18.12.2015 Beograd

Dimitrije Boarov: Odustajanje kao olakšanje?

Dimitrije Boarov: Odustajanje kao olakšanje?
Krajem prošle sedmice okončan je šestomesečni proces pokušaja prodaje 58 odsto državnih akcija u Telekomu Srbija – i to odustankom od posla Vlade Srbije koja, kako je saopštio premijer Aleksandar Vučić, pre svega nije bila zadovoljna ponuđenom cenom.

Ta cena, istina, nije saopštena, ali se špekuliše da je iznosila oko 1,35 milijardi evra za navedeni paket akcija, plus 70 miliona evra za socijalni program.

Vučić je, naime, na prigodnoj konferenciji za štampu napomenuo da je Srbiji iz jednog američkog fonda ponuđena procena vrednosti Telekoma po formuli od šest iznosa EBITDA (bruto profit koji uključuje kamate, neplaćeni porez, depresijacije i amortizaciju) iz prošle godine, dakle šest puta 387, 8 miliona evra – što ukupno iznosi oko 2,33 milijarde evra za 100 odsto vlasništva. Sam premijer je rekao da su teleoperateri u okolnim zemljama ranije prodati u proseku po ceni od 4,8 EBITDA, ali je Vlada procenila da ni ta znatno viša ponuđena cena nije dovoljno visoka, pa je odustala od prodaje “za naredne tri-četiri godine”. U međuvremenu će se, navodno, Telekom osloboditi viškova radne snage, profesionalizovati menadžment i modernizovati ponudu usluga da bi prilikom buduće prodaje vredeo više. Tome je dodata i teorijska mogućnost da se manjinski paket akcija Telekoma ponudi ulagačima i preko Beogradske berze.

Ova vest je u većini naših medija, naročito u naslovima izveštaja u štampi, nekako “pozitivno akcentovana” i sa nekim “olakšanjem” (naglašava se da Telekom “ostaje u državnim rukama” ili čak “u rukama Srbije”), mada je premijer Vučić rekao da on zbog te odluke “nije srećan”, jer je svestan njenih implikacija. Tako je, dosta skromno, prošle sedmice na izvestan način ponovljena priča koju smo već čuli i prilikom zaključivanja posla sa strateškim partnerom JAT-a, i sa pronalaženjem stranog investitora u Smederevsku železaru, a i kod još nekih drugih “privatizacionih poslova” Vlade Srbije u poslednjih, ne tri, nego u poslednjih 7-8 godina. Dakle, “katastrofalnu privatizaciju”, kako je danas vladajuća koalicija nazvala prethodnu privatizaciju, zamenilo je već veoma dugo vreme u kome se, istina, bučno zagovara privatizacija državnih preduzeća – ali se od poslova stalno odustaje.

Da li je problem u tome što Vlada Srbije stalno “precenjuje” svoje nekretnine i preduzeća (kao, uostalom, i svaki građanin Srbije) ili je problem u svojevrsnoj “averziji prema privatizaciji”, koja potiče iz inercije anahrone ideološke svesti koja dominira u gotovo svim našim političkim strankama (i vladajućim i opozicionim) ili je, napokon, problem što ništa od onoga što smo nudili na prodaju nije trenutno zanimljivo svetskim kupcima – to su pitanja na koja nije jednostavno odgovoriti.

U stvari, ni to nisu glavna pitanja. Glavno je pitanje da li je za Srbiju bolje i jeftinije da nesavladive državne deficite pokriva zaduživanjem na svetskoj finansijskoj pijaci i sečom plata i penzija ili je te mere bolje ublažiti nastavkom prodaje državnih preduzeća. Neko će reći da je danas novac u svetu jeftin i da ga je relativno lako kupiti po niskoj kamati, te da zbog toga Srbija ima vremena za “poslednju rasprodaju”. Problem je što novčani zajmovi po pravilu imaju varijabilnu cenu (povezanu sa “liborima”, to jest sa kretanjem kamata na svetskim finansijskim tržištima), pa gotovo nikad ne znaš koliko će te servisiranje finansijskih zajmova već sutra koštati (tim pre što se i kretanje deviznih kurseva praktično ne može predvideti na duži rok).

