14.03.2014 Beograd

Dimitrije Boarov: Poruke sa Kopaonika

Dimitrije Boarov: Poruke sa Kopaonika
Predsednik Saveza ekonomista Srbije Aleksandar Vlahović i prilikom najave i prilikom zaključivanja prošlonedeljnog Kopaonik biznis foruma (koji je održan od 4. do 6. marta) istakao je „potrebu za izgradnjom društvenog konsenzusa za implementaciju reformskih projekata“.

Najavljujući ovaj skup on je naglasio da „nije dovoljan konsenzus političkih stranaka, već i svih drugih učesnika u društvenom životu: sindikata, poslodavaca, intelektualne elite“. Na završetku Kopaonik biznis foruma Vlahović je ponovio „potrebu za konsenzusom“ jer „moramo prevazići uskogrude interese pojedinih društvenih grupa i biti spremni da uz odricanje dođemo do boljitka“.

Mada se Vlahoviću mora odati priznanje za političku veštinu, što je u ovom teškom političkom i ekonomskom trenutku zavapio za konsenzusom koji prikriveno u sebi nosi stari srpski mit o „potrebi za jedinstvom“ (kako ono beše – „Ne daj Bože da se Srbi slože“), ne verujem da će njegova poruka biti produktivna sama po sebi, ukoliko „konsenzus“ ne nametne neka mnogo jača snaga od Saveza ekonomista.

Naime konsenzus, odnosno jedinstvo između zaposlenih i nezaposlenih, bogatih i siromašnih, politički podobnih i nepodobnih, državnih činovnika i seljaka i radnika, kolektivista i individualista, obrazovanih i neobrazovanih, zdravih i bolesnih, mladih i starih itd., obično se postiže dominacijom jedne grupe nad drugom, pa i svima ostalimaili onda kada pripreti propast svima zajedno – ako se ne preduzme ono što predlažu najjači. To, dakako, ne mora biti najpametnije, ali je funkcionalno.

Kako ovoga puta nisam prisustvovao Kopaonik biznis forumu (ne iz političkih, nego iz nekih prizemnijih razloga), ne usuđujem se ovde da na osnovumedijskih izveštaja o toku debate na ovom skupu iznesem utisak da li je ekonomska struka ovom prilikom udarila bar temelje nekom „konsenzusu“ oko pravca i dinamike državnih i ekonomskih reformi koje bi trebalo preduzeti da se srpski društveni čamac ne sunovrati u brzacima sve dublje krize. Ipak, čini mi se da je uspostavljena bar načelna saglasnost da je nama potrebna „i štednja i investiciona potrošnja“. Pri tome se, nažalost, obično misli na štednju svih, a na investicionu potrošnju u režiji države.

Vlahović je ovu pomalo kontradiktornu dilemu između štednje i investicija nazvao „lažnom“, kao neki stari dijalektičar, ali to nije dovoljno da bi se ispeglale duboke suprotnosti interesa koja ona u suštini krije. Istina, on tačno objašnjava da u politiku štednje spada i efikasnija državna administracija, i profitabilan rad javnih preduzeća nakon departizacije i restrukturiranja, i reforma politike subvencija, i eliminisanje sistemskih problema u državnim bankama.

Nešto konkretniji u objašnjenju zašto je potrebna „štednja“, bolje reći finansijska konsolidacija javne potrošnje, da bi se pokrenule i investicije, naročito u privatnom sektoru, bio je Goran Pitić koji je jednostavno rekao da je „za privatni sektor ključno da mu država ne preotima deo finansijskog tržišta“, te da „država mora da se povlači sa finansijskog tržišta da bi više sredstava ostajalo za privatni sektor“. Pitić je pri tome izneo da mu je „fascinantna lakoća akumuliranja deficita na nivou države, što podrazumeva potrebu da se građanima objasni da će se teret lošeg poslovanja banaka i preduzeća velikim delom svaliti na njih, kroz povećanje javnog duga“.

