10.11.2017 Beograd

Dimitrije Boarov: Sto godina "Crvenog oktobra"

Dimitrije Boarov: Sto godina "Crvenog oktobra"
Kao i u samoj Rusiji, tako i u Srbiji stogodišnjica Velike oktobarske revolucije (7. novembra 1917) oficijelno praktično nije ni spomenuta iako je poredak “socijalizma”, zasnovan na tekovinama ovog epohalnog događaja 20. stoleća, i kod nas trajao skoro pola veka.

Uopšte uzev, socijalističko razdoblje Srbije, unutar takozvane Titove Jugoslavije, kod nas se ne samo malo izučava nego i uporno potpuno nipodaštava, čak i kada je reč o elementarnoj društvenoj i privrednoj modernizaciji koju je to razdoblje pokušalo da ostavi i Srbiji (ali u tome nije uspelo).

Čak ni srpski levičari, pa ni Socijalistička partija Srbije (o Vulinovoj družini ne vredi ni govoriti) izgleda da ne znaju da odgovore na pitanje – kako se postaviti prema socijalističkom nasleđu. Istina, ta partija je uzurpirala svu veliku imovinu prethodnog Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije, ali nije jasno kakav je njen današnji stav prema ideološkoj i političkoj platformi na kojoj su utemeljeni kao politička stranka. Kad su se pod Miloševićem odrekli komunizma i promenili naziv svoje stranke, nisu mnogo govorili o tome šta zadržavaju od starog idejnog kursa već su se više spremali za raspad Jugoslavije i za ratove za “srpske teritorije”, to jest za “modernu federaciju” koja će biti “jaka onoliko koliko će Srbija biti jaka”. SPS izgleda da ne muči problem svojih “identitetskih osnova”, ali on muči Srbiju.

Naime, ni na početku 21. veka nije potpuno jasno kakve “identitetske osnove” Srbija kao država promoviše kao svoje “svete temelje”. Upadljivo je dugogodišnje nastojanje da se “preskoči” jugoslovensko razdoblje Srbije (i prvo kraljevsko, i drugo socijalističko) i da se u svest mladih generacija vrati “golgota Srbije” tokom Prvog svetskog rata i njen martirski, ali i pobednički sjaj 1918. godine. Navodno, Srbija treba da se vrati na tačku kada je “žrtvovala” svoju državnost zarad oslobođenja drugih slovenskih naroda u regionu – pa da nastavi od te tačke u bolju samostalnu budućnost, kad već prema njenoj žrtvi niko nije pokazao zahvalnost. Meni se, međutim, čini da ni pokušaji da se danas ponovo beatifikuju srpski mučenici u povlačenju preko Albanije i srpski junaci sa Kajmakčalana – nema mnogo odjeka kod mladih današnje Srbije. Društvo je tako strukturirano da žrtvovanje ne vodi ka uspehu nego ka uspehu vodi pragmatizam i dinamični nacionalni vođa. Pri tome je najvažnije učiti strane jezike da bi se imala pristojna alternativa ovoj siromašnoj nesreći u kojoj živimo.

Iako taj pokušaj da se u traganju za identitetskim temeljima vratimo na Solunski front (a neki bi i do Stefana Prvovenčanog i cara Dušana) nema očekivanog odjeka kod mladih, “etničko preduzetništvo” i dalje donosi veće profite od bilo kojih drugih ideoloških ideala. Istina, kako je glavno pitanje svakog nacizma protiv koga smo, a ne za šta smo, postoje razlike između nacionalnih političkih preduzimača. Jedni i dalje istrajavaju na tome da moramo biti protiv klasičnih nacionalnih i verskih protivnika (Hrvata, muslimana, Albanaca, itd.), dok drugi preferiraju antievropejstvo. I jedni i drugi polaze od pretpostavke da se vraća “vreme nacionalizama” u Evropi, pa su “internacionalističke integracije” navodno put u državnu propast.

