14.06.2019 Beograd

Dimitrije Boarov: Štiglic i Srbija

Dimitrije Boarov: Štiglic i Srbija
Kad god neke novine u Srbiji prenesu neki tekst čuvenog ekonomiste, nobelovca i kolumniste Džozefa Štiglica, pozovu me neki stari drugovi da me pitaju šta ja mislim o “fijasku neoliberalizma” i tezi da se “neoliberalizam mora proglasiti mrtvim”, što je lajtmotiv ovog ekonomskog velikana – i pitaju me zašto Srbija, uprkos tome, i dalje istrajava na “neoliberalističkoj ekonomskoj filozofiji”.

S takvim pitanjem suočavam se i sada, kada je beogradski Danas preneo njegov tekst pod naslovom “Nakon neoliberalizma” (u broju od 10. juna).

Ja na to uporno, i ranije i sada, odgovaram tezom da je smešno govoriti da u Srbiji vlada neoliberalistička ekonomska politika kad imamo visoke poreze; kad i dalje imamo oko 50 odsto kapitala pod direktnom vlasničkom kontrolom države; kad država faktički “upravlja” gotovo svim ozbiljnijim privrednim investicijama i direktni je partner većine stranih ulagača; kada u infrastrukturnim investicijama, osim Aerodroma “Nikola Tesla”, praktično nemamo nijednu javno-privatnu koncesiju; rečju, kad imamo uglavnom sve indikatore “partijsko-burazerske ekonomije”. Jedino što je “neoliberalno” u Srbiji jeste to što smo “strateški partneri” sa dve svetske privredne sile Rusijom i Kinom, koje je istoričar neoliberalizma Dejvid Harvi proglasio za “šampione neoliberalističke ideologije”.

Ako se vratimo na Štiglica i njegovo “levičarenje” u poznim godinama (obično je to obrnuto, u mladim godinama si levo, a u starim si sklon konzervativizmu), mogu da kažem da mi se dopada njegov napor da identifikuje političke reperkusije neoliberalnog nehaja prema siromašnima i srednjoj klasi (koja je sve siromašnija posle “fijaska koncepcije države blagostanja” pred kraj prošlog veka) – a to je pre svega jačanje desnih, nacionalističkih pokreta ili snaga levog centra, kao “neoliberalizma sa ljudskim likom”. Sve ostalo o čemu govori već duže vreme, pa i njegove projekcije poželjnog modernog kapitalizma oslonjenog na demokratiju i tržište, ali uz povećanu ulogu države u suzbijanju “prekomerne tržišne moći” i nejednakosti među individuama koju takva moć, navodno, širi putem “globalizma i finansijalizma” – meni se čini suviše simplifikovano. Kao da i on podleže onom raširenom “intelektualnom očajanju” što velike ljudske i socijalne nepravde ne uzbuđuju mnogo političke elite na Zapadu, pa, gle paradoksa, poziva države i njihove reformatore da se aktivnije umešaju u rešavanje tih teških problema. Problemi su doista kompleksni, ali ne možete očekivati od političara izraslih na populističkim težnjama da zaustave svoju regulativu na granicama privrednih sloboda i pravne države.

