Dimitrije Boarov: Privreda bez investicija
02.08.2013 Beograd

Dimitrije Boarov: Privreda bez investicija

Dimitrije Boarov: Privreda bez investicija
Sada kada su dometi rekonstrukcije Vlade Srbije nešto jasniji, može se izneti pretpostavka da će jedina zanimljiva tačka ove operacije biti to što je Vučićeva naprednjačka stranka odlučila da preuzme odgovornost za privrednu politiku.

Naime, takozvano „cepanje“ Dinkićevog ministarstva za finansije i privredu na dva ministarstva – jednog za finansije, drugog za privredu – moglo bi da znači da SNS smatra da ima određene nove ideje oko ekonomske i razvojne politike ili bar kadrove sa novom energijom, a koja bi bila iskorišćena za racionalnije i efikasnije upravljanje državnim kapitalom (i dalje dominantnim u našoj privredi).

Kako još uvek ne znamo koje su to nove ideje za ubrzanje privrednog rasta sa depresivne stope od oko dva odsto, koja je zbog potrebe restrukturiranja javnog sektora apsolutno nedovoljna, te za održavanje stope nezaposlenosti na neprihvatljivo visokih 24 odsto, a ne znamo pouzdano ni koja je ličnost u planu za budućeg ministra privrede – ostaje nam samo da špekulišemo o tome kako neko misli da bar udvostruči godišnji prirast BDP-a Srbije, da bi se porast nezaposlenosti za koju godinu bar zaustavio.

Problem je tim veći što se prostor za novo i dodatno finansijsko zaduživanje u inostranstvu sužava paralelno sa tekućim porastom kamata na svetskim tržištima novca, pa će se u dogledno vreme i pitanje konsolidacije javnih finansija (kome je ministar Dinkić uglavnom bio posvećen u proteklih godinu dana) sve teže razrešavati. A ta konsolidacija je tek pretpostavka za „novu privrednu politiku“. Pojednostavljeno, moglo bi se reći da je prostor za neku novu ekonomsku politiku usmerenu na snižavanje stepena nezaposlenosti sve uži, jer nema novih radnih mesta bez novih investicija.

Opozicija u Srbiji već je uočila da je Vlada Srbije u proteklih godinu dana uspela da obezbedi samo oko 100 miliona evra stranih investicija – i to uglavnom po osnovu poslova koje je „nasledila“ od prethodne Cvetkovićeve vlade, što je doista veoma malo u poređenju sa nekadašnjih prosečnih oko dve milijarde evra godišnjih inostranih ulaganja u poslednjoj deceniji. Posle Briselskog sporazuma, a naročito posle njegove implementacije i otpočinjanja pregovora o ulasku Srbije u Evropsku uniju, trebalo bi očekivati da strane investicije iz Evrope i SAD živnu – ali ni to, kako smatraju neki analitičari, nije realno kalkulisati ukoliko se ne „žrtvuje“ nešto od „statične“ makroekonomske stabilnosti.

U stvari neki konsultanti, poput nekoliko savetnika za privredna pitanja bliskih Demokratskoj stranci, smatraju da treba žrtvovati stabilnost dinara, jer polaze od empirijskog iskustva da su zemlje koje su postizale visoke stope rasta obično rizikovale nešto višu stopu inflacije, uz odlučno depresiranje nacionalne valute. Taj pravac neke nove privredne politike, međutim, u Srbiji ne verujem da bi dao dobar rezultat, jer je finansiranje razvoja i (delimično) iz primarne emisije ovde više puta neuspešno primenjivano – pa je potpuno kompromitovano.

S druge strane, depresiranje nacionalne valute može dodatno finansijski da pritegne prezaduženu privredu i da je tako onemogući da pripremi bilo kakvu robu za izvoz, bez obzira na to što bi teorijski ta roba bila daleko konkurentnija na svetskom tržištu. Pri svemu tome ostavljamo po strani logičko-stručnu kontradikciju između nastojanja DS da se fiksira devizni kurs, a da se istovremeno natera bankarski sektor na drugačiju distribuciju kreditnog potencijala (od građana i države ka privredi).

