01.06.2018 Beograd

Dimitrije Boarov: Malinari i oružari

Dimitrije Boarov: Malinari i oružari
Mada nemam preciznu statistiku, mislim da za poslednjih dvadeset godina nije prošla nijedna, a da “malinari” i “oružari” Srbije nisu organizovali javne proteste i štrajkove.

Iako je, meni omiljena, jedna od definicija demokratske države – da je to zajednica u kojoj je slobodno boriti se za svoje interese, imam utisak da je uvek nešto načelno “škripalo” u zahtevima koje su ove dve grupe naših proizvođača upućivale javnosti, tražeći širu podršku. Čini mi se, naime, da su i malinari i oružari uvek od države tražili izvesne privilegije i zaštitu od tržišta i njegovih surovih pravila, a to uvek neko drugi mora da plati, ko je manje bučan i organizovan. Istina, prostor za njihove proteste objektivno daje okolnost da država Srbija nije završila reforme, te i dalje uvek ima onih koji imaju privilegije i raznovrsne olakšice, pa se uvek postavlja pitanje zašto ih neki imaju, a neki nemaju.

Kod malinara su svake godine problem otkupna cena i večito “katastrofalne vremenske prilike” koje su umanjile prinose. Kad je reč o cenama otkupa (navodno se sada nagoveštavaju cene između 70 i 120 dinara po kilogramu), malinari su u sukobu sa vlasnicima hladnjača i izvoznicima, pa najavljuju protestno zatvaranje puta između Nove Varoši i Prijepolja (2. juna). Moguće je da su “hladnjačari” i izvoznici malina u nekom “kartelskom dosluhu” kojim obaraju cene otkupa i sebi naduvavaju profit i to bi trebalo da prati državna Komisija za zaštitu konkurencije – ali je opšti utisak da ta komisija (kao i većina drugih naših “nezavisnih regulatora”) nije proteklih godina stekla neophodan autoritet, to jest nije se afirmisala nepristrasnošću i efikasnim merama protiv raznovrsnih monopola i monopolista. Simptomatično je u tom smislu da malinari i ne traže intervenciju te komisije nego od države načelno traže “prihvatljive cene” (180 dinara po kilogramu), koje će mnoge ljude koji su se vratili na selo i uložili pare u malinjake održati u tom poslu. E, to mi se čini kao “nesistemsko rešenje”, to jest to je računica iz anahrone “troškovne ekonomije”.

Ono što je izvesna novost u ovogodišnjim saopštenjima udruženja malinara jeste da oni ovoga puta kažu da probleme slične njihovim imaju i stočari i proizvođači drugih poljoprivrednih kultura, a to je ranije izostajalo. U stvari, zašto bi, na primer, proizvođači svinja bili izloženi ćudima tržišta, spekulacijama uvoznih mahera, alavosti klaničara i lukavosti proizvođača stočne hrane, a malinari zaštićeni državnom intervencijom – čime i protiv koga? Poljoprivreda se, doista, u svetu u mnogim zemljama dotira (da radi više ili da radi manje), ali reč je o krajnje delikatnom mehanizmu kojim je opasno baratati na parče. U tom pravcu Vlada Srbije ne preduzima poslednjih godina gotovo ništa, pravdajući se skromnim agrarnim budžetima. To na neki način poljoprivredne proizvođače upućuje “na ulicu”, gde se, kako vidimo, obično ništa ne rešava trajno.

Kad je reč o ovogodišnjem štrajku “oružara”, to jest radnika preduzeća Zastava oružje AD, u kojem je država jedini akcionar, on je ovoga puta prilično misteriozan. Osim mnogo neodmerenih zahteva u vezi s platama (da se ovo preduzeće izuzme od delovanja zakona o ograničenju visokih plata u javnom sektoru), tu je glavni zahtev da se spreči “pripuštanje” novih akcionara iz privatnog sektora (do 15 odsto vlasništva po jednom ulagaču, a ukupno do 49 odsto vlasništva), koje će se navodno omogućiti novim propisima koji regulišu status vojnih fabrika u Srbiji. Navodno, radnici se protive “tajkunizaciji” vojne industrije, te traže da fabrika u Kragujevcu ostane u stopostotnom vlasništvu države iako u svetu firme u privatnom vlasništvu proizvode najveći deo naoružanja najvećih vojnih sila. U našem slučaju, sumnju izazivaju glasine da je Vlada Srbije iz budžeta obezbedila značajne pare za modernizaciju proizvodnje naoružanja, a onda se naprasno okrenula prodaji “manjinskih paketa akcija” u svojim planovima. Dok ne saznamo ko je taj koji je spreman da kupi manjinski paket u nekoj našoj fabrici oružja, nećemo znati ni koliko su “oružari” ovoga puta doista imali razloga da traže da ostanu pod državnim kišobranom.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Vladimir Gligorov: Sledeća kriza Vladimir Gligorov: Sledeća kriza

    Američka centralna banka želi da normalizuje monetarnu politiku. Ovo je praktično promena monetarnog režima, i to ne onog koji je uspostavljen posle 2008, kada je njena kamatna stopa, ona koju zaračunava centralna banka, spuštena na nulu.

  • Igor Mihaljević: Loši đaci na poligrafu Igor Mihaljević: Loši đaci na poligrafu

    Izborni apstinenti i oni koji to po prirodi nisu, ali misle da će im samonametnuta politička izolacija sačuvati zdravlje i raspoloženje, odluku da ne učestvuju u kreiranju svog života najčešće pravdaju sintagmom da su “svi oni isti”.

  • Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena Ivan Jovanović: Počasti i stara dobra vremena

    Novogodišnji i božićni praznici tek što su prošli, a imali smo dve vesti koje su nas rastužile. Paradoksalno, otišle su dve legende srpske kulture iako jedan od njih nije bio ličnost iz kulture: jedna je Marko Nikolić, a druga Dragoslav Šekularac, verovatno prva sportska pop-kulturna ikona i prvi jugoslovenski sportista čija popularnost beše tolika da je dobio i film o sebi, “Šeki snima, pazi se” Marijana Vajde iz 1962.

  • Draško Đenović: Vratolomej Prvi je otvorio Pandorinu kutiju Draško Đenović: Vratolomej Prvi je otvorio Pandorinu kutiju

    Ukrajina je religijski fenomen. Ima tri pravoslavne crkve i najveću grkokatoličku crkvu na svetu. Čini se da se Čerčilove reči da Balkan proizvodi više istorije nego što može da svari mogu preneti i na Ukrajinu.

  • Momčilo Pantelić: Karambol u Karakasu Momčilo Pantelić: Karambol u Karakasu

    Svi smo mi Karakas, moglo bi se prigodno kazati. Doista, gotovo da nema dela sveta koji u dramama prestonice Venecuele ne prepoznaje bar neki delić sebe.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side