Sticajem okolnosti upravo ovih dana, s velikim zakašnjenjem, čitam sjajnu i obimnu biografiju Džona Keneta Galbrejta koju je napisao Ričard Parker, a koji je daleko pre Štiglica stekao veliku slavu i kao pisac novinskih članaka u Forčunu, Tajmu i Lajfu (to jest, listovima koje je osnovao legendarni milijarder Hari Lus). Ken Galbrejt je u tu novinsku kompaniju stigao nakon što je 1943. (usred rata) bio otpušten iz Komisije za kontrolu cena jer se zamerio mnogim američkim industrijalcima. Elem, i Galbrejt je kasnije bio kod nas veoma cenjen jer je u svojim knjigama žestoko kritikovao američki kapitalizam. No, ni Galbrejt tada ni Štiglic danas zapravo ništa nisu mogli ponuditi našim jugoslovenskim i srpskim realnostima jer, mada su u osnovi bili kejnzijanci, oni su državnu intervenciju uglavnom vezivali za krizna razdoblja koja je pratila ogromna nezaposlenost, ali ni tada nisu odustajali od tržišta kao osnovnog regulatora privrednih tokova. To, naravno, nije zaboravljao ni sam Kejnz, koji je počeo da stiče pristalice u SAD u vreme kada je američka vlada uticala na tek 2,6 odsto BDP-a države (1929). Kod nas se, međutim, i kejnzijanizam shvatao kao vladavina države nad tržištem, to jest kao opravdanje za očuvanje državnog monopola nad svim resursima. Uostalom, i danas sam republički budžet Srbije zahvata oko 25 odsto BDP-a Srbije, a gde je sve ostalo što kontrolišu razni legalni fondovi i ilegalni partijski prijatelji vladajuće strukture.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: Paradigma Požega Mijat Lakićević: Paradigma Požega

    Kao što se pre tri decenije Srbija nije branila (ni odbranila) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

  • Vladimir Gligorov: Trideset godina Vladimir Gligorov: Trideset godina

    Pre trideset godina osnovana je Demokratska stranka. Prošlo je dovoljno vremena za valjanu istoriju nastanka i početnog delanja stranke. S moje tačke gledišta, stranka je ispunila zadatak 10 godina kasnije, kada je padao Miloševićev režim. Kada je nastala, vlast je bila u usponu, a opozicija je bila razjedinjena. Tako da je valjalo čekati da se režim i ne mali deo opozicije polako uruše da bi došlo vreme za demokrate.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora

    Nemam nameru da pišem o političkim odnosima, a ni o crkvenim. Ne ovde, u svakom slučaju. Već o tome kako je ko prošao posle osamostaljivanja Crne Gore. Mislim da nije nerazumno pretpostaviti da bi se Crna Gora razvijala, privredno, otprilike kao i Srbija da su ostali u istoj državi. To, naravno, ne možemo znati jer je to protivčinjenična tvrdnja. Tako da je to više pretpostavka o tome koja su bila očekivanja, ako su bila, crnogorskih glasača kada su se izjašnjavali na referendumu. U svakom slučaju, očekivanja su bila da će proći bolje ako povrate sopstvenu državnost. Da li su?

  • Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti Dragan Šutanovac: Zarobljavanje budućnosti

    Paradoksalno je da strateška dokumenta u oblasti odbrane i bezbednosti ne definišu neposredne izazove, rizike i pretnje po naciju, ali nosilac izrade tih dokumenata ipak je predložio, a Vlada usvojila, primenu koncepta totalne odbrane

  • Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli Vladimir Pištalo: Dušu su emigranti doneli

    Vidim Čarlsa Simića kao klinca u ulici Majke Jevrosime, kome je svaki čas neko govorio: – Ej, poručio ti Pera da će da te prebije.

  • Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse Dimitrije Boarov: Klimatska i druge apokalipse

    Evo, i čuveni Forum u Davosu počeo je pre neki dan najviše u znaku zahteva da se spreči “klimatska apokalipsa”, a ta svetska briga napokon je počela bolje da se shvata i u Srbiji nakon protekle sedmice – kada su Beograd i još neki naši gradovi bili pod takvom mešavinom magle i smoga, da su se probili među najzagađenije u svetu.

  • Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte Dimitrije Boarov: Virus obara cenu nafte

    Otkako se Kina suočila sa epidemijom koju izaziva još nedovoljno proučeni korona virus, zbog čega su “u karantinu” i neki milionski gradovi, a čitav saobraćajni protok kroz ovu ogromnu zemlju samo u desetak dana skoro je prepolovljen, cene sirove nafte na svetskim tržištima konstantno padaju.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side