21.12.2018 Beograd

Dimitrije Boarov: Piketijev manifest

Dimitrije Boarov: Piketijev manifest
Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.

Naime, Piketi je postao svetski poznat prošlogodišnjom knjigom “Kapital u XXI veku”, koja je i u Srbiji izazvala značajnu pažnju jer je shvaćena kao temeljna kritika neoliberalizma zbog osnovne teze da globalizacija radi samo u korist najbogatijih. Ovoga puta, aktuelni, spomenuti Manifest za demokratizaciju Evrope dosad je potpuno ignorisan u našoj javnosti, mada se (na našem jeziku) već desetak dana može pročitati na sajtu Peščanika i mada predstavlja jedan benevolentni pokušaj da se evropska ideja približi i najširim slojevima sirotinje svojevrsnom zajedničkom poreskom politikom evropskih država i finansijskom solidarnošću članica EU.

Bez mogućnosti i potrebe da se ovaj Piketijev Manifest ovde naširoko prepričava, čitaoce ipak moramo najgrublje informisati o nekoliko njegovih osnovnih ideja kako bi se one makar ovlaš i generalno mogle komentarisati i ocenjivati. Dakle, u obrazloženju Manifesta pre svega se kaže da “u kritičnom trenutku za Evropu” Manifest donosi “konkretan plan za demokratizaciju evropskih institucija i politika u pravcu veće fiskalne i socijalne pravde i delotvornog rešavanja urgentnih ekoloških i migratornih problema u Evropi”.
Zatim se ocenjuje da se Evropa pokazala nesposobnom da odgovori izazovima s kojima je suočena, a to su rastuće nejednakosti širom kontinenta, ubrzan rast globalnog zagrevanja, priliv izbeglica, strukturni manjak investiranja u javni sektor (pre svega u univerzitete i istraživanja), poreske prevare i izbegavanje poreza. U takvoj situaciji Piketi i Voše predlažu “budžet za dugoročno investiranje u javnu imovinu na evropskom nivou, u cilju savladavanja socijalnih nejednakosti na nivou Unije i obezbeđivanja postojane ekonomske izvodljivosti autentičnog političkog modela za socijalni, pravičan i održiv razvoj Evrope”.

Finansiranje budžeta zasnovalo bi se na “fiskalnoj solidarnosti” kroz uvođenje četiri evropska poreza – na visoka primanja, imovinu, emisije gasova ugljenika, kao i usklađeni porez na korporativni profit. Autori Manifesta zatim procenjuju da su do danas korist od evropskih integracija imali pre svega najmoćniji i najmobilniji ekonomski i finansijski akteri: najveće multinacionalne kompanije, domaćinstva sa visokim primanjima i velikom imovinom. Na kraju se u Manifestu poentira da će “Evropa povratiti veze sa svojim građanima samo ako dokaže da je sposobna da uspostavi iskrenu evropsku solidarnost tako što će glavni uživaoci procesa globalizacije pravično doprineti finansiranju javnih dobara nužnih Evropi”. Sve to bi trebalo da obezbedi “Ugovor za demokratizaciju Evrope”, a brigu o konkretnom izvođenju projekta preuzela bi posebna evropska “skupština zadužena za raspravu i glasanje o budžetu” (80 odsto poslanika dale bi nacionalne skupštine, a 20 odsto evropska).

Na kraju, Piketi i Voše kažu: “Nije ovde reč o stvaranju ‘Evrope za transfer novca’, kako bi se uzimalo od ‘dobrih’ zemalja i davalo lošijim. Projekat Ugovora za demokratizaciju ovim se izričito bavi, ograničavajući jaz između obračunatih troškova i naplaćenih prihoda u pojedinoj zemlji na prag od 0,1 odsto njenog BDP-a. Pre svega, reč je o smanjenju nejednakosti unutar različitih zemalja i investiranju u budućnost svih Evropljana, počev, naravno, od najmlađih među njima, bez privilegovanih zemalja”.

Lako je reći da je ovaj Manifest za demokratizaciju Evrope dobronameran, ali nerealističan. Generalno, i takvi nerealistični manifesti, koji nedovoljno vode računa o “sebičnosti nacija” (pa i evropskih), čega se i građani ex-Jugoslavije dobro sećaju u svojoj “federalnoj i solidarnoj” nekadašnjoj državi, imaju svrhu u smislu “gradnje humanih socijalnih vrednosti” i makar “utopijskih vizija čovečnijeg života”. Međutim, treba ipak primetiti da Piketi i Voše nemaju dovoljno na umu nataloženo svetsko iskustvo da je u većini ratova za smanjivanje socijalnih nejednakosti prvo stradala efikasnost privrede, a zatim je, mada bogato doniran iz “zajedničkih sredstava”, usporen i tehnološki razvoj, kada su njime počeli da upravljaju majstori finansijske redistribucije, a ne profitna stopa.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: O malinama i ruži Mijat Lakićević: O malinama i ruži

    Ruža je, da izvinete, svinjska, ali su zato maline prave. Koje su, da pođem od njih, u Srbiji postale večna tema – čim grane proleće, počne preganjanje. Koju je, međutim, vladajuća partija izgleda rešila da prekine. Pa je oformila radnu grupu koja je nedavno, tj. 20. marta, gde bi nego u Čačku, utvrdila – zamislite šta – proizvođačku cenu maline. Koja iznosi tačno i precizno – 139,3 dinara.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare

    Nekoliko srpskih novina prenelo je pre neki dan agencijsku vest da je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture zatvorilo “nelegalno mesto za pretovar šljunka i peska kod Apatina”.

  • Nadežda Gaće: Autogolovi Nadežda Gaće: Autogolovi

    Ne razumem se u fudbal, ali znam da je glavno dati bar gol više. Naša politička scena mi liči na fudbal u kojem niko ne mrda ispred svoga gola, nikako se ne meša s protivnikom – a rezultat se svodi na prebrojavanje autogolova.

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side