15.03.2013 Beograd

Dimitrije Boarov: Privatizacija - zaustavljena i omražena

Dimitrije Boarov: Privatizacija - zaustavljena i omražena
Proteklih dana, iz mnogo valjanih razloga, široko je obeležena desetogodišnjica ubistva dr Zorana Đinđića, premijera i reformatora Srbije, ali je većina onih koji su tim povodom o njemu govorili i pisali ponovo izbegla da konkretizuje ključni tranzicijski proces za koji je on preuzeo istorijsku odgovornost - a reč je o privatizaciji društvene i državne svojine.

To „skrivanje privatizacije” kao temelja Đinđićevih reformi verovatno se dešava zbog toga što se u Srbiji danas, povodom kriminološkog i političkog istraživanja famozne „24 privatizacije” na zahtev Evropske unije, čitava tranzicija praktično okrivljuje kao izvor svih tekućih ekonomskih nevolja i velikog siromaštva naroda.

Prema mom mišljenju ovom neutemeljenom konstrukcijom se indirektno čini pokušaj da se sa prethodnog Miloševićevog režima skine odgovornost za ekonomsku propast Srbije tokom devedesetih godina, od koje se još dugo nećemo oporaviti.

Još 2006. godine, povodom trogodišnjice Đinđićevog ubistva, pokušao sam (u Vremenu, 16. marta 2006) da ukažem na tu hipotezu – da se njegov ogroman doprinos pokušaju promene Srbije najviše vidi u tome što je preuzeo odgovornost za privatizaciju kao ključni tranzicijski proces.

Tada sam, dozvolite da citiram parče iz tadašnjeg teksta, napisao: „Kroz sto godina pisaće se, verovatno, da je Zoran Đinđić bio organizator rušenja poluvekovnog komunističkog sistema i reanimator privatne ekonomije u Srbiji, to jest da je on ponovo privatizovao našu privredu. Iako je odrastao u komunističkoj, oficirskoj porodici, a ne u nekom građanskom okruženju u kojem je tradicionalni fetiš svojine. Iako je u svet politike ušao kao radikalni anarhističko obojeni studentski lider, posle svetski burne 1968. godine koja je uzdrmala svetski kapitalizam.

Iako je kao filozof stasao na idejama mladog Marksa ... Uprkos svemu tome, Zoran Đinđić se u modernu privrednu istoriju Srbije mora ubeležiti kao ključna ličnost otpočinjanja ’temeljnog ekonomskog zaokreta’ u zemlji koja je prethodno zdušno i gotovo konsesualno, od samog svog (re)osnivanja, puna dva veka prihvatala i odobravala strategiju ’kolektivne svojine i državne skrbi’“.

Kada sam pisao taj citirani tekst nisam mogao u prilog ovoj novinarskoj tvrdnji o suštini Đinđićevog „preokreta“ navesti nijedno slično mišljenje političkih i ekonomskih autoriteta, a čini mi se da bi svaka „pohvala privatizaciji“ sada bila okarakterisana kao skandalozna, jer danas je ona, sticajem objektivnih okolnosti i političkih interesa, postala sinonim za pljačku i lopovluk, korupciju i marifetluk, otimačinu i nepravdu. Istina, postoje i retki izuzeci među stručnjacima koji se ipak usuđuju da realistično ukažu na to šta je tranzicija donosila dobro i zašto je ona u mnogo čemu u Srbiji dobila raširene „patološke oblike“ (spomenuću ovde samo prošlogodišnju knjigu Božidara Cerovića „Tranzicija – zamisli i ostvarenja“).

Među tim izuzecima najsvežiji je pokušaj doskorašnjeg premijera Mirka Cvetkovića da objasni kakav je boljitak Srbiji donela privatizacija i zašto je ona gotovo zamrla i tokom njegovog premijerskog mandata. Naime, on u svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Argumenti i predrasude“ kaže da su privatizovana preduzeća nakon privatizacije kontinuirano povećavala prihode, tako da su oni 2010, ukupno posmatrano, bili za 69 odsto viši od prihoda koje su ta preduzeća imala pre privatizacije.

U isto vreme prihodi neprivatizovanih preduzeća ostali su na nepromenjenom nivou. Privatizovana preduzeća su (ukupno) pre privatizacije imala godišnji gubitak od oko 100 miliona evra, dok su nakon privatizacije (stanje krajem 2010) zabeležila dobit od 200 miliona evra. U isto vreme neprivatizovana preduzeća u kontinuitetu posluju sa gubitkom (ni u jednoj godini nisu ostvarila dobit).

U privatizovanim preduzećima, nakon privatizacije, vrednost imovine povećana je za 47 odsto, dok je u neprivatizovanim preduzećima imovina smanjena za 17 odsto. Čak i u pogledu pada broja zaposlenih „prednost“ je na strani privatizovanih preduzeća, u kojima je radna mesta izgubilo 140.000 zaposlenih, dok je u „svojinski transformisanim“ (prema Miloševićevom zakonu) i neprivatizovanim preduzećima ugašeno 250.000 radnih mesta.

