20.12.2013 Beograd

Dimitrije Boarov: Dug put do čipova

Dimitrije Boarov: Dug put do čipova
Čini se da se od posete šeika Muhameda bin Zajeda al Nahjana iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, prošle sedmice, previše očekivalo u Beogradu, pa su se već pojavili i kiseli komentari da je tokom zvaničnih razgovora nabacano mnogo „mogućih investicija“, ali da ništa konkretno još nije utanačeno – osim nekih finansijskih kredita.

Posebno je podozrenje izazvala okolnost da je i ovom visokom gostu hvaljen famozni projekat silaska Beograda na Savu i Dunav, to jest onaj projekat „Grad na vodi“, koji je još u vreme potpune dekadencije Miloševićevog režima poslužio kao „politička bajka“ o našoj prestonici kao sutrašnjem centru sveta – kada će placevi na prostoru (i) današnjeg gradskog železničkog čvora biti skuplji od onih na njujorškom Menhetnu.

Iako nema pouzdanijih informacija o nekim čvršćim dogovorima sa šeikom Muhamedom, već i sama glasina da sa strane Ujedinjenih Emirata nije presečena najava da su u narednim godinama spremni da kreditiraju Srbiju sa više milijardi dolara, po povoljnoj kamati, deluje dovoljno dobro, jer to je u ovom trenutku važnije od prodaje posrnulih poljoprivrednih dobara i navodnjavanja u Mačvi i Vojvodini, novih aviona za Er Srbiju i raketnih sistema Alas, pa i od zajedničke proizvodnje čipova u nekoj daljoj budućnosti.

Naime, prilike na svetskom finansijskom tržištu se s našeg gledišta pogoršavaju, kamate u Njujorku rastu iz dana u dan (na radost svih svetskih finansijskih investitora), što sve zajedno nisu dobre vesti za državu koja već iduće godine treba negde da uzajmi najmanje 5-6 milijardi dolara. Pri tome, kao što je za svaku banku opasno da najveći deo kreditnog potencijala baci na jednu ili dve karte, isto tako je opasno za jednu državu da planira da će najveći deo potrebnih pozajmica dobiti na jednom mestu, na osnovu dobre volje jednog od onih koji o tome odlučuju. Zbog neizvesnosti koju takva očekivanja nužno sadrže i postoje finansijske berze, sistemi bankarskih konzorcijuma, instituti regulatornih „kamatnih dodataka“, agencije za procenu rizika, pa i Međunarodni monetarni fond. Da bi se rizik zaduživanja „razblažio“ i da bi postojale makar skuplje, ali predvidive mogućnosti.

Problem je, konkretnije rečeno, u tome što Srbija u ovom slučaju ne sme da se osloni samo na „simpatije“ velikog finansijera iz Zaliva, već mora da mu ponudi i neku ekonomsku „ekspanzionu perspektivu“, pa i pristojnu zaradu, a čini se da je naša ponuda upravo na tom terenu suviše uopštena i slatkorečiva, a malo poduprta čvršćim ekonomskim argumentima. Mi stalno govorimo šta bi Emirati mogli da učine za nas, a ne vidim da smo izneli šta Srbija može učiniti za njih i njihovu zemlju – koja uvozi mnogo toga, a najviše uvozi znanje bez kojeg se ne bi mogla baviti ni avio saobraćajem, ni poljoprivredom, a pogotovo ne čipovima. Ne zaboravite, još pre dvadesetak godina i Emirati su bili samo jedna mala pustinjska zemlja sa nepismenim i malobrojnim stanovništvom. Čak i ako je ovoj sada bogatoj zemlji, zahvaljujući nafti, ponuđen nekakav eksport ili reeksport vojne tehnike, o čemu, naravno, nismo opširnije obavešteni, to ne čini besmislenim pitanje – zašto Srbija takvoj zemlji nije u stanju da ponudi neka znanja, po povoljnijoj ceni od one koju za istu uslugu traže razvijene zemlje?

U tom kontekstu treba posmatrati i najavu Mlađana Dinkića da će unarednim mesecima Srbija sa Emiratima potpisati prvi ugovor u vrednosti od 100 miliona dolara za izgradnju naučnoistraživačkog centra za poluprovodnike, odnosno čipove. To je prva faza u kojoj će srpski fakulteti, u saradnji sa kompanijom GlobalFaunderis, koja je čuvena u svetu i ima fabrike u SAD, Nemačkoj i Singapuru, zajedno osnovati naučnoistraživački centar, koji će biti izgrađen u okviru naučno-tehnološkog parka na Zvezdari, u Beogradu. Taj centar bi, dakle, bio probni poligon za eventualnu izgradnju fabrike čipova u Srbiji, što bi bila investicija od nekoliko milijardi dolara. Dinkić je zbog toga apelovao da se više ulaže u Elektrotehnički fakultet u Beogradu i studente koji bi se u tom pravcu osposobljavali za inženjere sposobne za sofisticiranu proizvodnju kakva je proizvodnja čipova.

