24.01.2020 Beograd

Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse

Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse
Evo, i čuveni Forum u Davosu počeo je pre neki dan najviše u znaku zahteva da se spreči “klimatska apokalipsa”, a ta svetska briga napokon je počela bolje da se shvata i u Srbiji nakon protekle sedmice – kada su Beograd i još neki naši gradovi bili pod takvom mešavinom magle i smoga, da su se probili među najzagađenije u svetu.

Zagađenje vazduha nije jedino koje počinje da se shvata i kao “ekonomski limit” za razvoj srpske privrede već su to i ogromni problemi koje srpski gradovi i naselja imaju s neprerađenim otpadnim vodama, neurednim i zastarelim deponijama smeća, nepripremljenim napuštanjem plastičnih kesa u trgovinama i nizom drugih ekoloških aljkavosti karakterističnim za siromašne države koje ne haju za ugrožavanje prirodnog ljudskog okruženja i zdravlja njihovih građana.

Vlast u Srbiji je, u sedmici u kojoj se čak teško disalo, prilično trapavo pokušala da umiri građane praznom tezom da “zagađenje nije veće nego što je bilo ranije”, te da su, navodno, u toku mere protiv zagađenja, ali da su to dugoročni poslovi koji se ne mogu izvesti preko noći. To je načelno tačno, ali se pri tome Vlada Srbije nije potrudila da temeljnije objasni na šta se troši takozvana ekološka taksa, putem koje se godišnje sakupi oko 400 miliona evra. Jedino što je proizašlo iz nemuštih objašnjenja jeste da se veći deo tog fiskalnog prihoda nenamenski koristi.

Vlada je, kad je reč o administrativnim potezima koji bi smanjili rizike zagađenja gradova i prirode u Srbiji, razapeta između svoje populističke propagande i fiskalnih interesa, na jednoj strani, i očiglednih benefita za ekološku zaštitu koje bi donele strože mere zaštite i kontrole, da se bar neki od krupnijih zagađivača eliminišu s tržišta. Jer, ako već nije moguće u kratkom roku rešiti to što od 16 “velikih ložišta” u industriji Srbije čak devet ne vodi računa o standardima iz Direktive EU, na šta se i formalno žali Evropska energetska zajednica, onda se bar protiv aero-zagađenja mogu preduzeti neke druge restrikcije.

Na primer, prema izjavi nadležnog ministra za zaštitu životne sredine Gorana Trivana, Srbija godišnje uvozi oko 150.000 polovnih vozila sa euro 3 motorom, koji se zbog štetnih izduvnih gasova već zabranjuju širom Evrope, što bi moglo da znači da je takvih zagađivača blizu polovine od oko 700.000 vozila koja svakodnevno trče kroz Beograd. Ako bi se administrativnom uredbom zabranio uvoz tih starih polovnjaka država bi izgubila značajne carinske i druge prihode, a “sirotinja” koja kupuje takva vozila ostala bi bez transporta i prevoza, itd. Kao da bi to bilo skuplje od “donacije” koju će dobiti taksisti za kupovinu novih vozila, samo da ne blokiraju saobraćaj u glavnom gradu države u izbornoj godini?

Finansijski, ali i politički mnogo je veći problem kako da Srbija, u procesu malaksalog procesa pristupa EU, ozbiljnije uđe u posao “dekarbonifikacije” svoje energetike, kada se ona sa dve trećine kapaciteta oslanja na ugalj u svojim velikim termoelektranama. Navodno je EPS u fazi investicija teških oko 650 miliona evra, koje treba da obezbede “odsumporavanje” i eliminaciju azotnih oksida iz dimnih gasova koje ispušta Termoelektrana “Nikola Tesla” u Obrenovcu (a u planu su dodatna ulaganja od oko milijardu evra). Možda je famozni Investicioni plan Srbije do 2025, koji je promovisan uoči Nove godine, pretežno trebalo da bude posvećen ekološkim investicijama, a ne svim mogućim infrastrukturnim ulaganjima. Međutim, nekako je politički isplativije otvarati auto-puteve nego đubrišne deponije.

Celu “sedmicu teškog disanja”, inače, obeležile su poruke da lokalne samouprave treba da rešavaju ekološke probleme, posebno u vezi s kanalizacijom i čistom vodom. Međutim, u Srbiji koja je centralizovala sve što se moglo centralizovati, lokalne samouprave su prilično osiromašile i ne verujem da su one u stanju (a praktično nemaju ni uži ekonomski interes) da pristupe ovim skupim ulaganjima. Ako čak i u Beogradu, koji Republika pomaže i direktnim dotacijama, čak trećina domaćinstava nema kanalizaciju, a ceo grad u Dunav i Savu ispušta neprerađene fekalne vode, onda možemo razumeti zašto su i gradovi u Srbiji koji su nadomak “vazdušnih banja” i “prirodnih lečilišta” toliko zagađeni (poput Valjeva i Užica) i zašto čak i voda podno Kopaonika (u Brusu) nije za piće.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: Paradigma Požega Mijat Lakićević: Paradigma Požega

    Kao što se pre tri decenije Srbija nije branila (ni odbranila) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

  • Vladimir Gligorov: Trideset godina Vladimir Gligorov: Trideset godina

    Pre trideset godina osnovana je Demokratska stranka. Prošlo je dovoljno vremena za valjanu istoriju nastanka i početnog delanja stranke. S moje tačke gledišta, stranka je ispunila zadatak 10 godina kasnije, kada je padao Miloševićev režim. Kada je nastala, vlast je bila u usponu, a opozicija je bila razjedinjena. Tako da je valjalo čekati da se režim i ne mali deo opozicije polako uruše da bi došlo vreme za demokrate.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora

    Nemam nameru da pišem o političkim odnosima, a ni o crkvenim. Ne ovde, u svakom slučaju. Već o tome kako je ko prošao posle osamostaljivanja Crne Gore. Mislim da nije nerazumno pretpostaviti da bi se Crna Gora razvijala, privredno, otprilike kao i Srbija da su ostali u istoj državi. To, naravno, ne možemo znati jer je to protivčinjenična tvrdnja. Tako da je to više pretpostavka o tome koja su bila očekivanja, ako su bila, crnogorskih glasača kada su se izjašnjavali na referendumu. U svakom slučaju, očekivanja su bila da će proći bolje ako povrate sopstvenu državnost. Da li su?

  • Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti

    Paradoksalno je da strateška dokumenta u oblasti odbrane i bezbednosti ne definišu neposredne izazove, rizike i pretnje po naciju, ali nosilac izrade tih dokumenata ipak je predložio, a Vlada usvojila, primenu koncepta totalne odbrane

  • Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli

    Vidim Čarlsa Simića kao klinca u ulici Majke Jevrosime, kome je svaki čas neko govorio: – Ej, poručio ti Pera da će da te prebije.

  • Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse

    Evo, i čuveni Forum u Davosu počeo je pre neki dan najviše u znaku zahteva da se spreči “klimatska apokalipsa”, a ta svetska briga napokon je počela bolje da se shvata i u Srbiji nakon protekle sedmice – kada su Beograd i još neki naši gradovi bili pod takvom mešavinom magle i smoga, da su se probili među najzagađenije u svetu.

  • Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte

    Otkako se Kina suočila sa epidemijom koju izaziva još nedovoljno proučeni korona virus, zbog čega su “u karantinu” i neki milionski gradovi, a čitav saobraćajni protok kroz ovu ogromnu zemlju samo u desetak dana skoro je prepolovljen, cene sirove nafte na svetskim tržištima konstantno padaju.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side