Ako se privredni igrači i potrošači ne mogu relaksirati nekim navodno „kontrolisanim“ eksperimentima kreditno-monetarne politike onda bi, kako predlažu neki analitičari, došla u obzir neka fiskalna relaksacija. Problem je što je takva „relaksacija“, kako vidimo iz poslednjih izveštaja poreske službe, već dugi niz godina već korišćena, pa od vranjskog Simpa, na primer, nije stvorila profitabilnu fabriku. Možda je korišćena pogrešna tehnika fiskalnih olakšica ili je ona bila zasnovana na pogrešnim kriterijumima (verovatno kriterijumima čiste politike ili stranačkih interesa)? Bilo kako bilo – čini se da je i taj put tekuće privredne politike bio neuspešan, a svakako je kompromitovan.

Očigledno, sada nešto mora biti žrtvovano. Ako je opasno i u krajnjoj liniji nesvrsishodno „žrtvovati“ makroekonomsku stabilnost i/ili odustati od finansijske konsolidacije, ostaje žrtvovanje mistifikovanih „nacionalnih dobara“, kao jedina mogućnost da se pokrene privredna dinamika. Za takvu politiku odgovornost doista treba da preuzme najjača politička stranka.          

autor: Dimitrije Boarov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
enovina
Pročitajte i...
  • Momčilo Pantelić: Sedam veličanstvenih Momčilo Pantelić: Sedam veličanstvenih

    Kad je teško, onda žene. Pandemiji i manje podležu i više je obuzdavaju nego muškarci.

  • Vladimir Gligorov: Tri napomene Vladimir Gligorov: Tri napomene

    Prva je donekle akademska, mada su posledice po privrednu politiku, zapravo, značajne.

  • Dževad Sabljaković: Nestrpljenje će ponovo zamračiti nebo Dževad Sabljaković: Nestrpljenje će ponovo zamračiti nebo

    Smanjuje se Grenland, a nivo morske površine raste. Ima li to neke veze s pojavom koronavirusa i epidemijom Covida-19. Reklo bi se da nema nikakve, ali to je zabluda: sve na ovom svijetu ima neke veze s poremećajem bioravnoteže planete na kojoj živimo.

  • Mijat Lakićević: Ta teška reč izvini Mijat Lakićević: Ta teška reč izvini

    Kako se izvini kaže u Kini? Mora da je neka teška reč, kao u Srbiji, kako je to davno (stihom u naslovu) utvrdio Đorđe Balašević.

  • Dimitrije Boarov: Borelova defanzivna strategija Dimitrije Boarov: Borelova defanzivna strategija

    Pre neki dan visoki predstavnik EU za spoljnu politiku Žosep Borel izjavio je da svetu i Evropi preti kriza biblijskih razmera zbog koronavirusa jer će zemlje u razvoju izgubiti sve prihode, budući da je došlo do kraha izvoza, cena nafte i sirovina, a turizam je stao, isto kao i doznake ekonomskih emigranata.

  • Mijat Lakićević: Kristalna noć Mijat Lakićević: Kristalna noć

    Kristalna noć, poznato je iz istorije, zbila se 9. novembra 1938, kada su nacisti razbijali izloge jevrejskih radnji u Nemačkoj. Noć u ponedeljak 3. maja – mada ne kao početak nego kao završni čin – kristalno jasno je pokazala da su građani Srbije postali neka vrsta “modernih Jevreja” čije su, ne izloge nego živote, razbijale grupe razularenih bandita.

  • Dimitrije Boarov: Pitanje konjunkture Dimitrije Boarov: Pitanje konjunkture

    Malo je reći da svetsko tržište, od kojeg Srbija sve više zavisi, posle korone neće biti onakvo kakvo je bilo pre pandemije. Neće biti isto ni u samoj Srbiji. Zbog svega toga suočićemo se s hitnom potrebom restrukturiranja cele privrede, što obično prilično košta i donosi nove rizike.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side