13.03.2015 Beograd

Dimitrije Boarov: Telekom i domaća braća

Dimitrije Boarov: Telekom i domaća braća
Tek što je prošle sedmice javljeno da se na tenderu za privatizacionog savetnika za prodaju Telekoma Srbija javila samo jedna firma Lazard Freres SAS, u medijski prostor je lansirana stara priča Akademije inžinjerskih nauka Srbije, sa potpisom nekadašnjeg dekana Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu i doskorašnjeg rektora Beogradskog univerziteta Branka Kovačevića – da “Telekom nikako ne treba prodati” jer, navodno, “šteta od te prodaje bila bi neuporedivo veća od svake sume koja bi se za ovu kompaniju mogla dobiti” (Politika, 7. marta).

Već i sama spomenuta osnovna formulacija protivljenja privatizaciji Telekoma ukazivala je na pravac argumentacije koju iznosi prof. dr Kovačević. Jer, kad ima nečeg što je “iznad svake sume”, onda je, dakako, reč o nekakvom svetom nacionalnom i državnom interesu, pitanju narodnog suvereniteta, bezbednosnoj tajnosti kod elektronskih komunikacija, ugrožavanju državnog monopola u nadzoru nad medijskim sadržajima, suštini državne politike prema siromašnim krajevima, zaštiti domaće industrije i radnih mesta, to jest reč je o državnoj politici u celini – koja, navodno, ne bi smela da se vodi “samo radi profita”, itd.

Ne osporavajući, naravno, nikome pravo da se suprotstavlja privatizaciji jednog velikog državnog preduzeća, koje zasad ne posluje sa gubicima nego sa značajnim dobicima, moramo primetiti da inženjeri iz navedene akademije ipak ne shvataju neke primarne razloge koji Srbiju gone na prodaju Telekoma, pa su je čak primorali da privatizaciju ove kompanije prihvati kao deo sporazuma sa MMF-om, koji je nedavno verifikovan kao orijentir srpske ekonomske politike u naredne tri godine.

Na prvom mestu danas reč je o tome da bi apriorno odustajanje od prodaje Telekoma značilo da se plate i penzije svih građana Srbije još moraju smanjivati – da bi zaposlenima u ovoj državnoj kompaniji i njenim domaćim dobavljačima i dalje bilo dobro u “nacionalnom i državnom interesu”.          

Zapravo, svi “suverenisti” koji se protive “kolonizaciji” Srbije putem prodaje državnih firmi strancima zaboravljaju u kakvoj se dramatičnoj situaciji nalazi država sa svim svojim građanima i ne zanima ih šta bi sve građanstvo trebalo da izdrži u narednim decenijama da bi Srbija sačuvala sve svoje “nacionalne resurse” i tajnost svojih komunikacija, imala nadzvučnu lovačku avijaciju, veliku železaru i proizvodnju autobusa i kamiona, luksuznu centralnu banku (u kojoj se dve i po hiljade ljudi osećaju kao bubrezi u loju), bolje plaćene i brojnije akademike, diplomatiju na svih pet kontinenata, megafestivale i karnevale, itd. Jer, “suverenost”, ako to nešto doista znači u današnjem međuzavisnom svetu, veomaje skupa institucija.

Neću s tim u vezi ovde da podsećam kakav je bio standard običnih ljudi u Enver Hodžinoj Albaniji ili kakav je taj standard u današnjoj Severnoj Koreji – a reč je bila i ostala o gotovo tragično “suverenim zemljama”. Naročito suverenim prema inostranom kapitalu. Uostalom, oni koji u Srbiji zagovaraju da se odustane od prodaje državnih preduzeća strancima, trebalo bi narodu da objasne i konsekvence takve odluke ili bar da ga uvere da je prodaja NIS-a ruskoj državnoj kompaniji manje “bolna” po nacionalne interese od prodaje, na primer, beočinske cementare francuskom Lafaržu.

Pored te gole iznudice u kojoj se objektivno govoreći nalazi Srbija, zagovornicima odustanka od prodaje Telekoma, pa makar oni bili i inženjeri, trebalo bi objasniti da nema te sile u današnjoj svetskoj ekonomiji koja može očuvati neku privrednu kompaniju koja zapošljava više ljudi nego njena konkurencija (osim ako joj se ne “dodaje” sa računa svih poreskih obveznika), a Kovačević upravo to ističe kao nužno da bi elektronske komunikacije, navodno, bile pristupačne svakom građaninu (ako sam ga dobro razumeo).

