26.04.2013 Beograd

Dimitrije Boarov: Hrabrije u reforme

Dimitrije Boarov: Hrabrije u reforme
Srbija je, napokon, odlučnije krenula u pravcu racionalizacije svoje „kosovske politike“, što će joj verovatno omogućiti da se stabilizuje na „evropskom konvejeru“.

Zbog ove odluke tandem Dačić - Vučić već je nazvan „državoubicama“ i suočen je i sa kišom elektronskih SMS pretnji zbog navodne „nacionalne izdaje“. Sve je to luk i voda naspram problema s kojima bi se i oni, a pre svega Srbija, suočili da je doneta suprotna odluka. A pre samo desetak dana izgledalo je da je pala upravo takva odluka, to jest da smo digli ruke od „evropskog puta“ i rešili da nastavimo da visimo na „suvoj drenovini“.

U politici, kao i u ekonomiji, obično su najbolje odluke koje nemaju razumnu alternativu – a ne nekakve same po sebi dobre i popularne koje državu ili preduzeće u krizi potčinjavaju propalim vladajućim idejama.

Čini mi se da to i narod oseća (osim neizlečivih), pa otuda oni koji su najzad „prelomili“ da glavna linija mora da se menja treba da iskoriste zalet na koji ih guraju okolnosti, pa da pokrenu i šire, inače već dugo zamrznute reforme (u oblasti radnog zakonodavstva, penzionog sistema, javnog privrednog sektora i komunalnog sistema, itd).

Nema potrebe da se trenutno vodeći političari Srbije „brane“ pred javnošću i usijanim glavama što su doneli racionalnu i iznuđenu odluku, da se skanjeraju oko reformskog pravca i gube vreme s nekakvim novim „kosovskim referendumima“, jer to uopšte nije potrebno.

A, kako je to rekao jedan veliki evropski političar, „u politici ono što nije potrebno - opasno je“. Stvar je, naravno, u tome što mi ne znamo tačno koliko oni razumeju da je racionalna načelna politika nužan, ali ne i dovoljan uslov i za racionalnu privrednu politiku.

Naime, dosadašnje „protržišne reforme“ nisu funkcionisale najviše zbog toga što je opšti politički okvir bio anahron, pa su se potencijalni ekonomski partneri plašili da uđu u posao sa onima koji su političke realnosti na Kosovu (pa i u drugim državama na ex Yu prostoru), koje nisu bile po njihovoj volji i zamisli, stalno prikazivali kao istorijski privremene, što znači da se večito sanja o nekakvoj njihovoj nasilnoj promeni.

Taj utisak pojačavalo je uporno čuvanje prevelikog državnog privrednog sektora, koji je dakako neophodan za mobilizaciju nacionalnih resursa. A malo je privrednih firmi koje su spremne da uđu na prostor u kojem im je država tržišni konkurent i koji je u stalnom vanrednom stanju, to jest praktično u pripremama za nekakav „sveti rat“.

Ako je protekle sedmice zaključen prvi ugovor sa EU i SAD o severu Kosova, Srbija može sada drugačije da pregovara i sa Međunarodnim monetarnim fondom, može da pokrene iz mrtve tačke i pregovore sa Svetskom trgovinskom organizacijom, može u svetu da očekuje više razumevanja za svoje ekonomske teškoće, za niske investicije, visoku nezaposlenost, visok nivo javnog duga itd.

Kad dobijete datum za početak pregovora sa EU, ma koliko da ste siromašni - možete da pregovarate o uslovima za finansijsku podršku, a ne morate da prosjačite na svim stranama da vam neko nešto udeli po osnovu ličnog ili nekakvog istorijskog narodnog prijateljstva.

Gledam ovih dana ponovo pojačane priče o navodno izglednom državnom bankrotstvu Srbije zbog previsokog budžetskog deficita i visokog javnog duga i primećujem da mnogi naši ekonomski stručnjaci zanemaruju (po mom mišljenju važnu) činjenicu da su sve brojke (za razliku od procenata) u Srbiji prava „sitnež“ u evropskim razmerama i da samo nekoliko krupnih projekata drastično menja privrednu sliku ocrtanu uobičajenom matricom osnovnih ekonomskih pokazatelja.

