18.05.2018 Beograd

Dimitrije Boarov: Klasna borba i penzije

Dimitrije Boarov: Klasna borba i penzije
U seriji napisa u našoj štampi, kojom je obeležena 200. godišnjica rođenja Karla Marksa, većina autora je isticala, s neskrivenim divljenjem za ideju ekonomske “ravnopravnosti” među ljudima, da je on genijalno uočio da je društvo podeljeno na klase, to jest da večita klasna borba između onih koji imaju kapital i velike većine koja ga nema (već “samo ima okove”) određuje celokupan društveni razvoj.

Moglo bi se, dakako, diskutovati oko toga da li iz ogromnog Marksovog intelektualnog nasleđa danas, posle dva protekla veka, treba izdvajati i isticati baš njegovu tezu o klasnoj borbi ili bi bilo pametnije reći upravo suprotno – da je ta Marksova teza istorijski upropastila ideju socijalizma i “socijalističke demokratije”, za koju se upravo on sam toliko zalagao.

Naime, iza “klasne borbe”, Marks to nije doživeo, ostali su milioni leševa ne samo bogatih ljudi u Rusiji, Kini i u drugim “revolucionarnim državama” nego i milioni školovanih ili slobodi i slobodnom mišljenju naklonjenih ljudi. To uopšte nije potrebno dokazivati, kao što nije potrebno dokazivati da su se sve “diktature proletarijata” u istoriji brzo stabilizovale u diktature političke elite s “vrhovnim vođom” na čelu jer je klasna borba direktno suprotna pluralnoj demokratiji i bilo kakvoj konkurenciji. A istovremeno, ekonomska jednakost između te vladajuće “proleterske elite” i radnih slojeva nije postignuta jer se preraspodelom “od bogatih ka siromašnima” obično brzo stiže u siromaštvo i u društvenu stagnaciju. Hajde da ovde kažem i nešto krajnje vulgarno: da li neko danas misli da bi velikim parama kojima raspolaže jedan Bil Gejts “humanije” upravljali, na primer, Srećko Horvat i Slavoj Žižek (uz sasluženje Dačića i Vulina, kao levičara vičnih državnim mehanizmima)?

Ideja stalne klasne borbe u suštini daje energiju i raznovrsnim današnjim populističkim režimima, u kojima se obično teror većine koristi za uspostavljanje suverene vladavine jednoga, što je samo na prvi pogled paradoksalno. Zatim dolaze teoretičari koji većinu brane od manjine, pa se manjina brzo kvalifikuje kao grupa izdajnika ili čak fašista, i tako dalje i tako redom.

Natruhe shvatanja klasne borbe kao ključnog društvenog agensa lako je pronaći i u naizgled benignijim pojavama. Evo, na primer, slučaja sa famoznom sugestijom (omraženog) MMF-a da Srbija treba da ukine privremeni zakon o smanjenju penzija iz oktobra 2014. godine jer je učešće javnih izdataka za penzije smanjeno sa 13,8 na 11 odsto BDP-a, a u republičkom budžetu se, kako se hvale svi zvaničnici, pojavljuje suficit. Na to su odmah negativno reagovali predsednik Vučić i premijerka Brnabić. Vučić je tako rekao da MMF traži da se onima koji imaju penzije veće od 50.000 dinara one “drastično povećaju”, “a da se ni dinar ne povećaju penzije ljudima koji imaju ispod 25.000 dinara, a to je 61 odsto penzionera, te da se minimalno uveća onima koji imaju penziju 30.000 dinara”. On je izračunao da 75-76 odsto penzionera ne bi dobilo ništa od narednog povećanja, te da je uvek na strani zaštite najsiromašnijih. Premijerka Ana Brnabić je čak izračunala da bi ukidanje “zakona o smanjenju” smanjilo penzije za čak 81 odsto penzionera

Ispalo je, prema stereotipu, da MMF opet brani bogate i hoće da naškodi siromašnima, to jest da se i na tom polju vodi “klasna borba”. Pri svemu tome zapravo se ruši čitav sistem penzionog osiguranja i uspostavlja praksa voluntarnog “humanog odnosa” prema razlikama u penzijama. Stvar je u tome što su male penzije toliko male, da se s njima ne može živeti, mada se već tri godine uzima od onih koji navodno imaju velike penzije, ali ih nema dovoljno.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 21.05.2018, 18:07h budjoni

    Sto pre vrati penzije,manje ce imsti posla strazburg,vece penzije veci PDV.

Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: Paradigma Požega Mijat Lakićević: Paradigma Požega

    Kao što se pre tri decenije Srbija nije branila (ni odbranila) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

  • Vladimir Gligorov: Trideset godina Vladimir Gligorov: Trideset godina

    Pre trideset godina osnovana je Demokratska stranka. Prošlo je dovoljno vremena za valjanu istoriju nastanka i početnog delanja stranke. S moje tačke gledišta, stranka je ispunila zadatak 10 godina kasnije, kada je padao Miloševićev režim. Kada je nastala, vlast je bila u usponu, a opozicija je bila razjedinjena. Tako da je valjalo čekati da se režim i ne mali deo opozicije polako uruše da bi došlo vreme za demokrate.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora

    Nemam nameru da pišem o političkim odnosima, a ni o crkvenim. Ne ovde, u svakom slučaju. Već o tome kako je ko prošao posle osamostaljivanja Crne Gore. Mislim da nije nerazumno pretpostaviti da bi se Crna Gora razvijala, privredno, otprilike kao i Srbija da su ostali u istoj državi. To, naravno, ne možemo znati jer je to protivčinjenična tvrdnja. Tako da je to više pretpostavka o tome koja su bila očekivanja, ako su bila, crnogorskih glasača kada su se izjašnjavali na referendumu. U svakom slučaju, očekivanja su bila da će proći bolje ako povrate sopstvenu državnost. Da li su?

  • Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti

    Paradoksalno je da strateška dokumenta u oblasti odbrane i bezbednosti ne definišu neposredne izazove, rizike i pretnje po naciju, ali nosilac izrade tih dokumenata ipak je predložio, a Vlada usvojila, primenu koncepta totalne odbrane

  • Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli

    Vidim Čarlsa Simića kao klinca u ulici Majke Jevrosime, kome je svaki čas neko govorio: – Ej, poručio ti Pera da će da te prebije.

  • Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse

    Evo, i čuveni Forum u Davosu počeo je pre neki dan najviše u znaku zahteva da se spreči “klimatska apokalipsa”, a ta svetska briga napokon je počela bolje da se shvata i u Srbiji nakon protekle sedmice – kada su Beograd i još neki naši gradovi bili pod takvom mešavinom magle i smoga, da su se probili među najzagađenije u svetu.

  • Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte

    Otkako se Kina suočila sa epidemijom koju izaziva još nedovoljno proučeni korona virus, zbog čega su “u karantinu” i neki milionski gradovi, a čitav saobraćajni protok kroz ovu ogromnu zemlju samo u desetak dana skoro je prepolovljen, cene sirove nafte na svetskim tržištima konstantno padaju.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side