One mogu biti pristupačne svakom građaninu samo ako se taj građanin osposobi da može da plati realnu cenu dostupnosti, a to na dugi rok ne može da obezbedi ona socijalna država koja ne poštuje načelo jurnjave za profitom.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (2) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 21.03.2015, 23:03h slucajni prolaznik

    Na zalost motivi zasto jedni brane prodaju Telekoma a drugi pravdaju potrebu da se ne proda nisu iskreni i tacni. Ovi prvi ne zele da se odreknu licnog luksuza privilegija i privatizovanja javnih dobara, dok drugi cuvaju svoju kravu muzaru od koje uzimaju mnogo toga ni za sta. Ovi prvi ne umeju niti imaju nekog svog sposobnog da voi Telekom jer svaki takav ne bi dozvolio da Telekomove pare krcmi ko stigne nii bi zaposljavao silan partijski kadar i sindikalce zbog cega isti Telekom ima previse ljudi. Guverner pomenute NBS je do juce bio direktor u Telekomu isto tako po strucnosti kao sto je postao guverner po strucnosti. I sada znaci ne treba ukinuti luksuze, bahanalije i privatizovanje javnih funkcija vec treba rasprodati sto se ima, podeliti pare medjusobom i prodati drzavu u ropstvo "Turcima"

  • 13.03.2015, 20:17h sremac (2)

    Gospodin Boarov naprica pricu bez ikakve moralne odgovornosti,kao da se prodaje bala slame

Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Privredni rast Dimitrije Boarov: Privredni rast

    Prikazujući prošle sedmice najnovije izdanje mesečne publikacije “Makroekonomske analize i trendovi” (MAT), direktor Republičkog zavoda za statistiku Miladin Kovačević izneo je procenu da će privredni rast Srbije ove godine iznositi najmanje 3,8 odsto i da je glavni doprinos ovom uzletu BDP-a u drugom polugodištu (posle skromnog rasta u prvom) dalo uvođenje u račun dodate vrednosti koju je stvorila izgradnja gasovoda “Turski tok”.

  • Dimitrije Boarov: U čast guvernera Avramovića Dimitrije Boarov: U čast guvernera Avramovića

    Rekao bih da se napokon i Srpska akademija nauka na neki način “odužila” svom pokojnom dopisnom članu Dragoslavu Avramoviću, čuvenom guverneru NBS, koji je 24. januara 1994. u jednom danu zaustavio fantastičnu hiperinflaciju u SR Jugoslaviji, koja je dostigla brzinu od preko 62 odsto rasta cena dnevno.

  • Mijat Lakićević: Puška Mijat Lakićević: Puška

    Ako neka puška u poslednjem činu ove srpske drame pukne, onda to sigurno neće biti NIN-ova, snajperska, nego ona Putinova, obrenovićevska.

  • Dimitrije Boarov: Vesela afera Dimitrije Boarov: Vesela afera

    Posle niza afera koje su uzdrmale aktuelni vrh vlasti, protekle sedmice iskrsla je još jedna koja, za razliku od svih ostalih, ima vrlo naglašenu humornu dimenziju – afera prodaje famoznog Univerziteta Megatrend.

  • Mijat Lakićević: Paradigma Požega Mijat Lakićević: Paradigma Požega

    Kao što se pre tri decenije Srbija nije branila (ni odbranila) u Kninu, tako se ni danas ne brani na Cetinju nego, da izvinete, u Požegi.

  • Vladimir Gligorov: Trideset godina Vladimir Gligorov: Trideset godina

    Pre trideset godina osnovana je Demokratska stranka. Prošlo je dovoljno vremena za valjanu istoriju nastanka i početnog delanja stranke. S moje tačke gledišta, stranka je ispunila zadatak 10 godina kasnije, kada je padao Miloševićev režim. Kada je nastala, vlast je bila u usponu, a opozicija je bila razjedinjena. Tako da je valjalo čekati da se režim i ne mali deo opozicije polako uruše da bi došlo vreme za demokrate.

  • Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora Vladimir Gligorov: Srbija i Crna Gora

    Nemam nameru da pišem o političkim odnosima, a ni o crkvenim. Ne ovde, u svakom slučaju. Već o tome kako je ko prošao posle osamostaljivanja Crne Gore. Mislim da nije nerazumno pretpostaviti da bi se Crna Gora razvijala, privredno, otprilike kao i Srbija da su ostali u istoj državi. To, naravno, ne možemo znati jer je to protivčinjenična tvrdnja. Tako da je to više pretpostavka o tome koja su bila očekivanja, ako su bila, crnogorskih glasača kada su se izjašnjavali na referendumu. U svakom slučaju, očekivanja su bila da će proći bolje ako povrate sopstvenu državnost. Da li su?

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta AMSS side