Evo, na primer, IZIT je ovih dana izneo podatke o spoljnotrgovinskoj razmeni Srbije u prva dva meseca ove godine prema kojima je izvoz porastao za 33,7 odsto, a uvoz za samo 6,9 odsto, a pokrivenost uvoza izvozom povećana je sa 51,2 na 64,1 odsto.

Reč je, zapravo, o blagotvornoj posledici izvoza „fiata 500L“ iz Kragujevca, pa je državni izvoz u dva meseca povećan za 500 miliona dolara, a uvoz za 200 miliona dolara. Sve se to, međutim, odvija u okvirima „tanke“ ukupne spoljnotrgovinske razmene Srbije, manje od 2,5 milijardi dolara mesečno (u januaru i februaru ona ja u celini iznosila 4,8 milijardi dolara).

Slično je i sa svim drugim pokazateljima. Banke u Srbiji, evo još jedne kolokvijalne ilustracije, brinu zbog oko 2,5 milijardi evra kredita čija je otplata ugrožena – a šta je to naspram 23 milijarde evra koliko su „kratke“ kiparske banke, a da ne govorimo o dubiozama banaka u Italiji, Španiji, Francuskoj i drugim velikim zemljama.

Ne kažem da na ovom planu „ono što je dozvoljeno Jupiteru nije dozvoljeno volu“, ali povodom ove rimske izreke treba da se zamisle i Jupiteri kad počnu pregovori o tome šta treba da radi Srbija u pravcu finansijske konsolidacije.

autor: Dimitrije Boarov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Privredni rast Dimitrije Boarov: Privredni rast

    Prikazujući prošle sedmice najnovije izdanje mesečne publikacije “Makroekonomske analize i trendovi” (MAT), direktor Republičkog zavoda za statistiku Miladin Kovačević izneo je procenu da će privredni rast Srbije ove godine iznositi najmanje 3,8 odsto i da je glavni doprinos ovom uzletu BDP-a u drugom polugodištu (posle skromnog rasta u prvom) dalo uvođenje u račun dodate vrednosti koju je stvorila izgradnja gasovoda “Turski tok”.

  • Mijat Lakićević: Paradigma Požega Mijat Lakićević: Paradigma Požega

    Kao što se pre tri decenije Srbija nije branila (ni odbranila) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

  • Vladimir Gligorov: Trideset godina Vladimir Gligorov: Trideset godina

    Pre trideset godina osnovana je Demokratska stranka. Prošlo je dovoljno vremena za valjanu istoriju nastanka i početnog delanja stranke. S moje tačke gledišta, stranka je ispunila zadatak 10 godina kasnije, kada je padao Miloševićev režim. Kada je nastala, vlast je bila u usponu, a opozicija je bila razjedinjena. Tako da je valjalo čekati da se režim i ne mali deo opozicije polako uruše da bi došlo vreme za demokrate.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora

    Nemam nameru da pišem o političkim odnosima, a ni o crkvenim. Ne ovde, u svakom slučaju. Već o tome kako je ko prošao posle osamostaljivanja Crne Gore. Mislim da nije nerazumno pretpostaviti da bi se Crna Gora razvijala, privredno, otprilike kao i Srbija da su ostali u istoj državi. To, naravno, ne možemo znati jer je to protivčinjenična tvrdnja. Tako da je to više pretpostavka o tome koja su bila očekivanja, ako su bila, crnogorskih glasača kada su se izjašnjavali na referendumu. U svakom slučaju, očekivanja su bila da će proći bolje ako povrate sopstvenu državnost. Da li su?

  • Vladimir Gligorov: Male plate Vladimir Gligorov: Male plate

    Zašto su plate u Srbiji male? I do koje mere je to posledica stranih ulaganja? Najpre o stranim ulaganjima.

  • Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti

    Paradoksalno je da strateška dokumenta u oblasti odbrane i bezbednosti ne definišu neposredne izazove, rizike i pretnje po naciju, ali nosilac izrade tih dokumenata ipak je predložio, a Vlada usvojila, primenu koncepta totalne odbrane

  • Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli

    Vidim Čarlsa Simića kao klinca u ulici Majke Jevrosime, kome je svaki čas neko govorio: – Ej, poručio ti Pera da će da te prebije.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side