28.12.2013 Beograd

Dimitrije Boarov: Evropski kolosek

Dimitrije Boarov: Evropski kolosek
Drago mi je što upravo premijer Vlade Srbije Ivica Dačić sada ističe da je „ova vlada ostvarila najveći rezultat u istoriji Srbije“ tako što je izdejstvovala početak pristupnih pregovora Srbije i Evropske unije.

Mada je ta izjava „prejako“ formulisana, ona bi mogla postati tačna ako se od evropske politike Srbije ne odustane u dolazećoj deceniji, zbog „teških zahteva“ i „sve novijih uslova“ ili sa nekim drugim „istorijskim izgovorom“.

Ta Dačićeva izjava, pri tome, upućuje na zaključak da je aktuelni vođa srpskih socijalista procenio da upravo on i njegova stranka treba prvi da „zauzmu“ poziciju najzaslužnijih za konačno otvaranje pristupnih pregovora sa Evropom.

To nadalje znači da kad jedan prevejani balkanski političar Evropu označi kao glavnu „istorijsku šifru“ za dolazeću izbornu kampanju u Srbiji, to jest da on u toj šifri oseća još uvek nedovoljno iskorišćeni politički resurs – tu nečega perspektivnog doista ima. Možda, s druge strane, Dačić mora da igra hazardno jer ne može nazad?

Ipak, pre će biti da on svoju ciljnu grupu mora da pomeri ka onom delu biračkog tela koji još nije spreman da danas najjačima, „nekadašnjim radikalima“, oprosti najcrnje nacionalističke i antikomunističke grehe za koje su bili zaduženi u Miloševićevom vremenu, a spreman je da takvu istu, retorički nešto službenije formulisanu, nekadašnju antievropsku politiku - zaboravi upravo socijalistima.

Kad je već reč o „težini pregovora“ i famoznim „novim uslovima“ za Srbiju, koje stručnjaci već pronalaze u „pregovaračkom okviru“ koji su 17. decembra u Briselu usvojili ministri spoljnih uslova članica EU, ja nemam mnogo brige, jer iz nekog razloga smatram da se diplomate uvek temeljno bave sporednim pitanjima, a da ključne odluke uvek donose glavni političari (stari jugoslovenski diplomata Ivo Vejvoda decidirano je napisao da u svakoj zemlji odluku donosi jedan čovek ili samo nekoliko vodećih ljudi). Neka se i naše diplomate i specijalisti za međunarodno pravo muče uklapanjem „ključne odluke“ Srbije oko Kosova u šumu evropskih i domaćih pravnih regula, to je samo tehnički posao.

Naime, možda je neodgovorno da kažem da je posle Briselskog sporazuma sporedno da li ćemo pre ili kasnije „normalizovati“ odnose sa Kosovom i smatram da je među običnim ljudima u Srbiji malo koga briga kada će Priština dobiti stolicu u Ujedinjenim nacijama i igrati fudbal pod okriljem FIFE, a još manje je tog čoveka briga kako da ispunimo „kopenhaške“ ili neke druge kriterijume. Sve su to trice i kučine s kojima treba da se bakću eksperti za kompromise i za rešavanje u suštini manifestacionih i nebitnih pitanja.

Pokušaj fanatika „srpskog suvereniteta i integriteta“ da kod naroda pobude interes za „diplomatske klackalice“ i raznovrsne druge simboličke „državotvorne zamke“, koje će se tokom pregovora sa EU pojavljivati u hordama, čini mi se da je osuđen na neuspeh, jer narod razume da se „kosovska rana“ Srbije seli u istorijsko sećanje i književnost – a da život traži da se snađemo u novim okolnostima.

Tačno je da to neće biti ni lako ni jednostavno, kao kod svake temeljne promene, ali je sada već veoma rašireno mišljenje da sve ono od čega će nas terati da odustanemo ne vodi nigde drugde nego u produbljavanje siromaštva, ako to „nešto“ spasemo. A siromaštva je preko glave svima u Srbiji.

Dačić je, čini mi se, već negde rekao da bi Srbija izgledala mnogo bolje na ekonomskom planu, to jest da bismo imali „državu blagostanja“ – da se nije predugo borila za očuvanje onoga što se nije moglo očuvati. On, dakako, nije ulazio u analizu sudbinske povezanosti onog modela političke vladavine koji je zagovarao Milošević, a do juče nastavljali da čuvaju svi njegovi „naslednici“, sa potrebom da se stalno „promovišu“ gigantski nacionalni i državni problemi (i u tom smislu stalno identifikuju „neprijatelji naroda“) – a Kosovo je večito bilo široko polje za takve političke manevre i manipulacije.

