22.02.2013 Beograd

Dimitrije Boarov: Krstareća ekonomska politika

Dimitrije Boarov: Krstareća ekonomska politika
Prošlonedeljno zasedanje Grupe 20 ekonomski najmoćnijih zemalja sveta u Moskvi, koje je označilo i start jednogodišnjeg predsedavanja Ruske federacije ovoj megainstituciji, čini se da nije donelo ništa spektakularno jer su se uglavnom spominjale već poznate svetske teme.

Kako nastaviti hrvanje sa recesionom inercijom u svetskoj privredi, da bi se otvorio prostor za novi ciklus razvoja; kako sprečiti međunarodne monetarne ratove, to jest zloupotrebu politike deviznog kursa radi poboljšanja pozicije u svetskoj trgovini (ciljalo se na Japan); kako harmonizovati finansijsku i poresku regulativu da bi se smanjile hazardne bankarske operacije i suzila poreska evazija, najviše preko raznovrsnih „poreskih rajeva“ (to jest preko slaloma kroz međunarodnu „fiskalnu konkurenciju“). Ovo poslednje izostalo je u prigodnom govoru ruskog predsednika Vladimira Putina, valjda zbog ekspresnog prihvatanja famoznog „poreskog begunca“ iz Francuske, čuvenog glumca Žerara Depardjea, za „ruskog državljanina“.

Ni prethodno već čuveno godišnje „svetsko ekonomsko mudrovanje“ u Davosu, nije sa gledišta traganja za „ekonomskim receptima oporavka“ donelo ništa posebno novo. Jer, glavnu senzaciju izazvao je britanski premijer Dejvid Kameron svojom pričom o mogućem raspisivanju referenduma o izlasku velike Britanije iz Evropske unije.

Čak i prilikom nedavne celonoćne rasprave o smernicama budžeta Evropske unije za naredno srednjoročno razdoblje nije se ozbiljnije rasplamsala prošle godine toliko popularna diskusija na temu - štedi li država ili pojačano troši u vreme privredne recesije? Dominirao je kurs ka štednji, čak bez francuskog oštrijeg protivljenja.

Da li je, dakle, u toku takvog svetskog ekonomskog „modnog trenda“ u pogledu pristupa tekućoj ekonomskoj politici - štedi, ne eksperimentiši, povećaj državnu kontrolu i čekaj bolje dane - korektno zamerati Vladi Srbije što se, ni posle šest meseci delovanja u ovakvom „koalicionom sastavu“, ne vidi neki njen celoviti plan privredne akcije, ne naslućuje pravac eventualnih daljih ekonomskih reformi, a ne uočava ni „harmonizacija“ pristupa nekim vitalnim privrednim pitanjima ni među pojedinim njenim ministarstvima?

Naime, bitka za dobijanje datuma za početak pregovora sa EU sada je više vezana za problem severnog Kosova nego za pitanja unutrašnjeg sistema pa, dakako, ta bitka nije direktno vezana ni za toliko potrebno dalje reformisanje državnog privrednog sektora. Sve tekuće akcije Vlade u ekonomiji više su usmerene na „spasavanje elementarne likvidnosti“ i golog opstanka, nego na nekakve strukturne promene u najširem značenju reči, to jest bolje reći „promene strukture“.

Pragmatičnost, ma koliko trenutno bila iznuđena, obično vrlo brzo do besmisla trivijalizuje svaku politiku, bez obzira na njene dobre ili loše namere. To će se, verovatno, ubrzo desiti i sa „emiratizacijom“ investicione politike u Srbiji. Naime, možete akonto neke lične prijateljske veze na lepe oči ili neki tajanstveni šarm isposlovati tu i tamo nekoliko stotina miliona evra za ulaganja u Srbiju (dakako, dobrodošlo), ali „krstareća ekonomska politika“ (od cveta do cveta) ima svoje relativno uske limite, ako za ono što dobijete nemate šta da ponudite na dugi rok.

