Ta ocena čuvenog socijalističkog klasika, ako je se neko seća, data je nakon što su vođi kontrarevolucije u Francuskoj posle 1871. godine „reformisali“ zemlju, pošto su prethodno povešali na desetine hiljada komunjara koji su tražili „radikalne promene“ i tek kada su ponovo stegli vlast u sopstvene ruke.
U stvari, kontrarevolucionarni „pobednici“ u Parizu su bili prinuđeni da izvrše nužne reforme kako bi izbegli slom francuske države i potpuni rasap društva. To je, uostalom, i funkcija reformi, da se susretno i planski učini ono što se mora učiniti, da do neizbežnih promena ne bi došlo na nekontrolisani način, to jest da se one ne bi obavile kao nezaustavljiva stihija.
U tom smislu izražavam nadu da su naši današnji sindikalci svesni okolnosti da Srbija ne može još dugo izdržati tekuće ekonomske prilike u kojima imamo paralelni život starog „socijalističkog sistema“ u javnom sektoru koji kontroliše preko 50 odsto kapitala (kako je to primetio i ministar finansija Lazar Krstić) i „divljeg kapitalizma“ koji vlada u privatizovanom delu srpske privrede.
Ta situacija u kojoj je Srbija rascepljena na „dva sistema“ je neodrživa, tim pre što je gotovo celokupna društvena elita veoma aktivna u kritici „neoliberalne privatne anarhije u ekonomiji“, dok u ekonomske reforme kreću vodeći političari koji su sve svoje dosadašnje plate u radnom veku primili iz državnog budžeta (tu se Dačić i Vučić ne razlikuju).
No, uspešni od neuspešnih političara se i razlikuju po tome što oni uspešni znaju da ono što moraju učiniti prikažu kao svoju volju i ličnu hrabrost. Tu je paradigmatičan primer Vučićevog poziva misiji MMF-a da u februaru (dakle baš uoči izbora) dođe u Srbiju zarad pregovora o „sporazumu iz predostrožnosti“, bez koga neizbežno zaduživanje države i ove, i narednih godina, može postati još skuplje, posle nedavnog obaranja njenog kreditnog rejtinga od agencije Fič.
Osnovni problem je u tome što neefikasnost javnog sektora u Srbiji, na koncu konca, ipak mora da plati privatni sektor, to jest radnici zaposleni u tom sektoru. Jer, bez obzira što ima mnogo istine u tome da su najveći privatni preduzimači u Srbiji do svog kapitala došli u sprezi sa „privatizovanom državom“, oni sada iz svoje radne snage i sa malog tržišta Srbije ne mogu da iscede dovoljno profita i poreza da bi nastavili da izdržavaju hipertrofirani javni sektor i njegova neeefikasna „javna preduzeća“, to jest da „socijalizuju“ državne deficite i gubitke državnih privrednih sistema.
Niti mogu da plate servisiranje rastućih spoljnih dugova države, s kojima se ti deficiti i gubici zasad pokrivaju. Niti su u stanju da nose teret državne socijalne politike – koja mora biti izmeštena i iz državnih preduzeća, da ona ne bi bila potpuno upropašćena.
Zbog svega toga, to što je Vlada Srbije, zasad na čelu sa Dačićem i Vučićem (a posle izbora, videćemo), „pustila niz vodu“ Sašu Radulovića i njegov paket promena zakona o radu, privatizaciji i stečaju, može ispasti „Pirova pobeda“ naših sindikalnih organizacija, koje se, uglavnom, oslanjaju na zaposlene u javnom sektoru, a koji je jesenas nastavio da raste po broju zaposlenih (do preko 780.000 zaposlenih).
I to ne zato što zakon o zabrani zapošljavanja u tom javnom sektoru još nije bio stupio na snagu, već zbog toga što on, s jedne strane, nije motivisan da racionalno upravlja kapitalom u državnoj svojini, a sa druge strane, što je zapošljavanje u tom sektoru u domenu suverenog odlučivanja političkih stranaka koje su na vlasti (na različitim nivoima).
Naime, ta takozvana „Pirova pobeda nad reformama“ može biti opasna i za navodne trenutne „pobednike“ iz sindikalnih vrhova, jer se približava trenutak kada će pretrpani državni autobus sa raznovrsnim nominalnim privilegijama onih koji su već u njemu, ostati bez finansijskog goriva i zaglibiti se u bespuću državnog gazdovanja i planiranja.
U takvom raspletu događaja, nikakva zakonska prava neće vredeti ništa, jer neće biti nikog ko će moći da ih finansijski namiri, pa će se nacionalni bes morati preusmeravati u nekom ideološkom pravcu. Taj film smo već gledali.
Naravno da podrzavam vas vidjenje,nazovimo ga[mada je problem,sigurno,siri]”slucajem Radulovic”.
Medjutim,voleo bih ako bi nasli vremena da se upustite u komentare o pojedinostima iz Ostavke,mislim,da je srece,zbog tezine kompetentnih optuzbi,o ovoj temi bi morao,za pocetak,da raspravlja Parlament.
Kao i uvek, veoma ozbiljan tekst koji prikazuje aktuelnu situaciju. Samo bih napomenuo, da u Srbiji nisu zapocete nikakve reforme u ekonomsko-socijalnoj sveri, niti ce ih biti, dokle god se istrajava na stecenim privilegijama onih koji su na budjetu. To vidimo svakodnevno i tu nema nikakvog pomaka. A i ovi izbori samo pokazuju da g.Vucic shvata da ne bi izgurao ceo mandat sa ovakvim populizmom, pa pokusava da ga produzi.Tim gore po sve nas.