Problem je što u ekonomski globalizovanoj ekonomiji „proizvodnja“ neprijatelja direktno suzbija proizvodnju automobila, tekstila i hleba.

Mislim da proevropska politika već počinje da prodire u našu svakodnevicu. Na primer, svake večeri u šetnji Novim Sadom ne mogu a da se ne nasmejem kada ugledam jedan bilbord koji propagira neku otmenu pseću hranu pod sloganom: „Da lajemo kao sav normalan svet“. Dok je Srbija van Evrope, ne vredi nam ni da lajemo, a ako uđemo u klub Evropske unije naš lavež će se i bolje i dalje čuti.

autor: Dimitrije Boarov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Dve Srbije Vladimir Gligorov: Dve Srbije

    Ovo zapravo važi za veći deo Balkana, posebno kada je reč o preostalim zemljama nastalim iz bivše Jugoslavije, a koje nisu članice Evropske unije – jedni ostaju, a drugi odlaze. Po čemu se razlikuju?

  • Momčilo Pantelić: Izazovna demografija Momčilo Pantelić: Izazovna demografija

    Vratite se tamo odakle ste došle, odbrusio je nedavno Donald Tramp kvartetu parlamentarki, kritičarkama njegove politike. Sebi je, tako, obezbedio mesto u budućoj antologiji iskaza kojima su šefovi država udarili na sopstveni poredak.

  • Dimitrije Boarov: Kako do bržeg rasta Dimitrije Boarov: Kako do bržeg rasta

    Otkako je posle prvog kvartala ove godine objavljeno da je Srbija u tom kratkom razdoblju povećala bruto domaći proizvod za samo 2,5 odsto, počelo je procenjivanje da li se uopšte 2019. može ostvariti projektovani privredni rast od 3,5 odsto i da li je realno očekivati povećanje te stope u narednim godinama bar do tempa od oko četiri odsto godišnje.

  • Dimitrije Boarov: Strah od recesije Dimitrije Boarov: Strah od recesije

    U proteklih nekoliko dana, sa ekonomske tačke gledišta, pojavile su se dve važnije vesti: ona o odluci Narodne banke Srbije da posle samo mesec dana ponovo snizi svoju referentnu kamatnu stopu (na 2,5 odsto) i ponovna najava predsednika države Aleksandra Vučića da će u naredne četiri godine Srbija pokrenuti novi “investicioni ciklus” sa oko 12 milijardi evra javnih ulaganja (ovoga puta sa okvirnom specifikacijom područja investiranja).

  • Dževad Sabljaković: Lahor i hlad Dževad Sabljaković: Lahor i hlad

    "Pažnja! Pažnja! Vrućine koje podnosimo su opasne. Pijte što više tečnosti. Održavajte kontakt sa svojim bližnjima. Ako nekom u vašoj blizini nije dobro, pritecite mu u pomoć...", čulo se sa zvučnika u pariškom metrou u danima julske vreline, canicule, kad se živa u termometru popela do 42,6°C, rekordnog stepena otkad se temperatura mjeri.

  • Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno

    Ogromnoj većini ljudi u Srbiji sigurno je drago što je pre neki dan puštena značajna deonica auto-puta “Miloš Veliki”, koja je spojila Obrenovac i Ljig, pa se sa već otvorenom deonicom prema Čačku put prema Jadranu ovim pravcem praktično veoma unapredio, a putovanje uglavnom skratilo. No, kao što to kod nas obično biva, sreću kvari okolnost da nije dovršen izlaz iz Beograda do tog auto-puta, a nije rekonstruisan ni nadvožnjak na zaobilaznici kod Čačka, zbog čega su gužve na početku i na kraju ove saobraćajnice izgleda velike, pa “što si dobio na mostu, izgubićeš na ćupriji”.

  • Vladimir Gligorov: Opozicija Vladimir Gligorov: Opozicija

    U načelu bi trebalo da stranke, bilo da su na vlasti ili u opoziciji, nude programe na osnovu kojih se glasači odlučuju za koga će da glasaju.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side