Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse
24.01.2020 Beograd

Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse

Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse
Evo, i čuveni Forum u Davosu počeo je pre neki dan najviše u znaku zahteva da se spreči “klimatska apokalipsa”, a ta svetska briga napokon je počela bolje da se shvata i u Srbiji nakon protekle sedmice – kada su Beograd i još neki naši gradovi bili pod takvom mešavinom magle i smoga, da su se probili među najzagađenije u svetu.

Zagađenje vazduha nije jedino koje počinje da se shvata i kao “ekonomski limit” za razvoj srpske privrede već su to i ogromni problemi koje srpski gradovi i naselja imaju s neprerađenim otpadnim vodama, neurednim i zastarelim deponijama smeća, nepripremljenim napuštanjem plastičnih kesa u trgovinama i nizom drugih ekoloških aljkavosti karakterističnim za siromašne države koje ne haju za ugrožavanje prirodnog ljudskog okruženja i zdravlja njihovih građana.

Vlast u Srbiji je, u sedmici u kojoj se čak teško disalo, prilično trapavo pokušala da umiri građane praznom tezom da “zagađenje nije veće nego što je bilo ranije”, te da su, navodno, u toku mere protiv zagađenja, ali da su to dugoročni poslovi koji se ne mogu izvesti preko noći. To je načelno tačno, ali se pri tome Vlada Srbije nije potrudila da temeljnije objasni na šta se troši takozvana ekološka taksa, putem koje se godišnje sakupi oko 400 miliona evra. Jedino što je proizašlo iz nemuštih objašnjenja jeste da se veći deo tog fiskalnog prihoda nenamenski koristi.

Vlada je, kad je reč o administrativnim potezima koji bi smanjili rizike zagađenja gradova i prirode u Srbiji, razapeta između svoje populističke propagande i fiskalnih interesa, na jednoj strani, i očiglednih benefita za ekološku zaštitu koje bi donele strože mere zaštite i kontrole, da se bar neki od krupnijih zagađivača eliminišu s tržišta. Jer, ako već nije moguće u kratkom roku rešiti to što od 16 “velikih ložišta” u industriji Srbije čak devet ne vodi računa o standardima iz Direktive EU, na šta se i formalno žali Evropska energetska zajednica, onda se bar protiv aero-zagađenja mogu preduzeti neke druge restrikcije.

Na primer, prema izjavi nadležnog ministra za zaštitu životne sredine Gorana Trivana, Srbija godišnje uvozi oko 150.000 polovnih vozila sa euro 3 motorom, koji se zbog štetnih izduvnih gasova već zabranjuju širom Evrope, što bi moglo da znači da je takvih zagađivača blizu polovine od oko 700.000 vozila koja svakodnevno trče kroz Beograd. Ako bi se administrativnom uredbom zabranio uvoz tih starih polovnjaka država bi izgubila značajne carinske i druge prihode, a “sirotinja” koja kupuje takva vozila ostala bi bez transporta i prevoza, itd. Kao da bi to bilo skuplje od “donacije” koju će dobiti taksisti za kupovinu novih vozila, samo da ne blokiraju saobraćaj u glavnom gradu države u izbornoj godini?

Finansijski, ali i politički mnogo je veći problem kako da Srbija, u procesu malaksalog procesa pristupa EU, ozbiljnije uđe u posao “dekarbonifikacije” svoje energetike, kada se ona sa dve trećine kapaciteta oslanja na ugalj u svojim velikim termoelektranama. Navodno je EPS u fazi investicija teških oko 650 miliona evra, koje treba da obezbede “odsumporavanje” i eliminaciju azotnih oksida iz dimnih gasova koje ispušta Termoelektrana “Nikola Tesla” u Obrenovcu (a u planu su dodatna ulaganja od oko milijardu evra). Možda je famozni Investicioni plan Srbije do 2025, koji je promovisan uoči Nove godine, pretežno trebalo da bude posvećen ekološkim investicijama, a ne svim mogućim infrastrukturnim ulaganjima. Međutim, nekako je politički isplativije otvarati auto-puteve nego đubrišne deponije.

Celu “sedmicu teškog disanja”, inače, obeležile su poruke da lokalne samouprave treba da rešavaju ekološke probleme, posebno u vezi s kanalizacijom i čistom vodom. Međutim, u Srbiji koja je centralizovala sve što se moglo centralizovati, lokalne samouprave su prilično osiromašile i ne verujem da su one u stanju (a praktično nemaju ni uži ekonomski interes) da pristupe ovim skupim ulaganjima. Ako čak i u Beogradu, koji Republika pomaže i direktnim dotacijama, čak trećina domaćinstava nema kanalizaciju, a ceo grad u Dunav i Savu ispušta neprerađene fekalne vode, onda možemo razumeti zašto su i gradovi u Srbiji koji su nadomak “vazdušnih banja” i “prirodnih lečilišta” toliko zagađeni (poput Valjeva i Užica) i zašto čak i voda podno Kopaonika (u Brusu) nije za piće.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
enovina
Pročitajte i...
  • Momčilo Pantelić: Sedam veličanstvenih Momčilo Pantelić: Sedam veličanstvenih

    Kad je teško, onda žene. Pandemiji i manje podležu i više je obuzdavaju nego muškarci.

  • Vladimir Gligorov: Tri napomene Vladimir Gligorov: Tri napomene

    Prva je donekle akademska, mada su posledice po privrednu politiku, zapravo, značajne.

  • Dževad Sabljaković: Nestrpljenje će ponovo zamračiti nebo Dževad Sabljaković: Nestrpljenje će ponovo zamračiti nebo

    Smanjuje se Grenland, a nivo morske površine raste. Ima li to neke veze s pojavom koronavirusa i epidemijom Covida-19. Reklo bi se da nema nikakve, ali to je zabluda: sve na ovom svijetu ima neke veze s poremećajem bioravnoteže planete na kojoj živimo.

  • Mijat Lakićević: Ta teška reč izvini Mijat Lakićević: Ta teška reč izvini

    Kako se izvini kaže u Kini? Mora da je neka teška reč, kao u Srbiji, kako je to davno (stihom u naslovu) utvrdio Đorđe Balašević.

  • Dimitrije Boarov: Borelova defanzivna strategija Dimitrije Boarov: Borelova defanzivna strategija

    Pre neki dan visoki predstavnik EU za spoljnu politiku Žosep Borel izjavio je da svetu i Evropi preti kriza biblijskih razmera zbog koronavirusa jer će zemlje u razvoju izgubiti sve prihode, budući da je došlo do kraha izvoza, cena nafte i sirovina, a turizam je stao, isto kao i doznake ekonomskih emigranata.

  • Mijat Lakićević: Kristalna noć Mijat Lakićević: Kristalna noć

    Kristalna noć, poznato je iz istorije, zbila se 9. novembra 1938, kada su nacisti razbijali izloge jevrejskih radnji u Nemačkoj. Noć u ponedeljak 3. maja – mada ne kao početak nego kao završni čin – kristalno jasno je pokazala da su građani Srbije postali neka vrsta “modernih Jevreja” čije su, ne izloge nego živote, razbijale grupe razularenih bandita.

  • Dimitrije Boarov: Pitanje konjunkture Dimitrije Boarov: Pitanje konjunkture

    Malo je reći da svetsko tržište, od kojeg Srbija sve više zavisi, posle korone neće biti onakvo kakvo je bilo pre pandemije. Neće biti isto ni u samoj Srbiji. Zbog svega toga suočićemo se s hitnom potrebom restrukturiranja cele privrede, što obično prilično košta i donosi nove rizike.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side