31.08.2018 Beograd

Dimitrije Boarov: Radničko akcionarstvo

Dimitrije Boarov: Radničko akcionarstvo
Kriza u pulskom brodogradilištu Uljanik, koje nije u stanju da isplati julske plate za oko 4.500 zaposlenih u svom “škveru” i u riječkom brodogradilištu “3. maj” (koje je pre koju godinu “kupilo” hrvatskim državnim parama, to jest preko kojeg je dokapitalizovano državnim parama u jednoj zamaskiranoj dotacionoj operaciji), ima niz klasičnih karakteristika finansijskog sloma jednog velikog preduzeća, ali i nekoliko specifičnosti koje zaslužuju pažnju i srpske javnosti.

Prvo treba izdvojiti činjenicu da je “Uljanik” privatizovan po modelu “radničkog akcionarstva” (u suštini besplatno, navodnim odbitkom rata na plate i penzije), pa zaposleni (i nekada zaposleni) u ovom privrednom društvu raspolažu sa oko 46 odsto udela u vlasništvu. Država je preko svojih agencija i fondova zadržala nešto preko 20 odsto akcija, a sve ostalo je u rukama privatnih investitora, među kojima je najkrupnija Adria grupa sa oko 12 odsto udela.

Država, iako kao akcionar druga po značaju u Uljanikovom privrednom društvu, čak nema ni svog predstavnika u Nadzornom odboru ovog privrednog giganta – toliko se unapred trudila da skine odgovornost za buduće dotiranje brodogradnje u Hrvatskoj, što je od ulaska ove države u EU i nespojivo sa državnom ulogom na privrednom tržištu. Ipak, Plenkovićeva Vlada Hrvatske nastavila je zapravo praksu pomaganja brodograditeljima od početka tranzicije krajem prošlog veka (procenjuje se da je u ovu granu preliveno iz budžeta ili zajmova nekadašnjih državnih banaka više od četiri milijarde evra) putem i nama dobro poznatih “državnih garancija” za kredite koje su poslovne banke odobravale pulskim brodograditeljima – poslednja je bila prošlogodišnja injekcija od 96 miliona evra. No, ni s tim kreditima Uljanik prošle godine nije uspeo da isporuči šest plovila od sedam ugovorenih, a ove godine nijedan brod, od osam koji su ugovoreni po cenama nižim od očekivanih troškova za njihovu izgradnju.

U takvoj situaciji radnici-vlasnici Uljanika traže ostavku Uprave preduzeća – Uprave koju su netom sami izabrali na skupštini svog privrednog društva, a traže i spas od Vlade Hrvatske, po “Agrokorovom” specijalnom zakonu. Dakle, i ovaj slučaj, nažalost, pokazuje da “samoupravljanje” radnika kao suvlasnika u preduzeću ne može da opstane u tržišno zaokruženom i globalizovanom okruženju (brodogradnja živi od svetskih porudžbina u malim zemljama), pri čemu domicilna država ne raspolaže dovoljnim kapitalom i građanskim poverenjem, kao u Južnoj Koreji, pa da sa 20 milijardi dolara, kako je učinila ta zemlja, spase i oporavi svoja tri brodogradilišta (zanimljivo, zovu se Daevu, Hjundai i Samsung), koja su, uzgred budi rečeno, danas i najveća na svetu. No, to je stara priča o spoju države i privrednih konglomerata (italijansko-azijski korporativizam) s kojom su se pre 20 godina u Srbiji zanosili Dobrica Ćosić i drugi “pravoslavni reformatori”.

Problem sa radničkim akcionarstvom uvek je isti – postoji nepremostivi unutrašnji “sukob interesa” zaposlenih i vlasnika, kao i problem homogenizacije “vlasničke volje” među radnicima. Zato se radnici veoma brzo okreću centrima političke moći i od njih očekuju pomoć. Glavni cilj im je da zadrže svoja radna mesta, a ne da njihovi sitni delovi vlasničkog kapitala odbace veći prinos. Zato se a priori odbacuje “stečajno rešenje”, koje bi u slučaju hrvatske brodogradnje, sa čisto ekonomskog stanovišta, bilo najlogičnije. Hrvatska, međutim, ne može da se odluči da prestane da školuje brodograditelje i pomorske kapetane iako više nema nijednu ozbiljnu i veliku pomorsku kompaniju. A i to školovanje mnogo košta poreske obveznike.

Druga specifičnost, koja nije toliko zanimljiva i ekskluzivna kao “radničko deoničarstvo”, jeste to da radnici Uljanika idu da protestuju “pod prozore” Vlade Hrvatske iako ona nema prava da im obezbedi dotaciju ni iz budžeta ni kod banaka i mada ona navodno neće trošiti pare poreskih obveznika ni na spasavanje Agrokora već će samošišanje obezbediti poverioci, po savetu profesionalnih savetnika (koje će, izgleda, platiti Vlada). Kako ono kažu Hrvati – bumo videli!

 

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU? Nataša Vučković: EU i ZB – šta nas čeka posle izbora u EU?

    Izbori za Evropski parlament biće iduće godine ozbiljan ispit za evropski projekat. Kakva će biti Unija posle izbora pitanje je brojnih konferencija i analiza u Evropi i van nje.

  • Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore” Nadežda Gaće: “Nikada nam nije bilo gore”

    Negde 1988. Milošević je postao apsolutni lider Srbije. Te godine obračunava se i sa autonomijom Vojvodine i najavljuje slično za Kosovo i Crnu Goru, ali i za ostale koji se ne slažu s njim.

  • Dimitrije Boarov: Piketijev manifest Dimitrije Boarov: Piketijev manifest

    Paralelno sa famoznim protestom Žutih prsluka u Francuskoj, koji neki analitičari smatraju protestom sitne buržoazije protiv one krupne (dakle, vidom sukoba na desnici), u Parizu je, sa neke vrste “leve obale” javne scene, lansiran i Manifest za demokratizaciju Evrope, koji je sačinila grupa intelektualaca na čelu sa ovde veoma poznatim ekonomskim istoričarem Tomom Piketijem i manje poznatim Antoanom Vošeom.

  • Vladimir Gligorov: Kosovske carine Vladimir Gligorov: Kosovske carine

    Ako sam dobro razumeo, Kosovo carini uvoz iz Srbije, i Bosne i Hercegovine, po stopi od 100 odsto.

  • Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni Jelka Jovanović: Krvave košulje i milioni

    Pre 22 godine koleginica S. Č. je, izveštavajući sa protesta tadašnje opozicije – slične današnjoj i po idejnoj šarolikosti i po organizacionim ne/sposobnostima – napisala da se na kišoviti i hladni Đurđic okupilo tridesetak hiljada ljudi.

  • Momčilo Pantelić: Poredak a la kart Momčilo Pantelić: Poredak a la kart

    Uspelo je Donaldu Trampu da uzvrpolji i božićni spokoj. Kako u Americi tako i izvan nje. Pa i u nekim krajevima koji se prigodno drže drugačijih kalendara.

  • Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove

    Čini mi se da nam neprijatelji i nisu potrebni jer sami sebi štetimo više. Mnogi naši mediji, političari, intelektualci i “intelektualci” sa malih ekrana utrkuju se u otkrivanju zavera i neprijatelja: “Ameri obučavaju Šiptare za rat protiv Srba”, “Britanski ambasador je najveći zaverenik i direktni eksponent sve-svetske borbe protiv Srbije”, “Impotentna Evropa, koja se raspada, šuruje sa Prištinom protiv nas”, “Između Putina i Tačija postoji tajna veza” , “Susedi se udružuju protiv nas”…

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side