Cvetković je manje ubedljiv kad objašnjava zašto još 494 preduzeća nije privatizovano. To jest, zašto se među njima samo 76 sprema za privatizaciju, dok imamo 152 preduzeća „u restrukturiranju“ (dokle), za 93 se čeka „izjašnjenje nadležnih organa“ (zašto se jednom ne izjasne), za 66 se čeka istek Uredbe o imovini bivših jugoslovenskih republika, u 54 se tek utvrđuje svojina i imovina (koliki je udeo države), a 53 su u stečajnom postupku.

U stvari, doskorašnji premijer ne objašnjava uverljivo zašto je taj deo privrede i dalje u statusu „ni tamo, ni ovamo“ i posle njegovog četvorogodišnjeg mandata.

autor: Dimitrije Boarov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 16.03.2013, 19:06h Petko

    Boarov navodi samo podatke koje idu u prilog postojećeg koncepta privatizacije, a zaboravlja da iznese njegove lošeloše efekte u pogledu rasta nezaposlenosti i uištavanja mnogih rentablnih preduzeća koji su nastali kao posledica "kumovske privatizacije" odnosno načina kako je ona provedena. Donekle me to ne čudi, jer je imao promotersku ulogu u agitaciji za izmenu Zakona o privatizaciji donetog u vreme Ante Markovića, koji je bio pošteniji. Privatizacija je počela puno pre nego je Đinšić postao premijer, pa ga se ne mođe smatrati rodonačelnikom prelaska društvene i državne imovine u privatnu.

Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Dve Srbije Vladimir Gligorov: Dve Srbije

    Ovo zapravo važi za veći deo Balkana, posebno kada je reč o preostalim zemljama nastalim iz bivše Jugoslavije, a koje nisu članice Evropske unije – jedni ostaju, a drugi odlaze. Po čemu se razlikuju?

  • Momčilo Pantelić: Izazovna demografija Momčilo Pantelić: Izazovna demografija

    Vratite se tamo odakle ste došle, odbrusio je nedavno Donald Tramp kvartetu parlamentarki, kritičarkama njegove politike. Sebi je, tako, obezbedio mesto u budućoj antologiji iskaza kojima su šefovi država udarili na sopstveni poredak.

  • Dimitrije Boarov: Kako do bržeg rasta Dimitrije Boarov: Kako do bržeg rasta

    Otkako je posle prvog kvartala ove godine objavljeno da je Srbija u tom kratkom razdoblju povećala bruto domaći proizvod za samo 2,5 odsto, počelo je procenjivanje da li se uopšte 2019. može ostvariti projektovani privredni rast od 3,5 odsto i da li je realno očekivati povećanje te stope u narednim godinama bar do tempa od oko četiri odsto godišnje.

  • Dimitrije Boarov: Strah od recesije Dimitrije Boarov: Strah od recesije

    U proteklih nekoliko dana, sa ekonomske tačke gledišta, pojavile su se dve važnije vesti: ona o odluci Narodne banke Srbije da posle samo mesec dana ponovo snizi svoju referentnu kamatnu stopu (na 2,5 odsto) i ponovna najava predsednika države Aleksandra Vučića da će u naredne četiri godine Srbija pokrenuti novi “investicioni ciklus” sa oko 12 milijardi evra javnih ulaganja (ovoga puta sa okvirnom specifikacijom područja investiranja).

  • Dževad Sabljaković: Lahor i hlad Dževad Sabljaković: Lahor i hlad

    "Pažnja! Pažnja! Vrućine koje podnosimo su opasne. Pijte što više tečnosti. Održavajte kontakt sa svojim bližnjima. Ako nekom u vašoj blizini nije dobro, pritecite mu u pomoć...", čulo se sa zvučnika u pariškom metrou u danima julske vreline, canicule, kad se živa u termometru popela do 42,6°C, rekordnog stepena otkad se temperatura mjeri.

  • Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno Dimitrije Boarov: Uvek nešto nedovršeno

    Ogromnoj većini ljudi u Srbiji sigurno je drago što je pre neki dan puštena značajna deonica auto-puta “Miloš Veliki”, koja je spojila Obrenovac i Ljig, pa se sa već otvorenom deonicom prema Čačku put prema Jadranu ovim pravcem praktično veoma unapredio, a putovanje uglavnom skratilo. No, kao što to kod nas obično biva, sreću kvari okolnost da nije dovršen izlaz iz Beograda do tog auto-puta, a nije rekonstruisan ni nadvožnjak na zaobilaznici kod Čačka, zbog čega su gužve na početku i na kraju ove saobraćajnice izgleda velike, pa “što si dobio na mostu, izgubićeš na ćupriji”.

  • Vladimir Gligorov: Opozicija Vladimir Gligorov: Opozicija

    U načelu bi trebalo da stranke, bilo da su na vlasti ili u opoziciji, nude programe na osnovu kojih se glasači odlučuju za koga će da glasaju.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side