02.08.2013 Beograd

Dimitrije Boarov: Privreda bez investicija

Dimitrije Boarov: Privreda bez investicija
Sada kada su dometi rekonstrukcije Vlade Srbije nešto jasniji, može se izneti pretpostavka da će jedina zanimljiva tačka ove operacije biti to što je Vučićeva naprednjačka stranka odlučila da preuzme odgovornost za privrednu politiku.

Naime, takozvano „cepanje“ Dinkićevog ministarstva za finansije i privredu na dva ministarstva – jednog za finansije, drugog za privredu – moglo bi da znači da SNS smatra da ima određene nove ideje oko ekonomske i razvojne politike ili bar kadrove sa novom energijom, a koja bi bila iskorišćena za racionalnije i efikasnije upravljanje državnim kapitalom (i dalje dominantnim u našoj privredi).

Kako još uvek ne znamo koje su to nove ideje za ubrzanje privrednog rasta sa depresivne stope od oko dva odsto, koja je zbog potrebe restrukturiranja javnog sektora apsolutno nedovoljna, te za održavanje stope nezaposlenosti na neprihvatljivo visokih 24 odsto, a ne znamo pouzdano ni koja je ličnost u planu za budućeg ministra privrede – ostaje nam samo da špekulišemo o tome kako neko misli da bar udvostruči godišnji prirast BDP-a Srbije, da bi se porast nezaposlenosti za koju godinu bar zaustavio.

Problem je tim veći što se prostor za novo i dodatno finansijsko zaduživanje u inostranstvu sužava paralelno sa tekućim porastom kamata na svetskim tržištima novca, pa će se u dogledno vreme i pitanje konsolidacije javnih finansija (kome je ministar Dinkić uglavnom bio posvećen u proteklih godinu dana) sve teže razrešavati. A ta konsolidacija je tek pretpostavka za „novu privrednu politiku“. Pojednostavljeno, moglo bi se reći da je prostor za neku novu ekonomsku politiku usmerenu na snižavanje stepena nezaposlenosti sve uži, jer nema novih radnih mesta bez novih investicija.

Opozicija u Srbiji već je uočila da je Vlada Srbije u proteklih godinu dana uspela da obezbedi samo oko 100 miliona evra stranih investicija – i to uglavnom po osnovu poslova koje je „nasledila“ od prethodne Cvetkovićeve vlade, što je doista veoma malo u poređenju sa nekadašnjih prosečnih oko dve milijarde evra godišnjih inostranih ulaganja u poslednjoj deceniji. Posle Briselskog sporazuma, a naročito posle njegove implementacije i otpočinjanja pregovora o ulasku Srbije u Evropsku uniju, trebalo bi očekivati da strane investicije iz Evrope i SAD živnu – ali ni to, kako smatraju neki analitičari, nije realno kalkulisati ukoliko se ne „žrtvuje“ nešto od „statične“ makroekonomske stabilnosti.

U stvari neki konsultanti, poput nekoliko savetnika za privredna pitanja bliskih Demokratskoj stranci, smatraju da treba žrtvovati stabilnost dinara, jer polaze od empirijskog iskustva da su zemlje koje su postizale visoke stope rasta obično rizikovale nešto višu stopu inflacije, uz odlučno depresiranje nacionalne valute. Taj pravac neke nove privredne politike, međutim, u Srbiji ne verujem da bi dao dobar rezultat, jer je finansiranje razvoja i (delimično) iz primarne emisije ovde više puta neuspešno primenjivano – pa je potpuno kompromitovano.

S druge strane, depresiranje nacionalne valute može dodatno finansijski da pritegne prezaduženu privredu i da je tako onemogući da pripremi bilo kakvu robu za izvoz, bez obzira na to što bi teorijski ta roba bila daleko konkurentnija na svetskom tržištu. Pri svemu tome ostavljamo po strani logičko-stručnu kontradikciju između nastojanja DS da se fiksira devizni kurs, a da se istovremeno natera bankarski sektor na drugačiju distribuciju kreditnog potencijala (od građana i države ka privredi).

Ako se privredni igrači i potrošači ne mogu relaksirati nekim navodno „kontrolisanim“ eksperimentima kreditno-monetarne politike onda bi, kako predlažu neki analitičari, došla u obzir neka fiskalna relaksacija. Problem je što je takva „relaksacija“, kako vidimo iz poslednjih izveštaja poreske službe, već dugi niz godina već korišćena, pa od vranjskog Simpa, na primer, nije stvorila profitabilnu fabriku. Možda je korišćena pogrešna tehnika fiskalnih olakšica ili je ona bila zasnovana na pogrešnim kriterijumima (verovatno kriterijumima čiste politike ili stranačkih interesa)? Bilo kako bilo – čini se da je i taj put tekuće privredne politike bio neuspešan, a svakako je kompromitovan.

Očigledno, sada nešto mora biti žrtvovano. Ako je opasno i u krajnjoj liniji nesvrsishodno „žrtvovati“ makroekonomsku stabilnost i/ili odustati od finansijske konsolidacije, ostaje žrtvovanje mistifikovanih „nacionalnih dobara“, kao jedina mogućnost da se pokrene privredna dinamika. Za takvu politiku odgovornost doista treba da preuzme najjača politička stranka.          

autor: Dimitrije Boarov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO

    Iskreni, pravi srpski nacionalista, Srbin sa dna kace, što se kaže, on bi se danas svom snagom zalagao za članstvo Srbije u Severnoatlantskoj ugovornoj organizaciji (North Atlantic Treaty Organisation), poznatoj kao NATO.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

  • Dimitrije Boarov: Konfuzija Dimitrije Boarov: Konfuzija

    Bizarna izjava Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, da je njegov plan za Kosovo propao jer ga nije prihvatio narod, te da će Srbiju to odbijanje skupo koštati kroz nekoliko decenija, verovatno je namenjena ne samo domaćoj nego i stranoj javnosti.

  • Dimitrije Boarov: Privreda u senci politike Dimitrije Boarov: Privreda u senci politike

    Nije jednostavno pisati o ekonomskim tokovima u zemlji u kojoj su svi državni (pa i oni vojni) i društveni resursi upregnuti u neprestanu političku bitku za vlast i gde buka sa uličnih mitinga gura privredne vesti na marginu javnog života.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side