26.04.2013 Beograd

Dimitrije Boarov: Hrabrije u reforme

Dimitrije Boarov: Hrabrije u reforme
Srbija je, napokon, odlučnije krenula u pravcu racionalizacije svoje „kosovske politike“, što će joj verovatno omogućiti da se stabilizuje na „evropskom konvejeru“.

Zbog ove odluke tandem Dačić - Vučić već je nazvan „državoubicama“ i suočen je i sa kišom elektronskih SMS pretnji zbog navodne „nacionalne izdaje“. Sve je to luk i voda naspram problema s kojima bi se i oni, a pre svega Srbija, suočili da je doneta suprotna odluka. A pre samo desetak dana izgledalo je da je pala upravo takva odluka, to jest da smo digli ruke od „evropskog puta“ i rešili da nastavimo da visimo na „suvoj drenovini“.

U politici, kao i u ekonomiji, obično su najbolje odluke koje nemaju razumnu alternativu – a ne nekakve same po sebi dobre i popularne koje državu ili preduzeće u krizi potčinjavaju propalim vladajućim idejama.

Čini mi se da to i narod oseća (osim neizlečivih), pa otuda oni koji su najzad „prelomili“ da glavna linija mora da se menja treba da iskoriste zalet na koji ih guraju okolnosti, pa da pokrenu i šire, inače već dugo zamrznute reforme (u oblasti radnog zakonodavstva, penzionog sistema, javnog privrednog sektora i komunalnog sistema, itd).

Nema potrebe da se trenutno vodeći političari Srbije „brane“ pred javnošću i usijanim glavama što su doneli racionalnu i iznuđenu odluku, da se skanjeraju oko reformskog pravca i gube vreme s nekakvim novim „kosovskim referendumima“, jer to uopšte nije potrebno.

A, kako je to rekao jedan veliki evropski političar, „u politici ono što nije potrebno - opasno je“. Stvar je, naravno, u tome što mi ne znamo tačno koliko oni razumeju da je racionalna načelna politika nužan, ali ne i dovoljan uslov i za racionalnu privrednu politiku.

Naime, dosadašnje „protržišne reforme“ nisu funkcionisale najviše zbog toga što je opšti politički okvir bio anahron, pa su se potencijalni ekonomski partneri plašili da uđu u posao sa onima koji su političke realnosti na Kosovu (pa i u drugim državama na ex Yu prostoru), koje nisu bile po njihovoj volji i zamisli, stalno prikazivali kao istorijski privremene, što znači da se večito sanja o nekakvoj njihovoj nasilnoj promeni.

Taj utisak pojačavalo je uporno čuvanje prevelikog državnog privrednog sektora, koji je dakako neophodan za mobilizaciju nacionalnih resursa. A malo je privrednih firmi koje su spremne da uđu na prostor u kojem im je država tržišni konkurent i koji je u stalnom vanrednom stanju, to jest praktično u pripremama za nekakav „sveti rat“.

Ako je protekle sedmice zaključen prvi ugovor sa EU i SAD o severu Kosova, Srbija može sada drugačije da pregovara i sa Međunarodnim monetarnim fondom, može da pokrene iz mrtve tačke i pregovore sa Svetskom trgovinskom organizacijom, može u svetu da očekuje više razumevanja za svoje ekonomske teškoće, za niske investicije, visoku nezaposlenost, visok nivo javnog duga itd.

Kad dobijete datum za početak pregovora sa EU, ma koliko da ste siromašni - možete da pregovarate o uslovima za finansijsku podršku, a ne morate da prosjačite na svim stranama da vam neko nešto udeli po osnovu ličnog ili nekakvog istorijskog narodnog prijateljstva.

Gledam ovih dana ponovo pojačane priče o navodno izglednom državnom bankrotstvu Srbije zbog previsokog budžetskog deficita i visokog javnog duga i primećujem da mnogi naši ekonomski stručnjaci zanemaruju (po mom mišljenju važnu) činjenicu da su sve brojke (za razliku od procenata) u Srbiji prava „sitnež“ u evropskim razmerama i da samo nekoliko krupnih projekata drastično menja privrednu sliku ocrtanu uobičajenom matricom osnovnih ekonomskih pokazatelja.

Evo, na primer, IZIT je ovih dana izneo podatke o spoljnotrgovinskoj razmeni Srbije u prva dva meseca ove godine prema kojima je izvoz porastao za 33,7 odsto, a uvoz za samo 6,9 odsto, a pokrivenost uvoza izvozom povećana je sa 51,2 na 64,1 odsto.

Reč je, zapravo, o blagotvornoj posledici izvoza „fiata 500L“ iz Kragujevca, pa je državni izvoz u dva meseca povećan za 500 miliona dolara, a uvoz za 200 miliona dolara. Sve se to, međutim, odvija u okvirima „tanke“ ukupne spoljnotrgovinske razmene Srbije, manje od 2,5 milijardi dolara mesečno (u januaru i februaru ona ja u celini iznosila 4,8 milijardi dolara).

Slično je i sa svim drugim pokazateljima. Banke u Srbiji, evo još jedne kolokvijalne ilustracije, brinu zbog oko 2,5 milijardi evra kredita čija je otplata ugrožena – a šta je to naspram 23 milijarde evra koliko su „kratke“ kiparske banke, a da ne govorimo o dubiozama banaka u Italiji, Španiji, Francuskoj i drugim velikim zemljama.

Ne kažem da na ovom planu „ono što je dozvoljeno Jupiteru nije dozvoljeno volu“, ali povodom ove rimske izreke treba da se zamisle i Jupiteri kad počnu pregovori o tome šta treba da radi Srbija u pravcu finansijske konsolidacije.

autor: Dimitrije Boarov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO

    Iskreni, pravi srpski nacionalista, Srbin sa dna kace, što se kaže, on bi se danas svom snagom zalagao za članstvo Srbije u Severnoatlantskoj ugovornoj organizaciji (North Atlantic Treaty Organisation), poznatoj kao NATO.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

  • Dimitrije Boarov: Konfuzija Dimitrije Boarov: Konfuzija

    Bizarna izjava Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, da je njegov plan za Kosovo propao jer ga nije prihvatio narod, te da će Srbiju to odbijanje skupo koštati kroz nekoliko decenija, verovatno je namenjena ne samo domaćoj nego i stranoj javnosti.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u senci politike Dimitrije Boarov: Privreda u senci politike

    Nije jednostavno pisati o ekonomskim tokovima u zemlji u kojoj su svi državni (pa i oni vojni) i društveni resursi upregnuti u neprestanu političku bitku za vlast i gde buka sa uličnih mitinga gura privredne vesti na marginu javnog života.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side