To, opet, znači da Srbija trenutno nema dovoljno znanja, to jest nema dovoljno inženjera za nove tehnologije, kako bi privukla najatraktivnije svetske investicije. U tome i jeste poenta našeg ekonomskog zaostajanja i siromaštva, jer duže od dve decenije ovde nije bilo profitabilno studirati tehniku i spremati se za industriju (koja je naglo propadala), a bilo je profitabilno pripremati se za reklamiranje i promocije, za državotvorne ekspertize i geostrateška mudrovanja. Jedan američki industrijalac je primetio da i SAD danas godišnje na tržište rada izbacuju manje inženjera nego masera, pa se upitao: hoćemo li sutra izvoziti masažu?

autor: Dimitrije Boarov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 21.12.2013, 09:26h BUKI (2)

    Ako je ovo još jedno mazanje očijuž, to im je beskorisno. Kaakvi čipovi, kakvi avioni, što se ne drže prehrambene industrije, jer samo će ispasti neozbiljni pregovarači.Izgubićemo i one predispozicije koje smo već imali.

Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Strah od recesije Dimitrije Boarov: Strah od recesije

    U proteklih nekoliko dana, sa ekonomske tačke gledišta, pojavile su se dve važnije vesti: ona o odluci Narodne banke Srbije da posle samo mesec dana ponovo snizi svoju referentnu kamatnu stopu (na 2,5 odsto) i ponovna najava predsednika države Aleksandra Vučića da će u naredne četiri godine Srbija pokrenuti novi “investicioni ciklus” sa oko 12 milijardi evra javnih ulaganja (ovoga puta sa okvirnom specifikacijom područja investiranja).

  • Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno

    Ogromnoj većini ljudi u Srbiji sigurno je drago što je pre neki dan puštena značajna deonica auto-puta “Miloš Veliki”, koja je spojila Obrenovac i Ljig, pa se sa već otvorenom deonicom prema Čačku put prema Jadranu ovim pravcem praktično veoma unapredio, a putovanje uglavnom skratilo. No, kao što to kod nas obično biva, sreću kvari okolnost da nije dovršen izlaz iz Beograda do tog auto-puta, a nije rekonstruisan ni nadvožnjak na zaobilaznici kod Čačka, zbog čega su gužve na početku i na kraju ove saobraćajnice izgleda velike, pa “što si dobio na mostu, izgubićeš na ćupriji”.

  • Dimitrije Boarov: Ima li spremnih za krizu Dimitrije Boarov: Ima li spremnih za krizu

    Dok na plaži u prelepoj Istri čitam hrvatske novine, vidim da i njihove “visoke dužnosnike” opterećuje pitanje može li se Hrvatska suprotstaviti novoj krizi?

  • Jelena Aleksić: Ne(pristojnost) Jelena Aleksić: Ne(pristojnost)

    “Da li je moguće da se ti tri godine mučiš umesto da smo kao ljudi iz medija povukli neke veze i rešili ti to”, pitaće jedna od koleginica dok objašnjavam kako se nadam da će mi nova inspektorka otpisati kamatu na nepostojeći dug posle tri godine čekanja. Kakav dug?

  • Vojislav Milovančević: Kako da objasnim svom detetu zašto ste toliki licemeri? Vojislav Milovančević: Kako da objasnim svom detetu zašto ste toliki licemeri?

    "Velika je laž njihove nauke da se čovek rađa sa tim sklonostima, to uopšte nije tačno. Rođenje deteta se već vrši u utrobi majke. Čim je začeto, ono je rođeno. Ono se već tada vaspitava. Međutim, majke su sad zaposlene u fiminističkim pokretima, pa nemaju vremena kad da vaspitavaju svoju decu", ovim rečima je jedan od učesnika protesta protiv održavanja Prajda u Beogradu, otac Antonije, obrazložio razloge zbog kojih je protiv ove manifestacije i šta je to što on zamera "onim drugima".

  • Nadežda Gaće: Politika medija ili mediji politike Nadežda Gaće: Politika medija ili mediji politike

    Obrni-okreni, naša politika se vrti oko medija. Opozicija poteže ponašanje nacionalnih televizija i nacionalnih dnevnih novina – navijanje, neravnopravnost … I vlast ima primedbe na medije – pre svega na nedeljnike, jedan dnevni list, nekoliko kablovskih i lokalnih TV stanica, ali i na RTS. Sa druge strane, direktor RTS se pre neki dan osvrnuo i na činjenicu da RTS uživa najveće poverenje.

  • Dimitrije Boarov: Nepoznata teritorija Dimitrije Boarov: Nepoznata teritorija

    To je do juče stvarno delovalo neverovatno – u svetu se za relativno kratko vreme nakupilo 17 biliona državnih i korporativnih obveznica s negativnim prinosima. Uprošćeno, poverioci masovno ulažu pare u takve vrednosne papire, a dužnici obećavaju da će im vratiti manje nego što su pozajmili jer “moderni zelenaši” prihvataju “negativne kamate”.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side