10.01.2014 Beograd

Dimitrije Boarov: Ko zapravo puni budžet

Dimitrije Boarov: Ko zapravo puni budžet
Očigledno sposobni, glavni menadžer Naftne industrije Srbije Kiril Kravčenko dao je novogodišnjem broju NIN-a zanimljiv intervju o poslovnim rezultatima ove kompanije, već pet godina u većinskom vlasništvu ruskog Gaspromnjefta (a u kojoj je država Srbija spala na 30 odsto akcijskog udela).

U tom razgovoru Kravčenko je, između ostalog, rekao da je „razlika između rudne rente koju plaćamo i one koju bi trebalo da plaćamo, da je ona kao u drugim zemljama, samo tri milijarde, a mi ćemo u državni budžet ove godine (dakle, 2013) uplatiti oko 115 milijardi dinara“.

Ovom podatku Kravčenko je dodao i procenu da su obaveze NIS-a prema državi u 2013. godini bile veće za 25 odsto nego u 2012, te da se učešće NIS-a u ukupnim prihodima budžeta Srbije u poslednjih pet godina povećalo sa sedam na više od 13 odsto. On je uzgred izneo i podatak da je porez na dobit u Srbiji prošle godine povećan sa 10 na 15 odsto, te da su znatno povećane i akcize.

Ako za trenutak ostavimo po strani ocenu ovakvog uspostavljanja veze između rudne rente i volumena uplata NIS-a u budžet Srbije, koju je u spomenutom izlaganju izneo Kravčenko, možemo primetiti da on nije jedini privrednik u Srbiji koji ističe da njegova kompanija daje veliki doprinos državnom budžetu – to su činili i njegovi prethodnici sa vrha NIS-a, a i mnogi naši privatni preduzimači (posebno je to uvek naglašavao Miroslav Mišković, vodeći čovek Delte). Uostalom, ta praksa postala je moderna iz jednog logičnog razloga – Srbija stalno kuburi sa budžetskim deficitima, pa se direktori i vlasnici ovdašnjih kompanija u tom kontekstu hvale da mnogo pomažu javnu potrošnju koja stalno juri novčano pokriće, te tako dodaju važnost svojoj kompaniji u nacionalnoj ekonomiji.

Ipak, povodom te samohvale i takve prakse trebalo bi skrenuti pažnju i menadžerima i preduzimačima (a naročito našoj javnosti) da njihove uspešne kompanije zapravo nisu te koje u suštinskom smislu pune državni budžet Srbije, nego da su to u zbiljskom smislu zapravo potrošači njihovih proizvoda i usluga, a to su u najvećem delu građani Srbije. NIS je u ovom konkretnom slučaju zapravo samo neka vrsta „agenta“ koji od građana Srbije prikuplja državne dažbine i uplaćuje ih u državni budžet. Notorno je ekonomsko pravilo da se porezi koji udaraju po potrošnji (PDV) i akcize koje se nadovezuju na određeni krug proizvoda – prevaljuju na potrošače, u principu, u kompletnom iznosu. Tom „prevaljivanju“ se, nažalost, često pribegava i kada su cene neke robe na unutrašnjem tržištu nekom formulom vezane za kretanja cena na svetskim berzama ili spot-tržištima – obično bez obzira na to što se deo sirovine za proizvodnju takve robe vadi iz domicilnih „nacionalnih resursa“.

Uprošćeno govoreći, spomenuti porast udela uplata NIS-a u državni budžet (ponavljamo, sa sedam na više od 13 odsto) pretežno je posledica sve većih nameta koje su potrošači u Srbiji prinuđeni da uplaćuju u državni budžet, a daleko manje opterećuju finansijske bilanse i poslovni uspeh samog NIS-a, osim spomenutog porasta poreza na dobit, koji je u apsolutnom iznosu daleko manji od volumena PDV-a i akciza.

Ako se sada vratimo na spomenutu ocenu pokušaja Kravčenka da „smanji“ težinu pitanja zašto je rudna renta (uprošćeno) koju NIS plaća državi Srbiji za sirovu naftu koju ispumpava iz vojvođanskih nalazišta – devet puta manja nego, na primer, u Ruskoj federaciji, onda ne možemo prihvatiti njegovu računicu da je godišnji „manjak“ prihoda Srbije po tom osnovu tek tri milijarde dinara. Da je razlika toliko mala, valjda bi Gaspromnjeft to pitanje mogao galantno da reši nekom donacijom maloj, sirotinjskoj Srbiji da bi se konačno začepila usta malobrojnim antiruskim i prozapadnim analitičarima, lobistima i ponekom državnom funkcioneru.