Ja, na primer, smatram da narod niko iz vrhova vlasti i javnog života ne upozorava jasnim i direktnim rečima da je ubrzani rast javnog duga zapravo znak naknadne „socijalizacije“ svih promašaja tekuće ekonomske politike, pa čak i znak da se u državi vodi preskupa „socijalna politika“ u korist određenih grupa neefikasnih proizvođača ili privilegovanih potrošača. Jer, znatan deo gubitaka javnog sektora, koji „zidaju“ javni dug, potiču iz domena državnog „subvencionisanja“ određenih firmi i institucija, pod izgovorom spasavanja radnih mesta, održanja „socijalnog mira“ ili jednostavno „zbog nacionalnog interesa“ (ma šta to značilo). A naša javnost je suviše bolećiva, više no što je solidarna, kada treba sanirati nečiju nesreću, makar ko je proizveo.

Uskoro ćemo videti rezultate političkih izbora u Srbiji, pa ćemo moći da procenimo ko će i kako „nametnuti“ neki „konsenzus“ oko pravaca buduće ekonomske politike. Ovoga puta bilo bi veoma dobro da vodeće političke snage ne održe predizborna obećanja, već preduzmu nešto pametno.

autor: Dimitrije Boarov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dragan Markovina: Srećan ti rođendan, Republiko Dragan Markovina: Srećan ti rođendan, Republiko

    Zemlja koja je stvorena u Jajcu 29. novembra 1943. imala je, svi smo toga bolno svjesni, mnoge promašaje i ugrađeni rok trajanja, ali je nastala kao plod zajedničke borbe jugoslavenskih naroda, na ispravnoj strani povijesti, sa snovima o pravednom i modernom društvu, što su činjenice na koje moramo biti ponosni, uzimajući najbolje od njenog nasljeđa za budućnost i odbacujući najgore

  • Dimitrije Boarov: SPS i ne kreči Dimitrije Boarov: SPS i ne kreči

    Pita me jedan prijatelj, stari simpatizer SPS-a, zašto sam ja u novinskim napisima toliko “upro” protiv Dačića i SPS-a.

  • Dragan Markovina: Samo se društva bez budućnosti opsesivno bave prošlošću Dragan Markovina: Samo se društva bez budućnosti opsesivno bave prošlošću

    Ovaj tekst pišem točno na godišnjicu pada Vukovara i utemeljenja Herceg-Bosne. Obje ove stvari rezultirale su apsolutnim civilizacijskim potonućem koje je, ne samo u fizičkom smislu, gotovo u potpunosti uništilo dva predivna grada koji su predstavljali ogledan primjer zajedničkog življenja i nekog jugoslavenskog osjećaja, Vukovara i Mostara

  • Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji

    Naizgled, Srbija nezadrživo pluta ka Aziji, to jest ka Ruskoj Federaciji i Putinovoj Evroazijskoj uniji. Posle Makronove kočnice za proširenje EU, dok se, navodno, sama Evropa ne reformiše, palo je u Moskvi i potpisivanje trgovinskog sporazuma Srbije sa praznom imitacijom evropske ekonomske zajednice. Srpski rusofili i notorni evroskeptici u Beogradu, podjednako raspoređeni u vlasti i opoziciji, čini se da likuju.

  • Mijat Lakićević: Vučićev najbolji neprijatelj Mijat Lakićević: Vučićev najbolji neprijatelj

    Kada bi ga sam pravio, Vučić sebi ne bi mogao da smisli boljeg neprijatelja od Vuka Jeremića. To je za njega prosto idealan protivnik.

  • Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model

    Vidim da se rasprava oko najavljenog povećanja plata u javnom sektoru za osam do 15 odsto u idućoj godini počela “produbljavati” iako je većini običnih posmatrača prilično jasno da je reč o predizbornom poklonu vlasti svojoj biračkoj bazi, pretežno povezanoj sa državnom službom.

  • Dimitrije Boarov: U čast guvernera Avramovića Dimitrije Boarov: U čast guvernera Avramovića

    Rekao bih da se napokon i Srpska akademija nauka na neki način “odužila” svom pokojnom dopisnom članu Dragoslavu Avramoviću, čuvenom guverneru NBS, koji je 24. januara 1994. u jednom danu zaustavio fantastičnu hiperinflaciju u SR Jugoslaviji, koja je dostigla brzinu od preko 62 odsto rasta cena dnevno.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side