31.05.2013 Beograd

Dimitrije Boarov: Sanacija regionalnih razvalina

Dimitrije Boarov: Sanacija regionalnih razvalina
Kako čujem, samit 100 biznis lidera jugoistočne Evrope u Bečićima, koji je održan pod sloganom „Dogovor za novo doba”, nije prošao bez komparacije današnjeg zajedničkog balkanskog interesa - da se ojača privredna pozicija regiona - sa nekadašnjom zajedničkom državom Jugoslavijom. Srpski premijer Ivica Dačić odsečno je tamo ustvrdio da je nekadašnja Jugoslavija bila utopija, te da je otuda ne treba ponovo praviti, ali se založio za ekonomsko povezivanje, pa je u tom pravcu čak predložio formiranje nekog balkanskog saveta po uzoru na skandinavski savet.

To me je podsetilo na jedan razgovor od pre šest godina sa Darkom Hudelistom, poznatim hrvatskim novinarom koji je, između ostalog, napisao zanimljive knjige o Franji Tuđmanu i Dobrici Ćosiću. Hudelist je bio u Beogradu, javio mi se kao gost Miroslava Miškovića, pa je čak natuknuo da je istovremeno blizak sa Ivicom Todorićem, iz čega sam bio zaključio da se možda uključio u tada aktuelne pregovore između dvojice velikih trgovaca iz Srbije i Hrvatske oko zajedničke kupovine slovenačkog Merkatora – i stvaranja jedne velike aglomeracije balkanskih trgovinskih lanaca koja bi mogla da se odupre prodoru kontinentalnih velikana iz iste branše.

Međutim, kada smo se našli u Novom Sadu Hudelist mi je rekao da razmišlja o pisanju knjige o ulozi kapitala u stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine i pitao me šta ja mislim na tu temu. Da dobijem u vremenu, pitao sam ga da li cilja na ulogu engleskog i francuskog kapitala u stvaranju Jugoslavije ili misli na ondašnje „nacionalne kapitale”? Rekao mi je da ga zanima uloga „domaćeg kapitala” u stvaranju južnoslovenske državne zajednice.

U magnovenju, pokušao sam da se setim ko je sve bio član Jugoslovenskog odbora i da u njemu možda ipak nisu dominirali neki slovenački ili hrvatski kapitalisti koji bi sa Pašićem i Karađorđevićima sklapali novu državu kako bi bolje prosperirali oslobođeni finansijskih tutora iz Beča ili Pešte i kako bi zauzeli njihovo mesto na tržištima Srbije, Bosne ili Crne Gore. No, već tada sam se setio da su u Jugoslovenskom odboru sedeli uglavnom advokati (Ante Trumbić), novinari (Frane Supilo), popovi (Anton Korošec) i drugi političari iz „srednje klase” iz koje su ponikli i vojvođanski zagovornici jugoslovenskog ujedinjenja (Vasa Stajić, Blaško Rajić i drugi), izuzev nekoliko advokata-veleposednika na čelu sa Jocom Laloševićem i Dudom Boškovićem. Zatim, palo mi je na pamet da su kapital u bankama i industriji u našim krajevima uglavnom držali Nemci, Jevreji, Englezi, Francuzi i Mađari (90 odsto), te da zapravo „nacionalnog kapitala” i nije bilo.

Zbog toga sam Hudelistu jednostavno rekao da mislim da su prvu Jugoslaviju stvorili „nacionalni radnici” i političari (a neki među njima bili su i masoni), te da je zapravo to bio i glavni problem – što ta država nije nastala na interesima kapitala kao što se, na primer, ujedinila Nemačka.

Kasnije ću kod Borisa Krševa (u knjizi Finansijska politika Jugoslavije 1918-1941, Novi Sad, 2007) pronaći eksplicitan stav: „Obrnuti proces ujedinjenja – od političkog ka ekonomskom – doprinosio je da istorijsko nasleđe i različiti civilizacijski stepeni razvoja pojedinih naroda i regija potpuno blokiraju sve integrativne procese u novostvorenoj državnoj zajednici”. Kršev zatim kaže da se „sve što je Evropu do tada razdvajalo našlo u okviru novostvorene države Jugoslavije pod jednim krovom”.