Ne ulazeći dublje u ovu računicu, samo ugrubo, podsećamo da je, zahvaljujući kompanijskim znanjima i modernim tehnikama, Gaspromnjeft u pet godina koliko kontroliše NIS u Srbiji proizveo blizu 40 miliona barela sirove nafte – što znači da je iz „nacionalnog resursa“ Srbije izvadio, „brat bratu“, preko četiri milijarde dolara, a da je za tu sirovinu, pored relativno malih proizvodnih troškova (stara su to polja), državi Srbiji platio rudnu rentu po minimalnih tri odsto. Neko bi samo iz te činjenice mogao izvući zaključak da su se sve investicije NIS-a u Srbiji već isplatile. Na stranu što to zapravo nisu investicije u Srbiju nego, u lavovskom delu, investicije u imovinu Gaspromnjefta u Srbiji.

autor: Dimitrije Boarov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dragan Markovina: Srećan ti rođendan, Republiko Dragan Markovina: Srećan ti rođendan, Republiko

    Zemlja koja je stvorena u Jajcu 29. novembra 1943. imala je, svi smo toga bolno svjesni, mnoge promašaje i ugrađeni rok trajanja, ali je nastala kao plod zajedničke borbe jugoslavenskih naroda, na ispravnoj strani povijesti, sa snovima o pravednom i modernom društvu, što su činjenice na koje moramo biti ponosni, uzimajući najbolje od njenog nasljeđa za budućnost i odbacujući najgore

  • Vladimir Gligorov: Suverenisti Vladimir Gligorov: Suverenisti

    Šta je ekonomska suverenost? Ovo je donekle pitanje za socijalne demokrate, danas posebno jer gube podršku među radnicima koji se pridružuju populistima, a to će reći nacionalistima. Zašto je to socijaldemokratski problem?

  • Dimitrije Boarov: SPS i ne kreči Dimitrije Boarov: SPS i ne kreči

    Pita me jedan prijatelj, stari simpatizer SPS-a, zašto sam ja u novinskim napisima toliko “upro” protiv Dačića i SPS-a.

  • Dragan Markovina: Samo se društva bez budućnosti opsesivno bave prošlošću Dragan Markovina: Samo se društva bez budućnosti opsesivno bave prošlošću

    Ovaj tekst pišem točno na godišnjicu pada Vukovara i utemeljenja Herceg-Bosne. Obje ove stvari rezultirale su apsolutnim civilizacijskim potonućem koje je, ne samo u fizičkom smislu, gotovo u potpunosti uništilo dva predivna grada koji su predstavljali ogledan primjer zajedničkog življenja i nekog jugoslavenskog osjećaja, Vukovara i Mostara

  • Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji

    Naizgled, Srbija nezadrživo pluta ka Aziji, to jest ka Ruskoj Federaciji i Putinovoj Evroazijskoj uniji. Posle Makronove kočnice za proširenje EU, dok se, navodno, sama Evropa ne reformiše, palo je u Moskvi i potpisivanje trgovinskog sporazuma Srbije sa praznom imitacijom evropske ekonomske zajednice. Srpski rusofili i notorni evroskeptici u Beogradu, podjednako raspoređeni u vlasti i opoziciji, čini se da likuju.

  • Mijat Lakićević: Vučićev najbolji neprijatelj Mijat Lakićević: Vučićev najbolji neprijatelj

    Kada bi ga sam pravio, Vučić sebi ne bi mogao da smisli boljeg neprijatelja od Vuka Jeremića. To je za njega prosto idealan protivnik.

  • Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model

    Vidim da se rasprava oko najavljenog povećanja plata u javnom sektoru za osam do 15 odsto u idućoj godini počela “produbljavati” iako je većini običnih posmatrača prilično jasno da je reč o predizbornom poklonu vlasti svojoj biračkoj bazi, pretežno povezanoj sa državnom službom.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side