Dakle, ostaje i dalje glavno pitanje za Srbiju – zašto u nju ne dolaze strane investicije za koje nije potrebno „ad hoc“ rušiti domicilni sistem i za koje nisu potrebni „braća i prijatelji“ ovih ili onih veštih domaćih političara iz sveta, to jest kako obezbediti da investicije dolaze zato što su ulagači vođeni nekim ekonomskim motivima prihvatljivim i Srbiji? Jer, očigledno, i Srbija više ne može prihvatati „prljavi kapital“, to jest investicije mafije (domaće ili svetske, svejedno), ma koliko to teško padalo domaćoj sirotinji i armiji nezaposlenih – jer uz takve investicije, nažalost, uvek ide i kriminalizacija politike i celog državnog sistema.

Da nešto nije u redu sa atraktivnošću Srbije za normalne strane investicije, za koje ne moraju da krče prostor nekakvi ugovori o strateškom prijateljstvu i partnerstvu (uz koje uvek idu raznovrsna „izuzeća“ od sistema) – vidi se i po padu deviznih rezervi države od 412 miliona evra na kraju protekle godine. To zasad nije dramatično, može se objašnjavati ovim ili onim razlozima, ali svakako predstavlja upozoravajući znak da nešto sa ekonomijom nije u redu u zemlji gde razne policijske i službe za prikupljanje informacija (a ne za njihovu emisiju) sve luđe kreiraju svakodnevnu zabavu narodnih masa.

autor: Dimitrije Boarov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Privredni rast Dimitrije Boarov: Privredni rast

    Prikazujući prošle sedmice najnovije izdanje mesečne publikacije “Makroekonomske analize i trendovi” (MAT), direktor Republičkog zavoda za statistiku Miladin Kovačević izneo je procenu da će privredni rast Srbije ove godine iznositi najmanje 3,8 odsto i da je glavni doprinos ovom uzletu BDP-a u drugom polugodištu (posle skromnog rasta u prvom) dalo uvođenje u račun dodate vrednosti koju je stvorila izgradnja gasovoda “Turski tok”.

  • Mijat Lakićević: Paradigma Požega Mijat Lakićević: Paradigma Požega

    Kao što se pre tri decenije Srbija nije branila (ni odbranila) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

  • Vladimir Gligorov: Trideset godina Vladimir Gligorov: Trideset godina

    Pre trideset godina osnovana je Demokratska stranka. Prošlo je dovoljno vremena za valjanu istoriju nastanka i početnog delanja stranke. S moje tačke gledišta, stranka je ispunila zadatak 10 godina kasnije, kada je padao Miloševićev režim. Kada je nastala, vlast je bila u usponu, a opozicija je bila razjedinjena. Tako da je valjalo čekati da se režim i ne mali deo opozicije polako uruše da bi došlo vreme za demokrate.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora

    Nemam nameru da pišem o političkim odnosima, a ni o crkvenim. Ne ovde, u svakom slučaju. Već o tome kako je ko prošao posle osamostaljivanja Crne Gore. Mislim da nije nerazumno pretpostaviti da bi se Crna Gora razvijala, privredno, otprilike kao i Srbija da su ostali u istoj državi. To, naravno, ne možemo znati jer je to protivčinjenična tvrdnja. Tako da je to više pretpostavka o tome koja su bila očekivanja, ako su bila, crnogorskih glasača kada su se izjašnjavali na referendumu. U svakom slučaju, očekivanja su bila da će proći bolje ako povrate sopstvenu državnost. Da li su?

  • Vladimir Gligorov: Male plate Vladimir Gligorov: Male plate

    Zašto su plate u Srbiji male? I do koje mere je to posledica stranih ulaganja? Najpre o stranim ulaganjima.

  • Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti

    Paradoksalno je da strateška dokumenta u oblasti odbrane i bezbednosti ne definišu neposredne izazove, rizike i pretnje po naciju, ali nosilac izrade tih dokumenata ipak je predložio, a Vlada usvojila, primenu koncepta totalne odbrane

  • Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli

    Vidim Čarlsa Simića kao klinca u ulici Majke Jevrosime, kome je svaki čas neko govorio: – Ej, poručio ti Pera da će da te prebije.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side