Zato je u prvih 11 godina postojanja prva Jugoslavija promenila 24 vlade; zato je između dva svetska rata (za 23 godine) u SHS državi prosečna stopa rasta bila samo 2,4 odsto; zato su u prvoj dekadi budžetski rashodi ove države bili upetostručeni, itd. Dakle, iako se prilikom ujedinjenja u Jugoslaviju 1918. očekivalo da se nacionalni dohodak zbira svih njenih delova za nekoliko godina udvostruči, ubrzo se pokazalo da su pokrajine iz Austrougarske toliko pale u novoj državi – da su po stanovniku ostvarivale dvadeset puta manji nacionalni dohodak od onog koji su ostvarivale pre ujedinjenja. Valjda se zato izgradnja zajedničke države u nekim prečanskim krugovima nazivala „fantomsko gradilište”.

Uzgred, Ivica Dačić ni ovoga puta u Bečićima, kada je rekao da u odnosima između ex Yu republika nije bilo i nema ljubavi, što su pokazali i poslednji ratovi, nego samo ima interesa - nije bio precizan. Jer, ratove koje je spomenuo nije izazvao nedostatak ljubavi nego sukob interesa, ne vrhova kapitala već političkih vrhuški i malograđanskih nacionalističkih elita.

autor: Dimitrije Boarov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dragan Markovina: Srećan ti rođendan, Republiko Dragan Markovina: Srećan ti rođendan, Republiko

    Zemlja koja je stvorena u Jajcu 29. novembra 1943. imala je, svi smo toga bolno svjesni, mnoge promašaje i ugrađeni rok trajanja, ali je nastala kao plod zajedničke borbe jugoslavenskih naroda, na ispravnoj strani povijesti, sa snovima o pravednom i modernom društvu, što su činjenice na koje moramo biti ponosni, uzimajući najbolje od njenog nasljeđa za budućnost i odbacujući najgore

  • Vladimir Gligorov: Suverenisti Vladimir Gligorov: Suverenisti

    Šta je ekonomska suverenost? Ovo je donekle pitanje za socijalne demokrate, danas posebno jer gube podršku među radnicima koji se pridružuju populistima, a to će reći nacionalistima. Zašto je to socijaldemokratski problem?

  • Dimitrije Boarov: SPS i ne kreči Dimitrije Boarov: SPS i ne kreči

    Pita me jedan prijatelj, stari simpatizer SPS-a, zašto sam ja u novinskim napisima toliko “upro” protiv Dačića i SPS-a.

  • Dragan Markovina: Samo se društva bez budućnosti opsesivno bave prošlošću Dragan Markovina: Samo se društva bez budućnosti opsesivno bave prošlošću

    Ovaj tekst pišem točno na godišnjicu pada Vukovara i utemeljenja Herceg-Bosne. Obje ove stvari rezultirale su apsolutnim civilizacijskim potonućem koje je, ne samo u fizičkom smislu, gotovo u potpunosti uništilo dva predivna grada koji su predstavljali ogledan primjer zajedničkog življenja i nekog jugoslavenskog osjećaja, Vukovara i Mostara

  • Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji

    Naizgled, Srbija nezadrživo pluta ka Aziji, to jest ka Ruskoj Federaciji i Putinovoj Evroazijskoj uniji. Posle Makronove kočnice za proširenje EU, dok se, navodno, sama Evropa ne reformiše, palo je u Moskvi i potpisivanje trgovinskog sporazuma Srbije sa praznom imitacijom evropske ekonomske zajednice. Srpski rusofili i notorni evroskeptici u Beogradu, podjednako raspoređeni u vlasti i opoziciji, čini se da likuju.

  • Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model Dimitrije Boarov: Predizborni ili Singapurski model

    Vidim da se rasprava oko najavljenog povećanja plata u javnom sektoru za osam do 15 odsto u idućoj godini počela “produbljavati” iako je većini običnih posmatrača prilično jasno da je reč o predizbornom poklonu vlasti svojoj biračkoj bazi, pretežno povezanoj sa državnom službom.

  • Mijat Lakićević: Vučićev najbolji neprijatelj Mijat Lakićević: Vučićev najbolji neprijatelj

    Kada bi ga sam pravio, Vučić sebi ne bi mogao da smisli boljeg neprijatelja od Vuka Jeremića. To je za njega prosto idealan protivnik.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side