Neverovatna centralizacija vlasti i prizemna brutalizacija političkih obračuna, s kojima je današnja vladajuća koalicija došla na vlast, postepeno se okreću protiv njenih promotera i nezasitih korisnika. Iluzija Vučićevog režima, da upravo njemu i njegovim saveznicima odgovara brutalno suzbijanje opozicije i obogotvorenje lidera, održive su samo u zemljama u kojima se opšta represija prema podanicima može povećavati do beskraja, što pri ovakvoj podeljenosti društva u Srbiji i pri ovakvom “evropskom okruženju” nosi neprihvatljive rizike. Jer, u perspektivi, neće stradati samo demokratija, to jest ono što je od nje ostalo.
S tim u vezi, ubrzana razgradnja (nikada postignutog) autoriteta institucija u Srbiji, sa poslednjim pravnim akrobacijama putem “demonstracionih tužbi” za “utvrđivanje nevinosti” braće Vučić (u aferi Jovanjica), počinje i direktan napad na pravosudni sistem i na ono malo kredibilnosti koji on još ima. Skupština je već bačena preko plota. Komisija za borbu protiv korupcije završila je svoju funkciju izdajući potvrdu o tome ko je zaposlen, a ko nije kod trgovaca oružjem, umesto da ispita ima li u tim poslovima kakvih koruptivnih garancija, itd.
U tom kontekstu treba posmatrati šta će biti sa još uvek koliko-toliko autonomnom ulogom naše centralne banke – koja se, preko guvernerke Jorgovanke Tabaković, ne brani sistemom nego, navodno, mudrim Vučićevim savetima i stručnom odlučnošću same guvernerke. To je doista već komično, kada Tabakovićeva (u intervjuu Blicu, od 8. decembra) ne brani nezavisnost Narodne banke Srbije ustavnim i zakonskim odredbama i njenom guvernerskom obavezom da ih poštuje nego spomenutim Vučićevim savetima i svojom ličnom, navodnom, odanošću profesionalnoj struci, a pri tome ne štedi komplimente prema svom sopstvenom radu i svojoj ličnosti (hvalite me usta il’ ću vas poderati). Ne sećam se, a dugo pamtim domaću i spoljnu scenu, da je ijedan među uspešnim bankarima i guvernerima toliko govorio “u jednini”, a pri tome štedro hvalio poslodavca, opet “u jednini”. Naprosto, elementarna pristojnost tu nalaže da se koristi floskula: mi smo uspeli to i to, naš tim je postigao to i to, itd.
Taj komični trijumfalizam koji se valja Srbijom valjda bi trebalo da suzbije svaki razgovor o ozbiljnim stvarima, pa i o dilemama s kojima se suočavaju svi kreatori monetarne politike u današnjem nesigurnom svetu gde kamate (nekadašnje skazaljke stanja na novčanim tržištima) uporno plutaju oko nule, a emisioni baloni ne pucaju ni tamo gde se javni dugovi penju kao krofne uoči “poslednje gozbe”.
U celom tom kolopletu Vuk Drašković je, po mom mišljenju, pustio u promet jednu ironičnu ideju, da se u Pionirskom parku u Beogradu izgradi Trijumfalna kapija koja bi, navodno, trebalo da obeleži srpske ratne pobede između 1912. i 1918. godine. Mnogi su se upecali, pa već po novinama vidimo raznovrsne komentare te lude ideje. Koliko vidim, malo ko se usuđuje da ideju Trijumfalne kapije decidirano napadne. Na primer, nekima je žao da se Pionirski park izbetonira, i tako redom. U stvari, za srpsku trijumfalnu kapiju već je istorijski kasno, kao što je kasno i za razne jarbole, krstove i druga gigantska obeležja “srpske slave i veličine” jer ti građevinski buzdovani ne mogu zaustaviti egzodus mlade generacije iz države. Naprosto, danas se “nacionalna uspešnost” meri društvenim i privrednim dinamizmom. Dajte da to postignemo.
Srbija nema visok BDP i mnogo toga još što ide uz njega upravo što ni ne zna koje vrednosti treba da ceni i u najmanju ruku koja je njena prošlost a zato nigde ne može ni da stigne jer da bi stigla treba znati start sa kog je krenula (prema nekom cilju) a mi smo pod amnezijom. Današnja Srbija stvorena je Balkanskim i Prvim ratom. To je činjenica koja nije za diskusiju a neki bi da diskutuju i time samo dezorjentišu ovaj već sluđen narod. Čemu to? Zbog sujete propasti komunizma. Pa zar zbog ideje, utopije, koja nije biće koje ima svest već obična magla mi guramo narod u dezorjentacuju i novu maglu. Sa druge strane Balkanski i Prvi rat su idejno i spoljnopolitički vezali zemlju za najveće demokratije sveta, Evropu i Ameriku. Te žrtve nisu bile uzaludne i bile su žrtve stvaranja države u kojoj danas živimo kao i žrtve kojima su stvorena neraskidiva prijateljstva sa USA, Francuskom, Engleskom. Taj spomenik bi bio spomenik ostvarenim ciljevima tih žrtava a to su granice u kojima živimo i neraskidivim prijateljstvima sa tadašnjim saveznicima sa kojima danas zaslugom komunista smo u lošim odnosima. Gleda svet koje vrednosti cenimo. Te pobedonosne ratove sa početka veka nisu vodile munje i gromovi već ljudi sa imenom i prezimenom, kralj Petar i kralj Aleksandar Karađorđević. Jel to teško priznati i izgovoriti? Evo još jednog primera tačnosti Biblije koja stavi gordost na prvo mesto grehova. Priznajmo da smo imali pobedonosne ratove (a ne kukajmo samo nad porazima pionira ’90-ih), recimo imena tih vođa, recimo da je Srbija imala pozitivno iskustvo sa Evropom i Amerikom u ovom periodu (što demantuje maksimu o zloj Evropi) i da smo tada spoljnopolitički bili uz najveće demokratije i formalno i idejno i da današnji EU put nije prvi put u Evropu već nastavak puta kraljeva Petra i Aleksandra a prekid tog puta su izvršili komunisti. Priznajmo ovo što u glavama što spomenicima i bićemo već u EU. Trijumfalna kapija je upravo put u EU, njegov nastavak posle tragičnog perioda komunizma, put starim saveznicima, demokratiji. Srbija treba da se “trijumfalno” vrati u Evropu upravo onako kako je i ušla početkom veka, sa oreolom slave…