Spomenuto glavno pitanje može se još uprostiti i ogoliti: da li je bolje da dve godine oko 2-3 miliona ljudi (uključujući i članove porodica) u Srbiji živi bez 10 odsto svojih ranijih prihoda, da bi država “u svojim rukama” zadržala neku “nacionalnu” avio firmu, železaru ili telefonsku kompaniju (sa ukupno oko 20.000 srećnih i zadovoljnih uposlenika) ili je bolje da se prodaju (makar i po niskoj ceni ili čak poklone) ona državna privredna preduzeća kojima ni 15 godina tranzicije nije bilo dovoljno da se restrukturiraju i reorganizuju u moderne kompanije?

Ima mišljenja da je premijer Vučić do sada u “privatizacionim poslovima” pokazao da nema dovoljno kuraži za najkrupnije odluke koje u inertnoj Srbiji imaju i značajnu političku cenu, to jest da nije pokazao spremnost “da se kocka” sa podrškom koju ima pre svega u siromašnoj socijalnoj bazi, a koja, uprkos bolnim iskustvima, i dalje smatra da je država glavni instrument odbrane od tajkuna i kapitalizma. Inercija je, međutim, jako opasna ne samo u saobraćaju, nego i u politici, jer pruža iluziju da će se stvari već nekako rešiti, same od sebe. Međutim, kad se čeka da svi primete kuda ih je odvela inercija, obično je suviše kasno da se preduzme bilo šta racionalno.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: Paradigma Požega Mijat Lakićević: Paradigma Požega

    Kao što se pre tri decenije Srbija nije branila (ni odbranila) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

  • Vladimir Gligorov: Trideset godina Vladimir Gligorov: Trideset godina

    Pre trideset godina osnovana je Demokratska stranka. Prošlo je dovoljno vremena za valjanu istoriju nastanka i početnog delanja stranke. S moje tačke gledišta, stranka je ispunila zadatak 10 godina kasnije, kada je padao Miloševićev režim. Kada je nastala, vlast je bila u usponu, a opozicija je bila razjedinjena. Tako da je valjalo čekati da se režim i ne mali deo opozicije polako uruše da bi došlo vreme za demokrate.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora

    Nemam nameru da pišem o političkim odnosima, a ni o crkvenim. Ne ovde, u svakom slučaju. Već o tome kako je ko prošao posle osamostaljivanja Crne Gore. Mislim da nije nerazumno pretpostaviti da bi se Crna Gora razvijala, privredno, otprilike kao i Srbija da su ostali u istoj državi. To, naravno, ne možemo znati jer je to protivčinjenična tvrdnja. Tako da je to više pretpostavka o tome koja su bila očekivanja, ako su bila, crnogorskih glasača kada su se izjašnjavali na referendumu. U svakom slučaju, očekivanja su bila da će proći bolje ako povrate sopstvenu državnost. Da li su?

  • Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti

    Paradoksalno je da strateška dokumenta u oblasti odbrane i bezbednosti ne definišu neposredne izazove, rizike i pretnje po naciju, ali nosilac izrade tih dokumenata ipak je predložio, a Vlada usvojila, primenu koncepta totalne odbrane

  • Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli

    Vidim Čarlsa Simića kao klinca u ulici Majke Jevrosime, kome je svaki čas neko govorio: – Ej, poručio ti Pera da će da te prebije.

  • Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse

    Evo, i čuveni Forum u Davosu počeo je pre neki dan najviše u znaku zahteva da se spreči “klimatska apokalipsa”, a ta svetska briga napokon je počela bolje da se shvata i u Srbiji nakon protekle sedmice – kada su Beograd i još neki naši gradovi bili pod takvom mešavinom magle i smoga, da su se probili među najzagađenije u svetu.

  • Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte

    Otkako se Kina suočila sa epidemijom koju izaziva još nedovoljno proučeni korona virus, zbog čega su “u karantinu” i neki milionski gradovi, a čitav saobraćajni protok kroz ovu ogromnu zemlju samo u desetak dana skoro je prepolovljen, cene sirove nafte na svetskim tržištima konstantno padaju.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side