Spomenuta konfuzija u oficijelnoj “kulturi sećanja” (ma šta to značilo) vidi se i po olako odobrenim “licencama” za postavljanje uličnih spomenika u srpskoj prestonici (a i šire) – što je samo po sebi skandalozno. Za neke spomenike stranim državnicima znamo da su prihvaćeni zbog povoljnih finansijskih kredita, ali onaj postavljen poslednjem ruskom caru, koji je sa celom porodicom likvidiran tokom Oktobarske revolucije, predstavlja posebno bizaran slučaj jer nije poznato da je zvanična Rusija insistirala na njegovom postavljanju. To je spomenik jednoj “istorijskoj površnosti” koju su rusofili uporno utvrđivali u javnu svest Srbije – da Rusija ne bi ušla u Prvi svetski rat i u njemu propala da Srbija nije dobila objavu rata iz Beča. Istorija je, naime, dokazala da se svetski rat pripremao još pre ubistva prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu.

Kad smo već kod spomenika, mislim da nema nikakve nedoumice zbog čega je predsednik Srbije Aleksandar Vučić inicirao konkurs za izgradnju spomenika Zoranu Đinđiću, mada su njih dvojica u političkoj praksi bili na različitim stranama. Smatram da nema tog političara na vrhu vlasti koji u potaji ne sanja da se negde u budućnosti ne reinkarnira u bronzi – nakon što se u toj reinkarnaciji izređaju njegovi prethodnici. Najteže je sa onima kojima ne smeta kada spomenike počnu da dobijaju još za života.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Festival Srpske Trpeze
Pročitajte i...
  • Nebojša Pešić: Jednaki i jednakiji Nebojša Pešić: Jednaki i jednakiji

    SLIKA 1. Na tribini SNS u Beški 17. januara 2017. došlo je do incidenta kada su aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava razvukli transparent “Ratni zločinci da zaćute da bi se progovorilo o žrtvama” i izrazili protest duvanjem u pištaljke.

  • Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE

    Kada je početkom ovoga jula Ministarstvo privrede zatražilo da se otvori stečajni postupak za HIP Azotaru u Pančevu, postavilo se pitanje, “zašto baš sada, kada ova firma radi normalno”, umesto da se postavi pitanje zašto je nadležno ministarstvo toliko dugo oklevalo da izađe sa nekom dugoročnijom projekcijom opstanka ili gašenja ove firme koja protekle dve decenije, pa i duže, ne može da uskladi ulazne troškove sa cenama po kojima prodaje svoje proizvode.

  • Vladimir Gligorov: Rast i dobrobit Vladimir Gligorov: Rast i dobrobit

    Kao što se vidi iz Slike 1, izvor svih podataka je Eurostat, BDP po glavi stanovnika po kupovnoj snazi, po EU standardu (PPS), u Srbiji stagnira u odnos na EU28 od 2008, kao uostalom i prosečni BDP za taj period.

  • Dimitrije Boarov: Turske opomene Dimitrije Boarov: Turske opomene

    Kada u jednoj velikoj privredi kao što je turska u jednom danu (petak prošle sedmice) paritet domaće lire prema američkom dolaru padne oko 18 odsto, onda se to ne može tumačiti samo Trampovim spoljnotrgovinskim ludorijama i dupliranjem carinskih taksi na uvoz aluminijuma i čelika i iz Turske nego i znakom da se svemoćni turski predsednik Tajip Erdogan ipak zaneo svojom veličinom i veličinom svoje zemlje i tako se opasno poigrao sa ekonomskom budućnošću svojih 80 miliona sugrađana.

  • Vladimir Gligorov: Subvencije Vladimir Gligorov: Subvencije

    Zašto bi se subvencionisala privatna, strana ili domaća ulaganja? Ako sam dobro razumeo, i Savez za Srbiju namerava da nastavi sa subvencijama, samo bi da ih uslovi, pre svega kada je reč o stranim ulaganjima, većim platama za zaposlene.

  • Mijat Lakićević: Savez za izolaciju Mijat Lakićević: Savez za izolaciju

    Da li je Tramp trapav, lud ili glup, nije ni važno – bar ne u kontekstu ove priče – ali je svojom izjavom o nekim “agresivnim Montenegrinima koji prete da izazovu treći svetski rat” američki predsednik, kao što je to već konstatovano, u stvari otkrio na šta mu se ruski kolega žalio.

  • Živa Vekecki: Umesto “delfina” dobićemo “girice” Živa Vekecki: Umesto “delfina” dobićemo “girice”

    Udarna vest 1. juna tekuće godine u svim srpskim medijima bila je da je Njegovo Veličanstvo Predsednik Srbije priredio svečani prijem za fudbalsku reprezentaciju naše zemlje, stručni štab i članove rukovodstva Fudbalskog saveza Srbije.

Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side