike (negde 1935-36) štampali bonove, kao kvazinovac, koji su glasili na radno vreme. Tako je neki mesar, kome je priznato da kolje svinju za osam sati, mogao za taj svoj bon da vadi zub kod zubara kome je priznato da je u veštinu čupanja iz vilice uložio osam sati. Nažalost, ceo taj pokušaj s novcem koji je glasio na radno vreme propao je veoma brzo, a Frankovi fašisti su u krvi porazili španski (ali i svetski) “Prometejski pokušaj”.

Neću dalje, sa svojim skromnim teorijskim znanjima, da diskutujem s Pakovićem jer kad nekog uhvatite u banalnim glupostima i pukom neznanju, onda ga morate smestiti u onu, danas prilično pomodnu, grupu levičarskih teoretičara koji se bave “socijalnom poetikom” oslonjenom na večite socijalne, pa i kapitalističke nepravde (kao da je kapitalizam izmislio socijalne nepravde), to jest provociranom eksploatacijom čoveka nad čovekom. Ovde ću, samo kao kontrapunkt Pakovićevoj tužnoj “socijalnoj poetici”, citirati Ejn Rend: “Osnovno pitanje je samo: da li je čovek slobodan? Jedini sistem u ljudskoj istoriji koji može na ovo da odgovori potvrdno jeste kapitalizam”.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 30.12.2016, 20:31h Zed

    "...dok je privatna svojina osnov lične neslobode" - sta znaci "nesloboda"? Odsustvo slobode? Sloboda od slobode? Mislim da stavovi koje autor kritikuje nisu rezultat ekonomsko-teoretske pogreske/zablude nego jedne puno opasnije bolesti. Nazalost.

Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Suverenisti Vladimir Gligorov: Suverenisti

    Šta je ekonomska suverenost? Ovo je donekle pitanje za socijalne demokrate, danas posebno jer gube podršku među radnicima koji se pridružuju populistima, a to će reći nacionalistima. Zašto je to socijaldemokratski problem?

  • Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji

    Naizgled, Srbija nezadrživo pluta ka Aziji, to jest ka Ruskoj Federaciji i Putinovoj Evroazijskoj uniji. Posle Makronove kočnice za proširenje EU, dok se, navodno, sama Evropa ne reformiše, palo je u Moskvi i potpisivanje trgovinskog sporazuma Srbije sa praznom imitacijom evropske ekonomske zajednice. Srpski rusofili i notorni evroskeptici u Beogradu, podjednako raspoređeni u vlasti i opoziciji, čini se da likuju.

  • Vladimir Gligorov: Manje stanovnika, a brži rast Vladimir Gligorov: Manje stanovnika, a brži rast

    Da bi to bilo moguće, potreban je značajan rast produktivnosti. Ovde je potrebno razdvojiti dve stvari. Jedno je rast po stanovniku, koji može da se ubrzava kako se smanjuje stanovništvo. Čak i ako se ukupna proizvodnja zapravo ne povećava. To je druga stvar, rast ukupne proizvodnje uz smanjenje broja stanovnika. To bi zahtevalo da se s manjim brojem stanovnika postigne veća ukupna proizvodna, što će reći da se povećava produktivnost rada.

  • Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model

    Vidim da se rasprava oko najavljenog povećanja plata u javnom sektoru za osam do 15 odsto u idućoj godini počela “produbljavati” iako je većini običnih posmatrača prilično jasno da je reč o predizbornom poklonu vlasti svojoj biračkoj bazi, pretežno povezanoj sa državnom službom.

  • Mijat Lakićević: Evropo, sikter Mijat Lakićević: Evropo, sikter

    Tanja Miščević, šefica pregovaračkog tima Srbije sa Evropskom unijom, napušta položaj. Formalno, reč je o ostavci, u suštini – dobila je otkaz.

  • Vojislav Milovančević: Prsno u fekalijama sa platom od 500 evra Vojislav Milovančević: Prsno u fekalijama sa platom od 500 evra

    Zašto ljudi veruju samo predsedniku?

  • Mijat Lakićević: Vučićev najbolji neprijatelj Mijat Lakićević: Vučićev najbolji neprijatelj

    Kada bi ga sam pravio, Vučić sebi ne bi mogao da smisli boljeg neprijatelja od Vuka Jeremića. To je za njega prosto idealan protivnik.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side