18.07.2014 Beograd

Dimitrije Boarov: U potrazi za izgubljenim vremenom

Dimitrije Boarov: U potrazi za izgubljenim vremenom
Ostavka simpatičnog odlikaša sa američkog Jejla i savesnog početnika u poznatoj konsultantskoj firmi Mekinzi, srpskog ministra finansija Lazara Krstića – nije neočekivana.

Još u danima „rekonstruisane“ Dačićeve vlade videlo se da on nema minimum autonomnosti i maksimum autoriteta u vladama u kojima je zauzeo mesto na kojem se te dve osobine podrazumevaju u svakoj državi, a posebno u onima koje imaju velike finansijske probleme.

Zbog toga se posle poslednjih, vanrednih parlamentarnih izbora i raširio glas da će novi ministar finansija biti Dušan Vujović, čovek sa daleko više životnog i stručnog iskustva i sa daleko manje razloga da slepo sluša „jakog premijera“, onoga koga bi trebalo temeljnije da nauči šta su to javne finansije i do koje se mere one mogu, a preko koje se ne mogu voditi isključivo tekućim političkim razlozima.

Mi ne znamo zašto se pokušalo sa Krstićem i zašto je Aleksandar Vučić mislio da je potrebno da on sam, birajući jednu toliko neiskusnu i „zavisnu ličnost“ za šefa državne kase, praktično preuzme svu odgovornost za „bolne finansijske rezove“ za koje je odavno jasno da neizbežno slede Srbiji.

A s tim rezovima se potom oklevalo, a i dalje se okleva, dok u međuvremenu nije učinjeno praktično ništa bar na planu strogosti prema sivoj ekonomiji i poreskom izbegavanju (evaziji) po celoj vertikali poreskih obveznika. A nije zaustavljena ni nerazumna „politika masovnih izuzetaka“ koja je obesmislila i ono malo poteza koji su preduzimani.

Na primer, čak i kada je uveden „solidarni porez“ na mesečne plate veće od 80.000 dinara, ta mera nije bila sprovedena u Elektroprivredi Srbije, jer ni Vučić, ni tadašnja ministarka energetike Mihajlovićeva, ni cela vladajuća koalicija – nisu imali snage i veštine, a verovatno ni nekog drugog interesa, da takav rez nametnu jednom vitalnom infrastrukturnom sistemu u kojem bi neki čak i „beli štrajk“ izazvao veliki potres u državi.

Pa ne samo da država tamo nije mogla ništa da sakupi za državnu kasu iz „solidarnosti“ sa slabo plaćenim javnim sektorom, nego je čak dozvolila i neke čudne „pozajmice“ zaposlenima, koje se nikada do sada nisu vraćale. Slično je bilo i sa odobravanjem „kvota“ za državne garancije u budžetu za 2014. godinu i u nizu drugih slučajeva.

Ono što je Krstić naveo kao razloge svoje demisije – da mu se ne odobrava smanjenje penzija za 20 odsto, smanjenje plata kod državnih uposlenika za 15 odsto, otpuštanje 160.000 onih koji rade kao državni nameštenici ili stalni honorarci i poskupljenje struje za 30 odsto – samo je plod „kompjuterske simulacije“ efekata potrebnih za hvatanje koraka u trogodišnjoj fiskalnoj konsolidaciji. Ili je to, kako neki misle, samo taktičko naduvavanje rezova kako bi se na jesen „smanjeni“ udari na džepove sirotinje prikazali kao uspeh vlade.

Ta „aritmetika“ samo pokazuje kakav je „saldo neuspeha“ prethodnih vlada Srbije, pa i ovih u poslednje dve godine, da pokrenu privredu i investicije – i u suštini samo pokazuje jednu kontinuiranu defanzivu – da se odbrani i zatečena generalna spoljnopolitička orijentacija, i zatečen sistem institucija u zemlji, i zatečeni odnos socijalnih snaga. Zato neki naši ekonomisti i smatraju da se još ne vidi ni kontura neke „nove ekonomske politike“ Srbije.

Dakako, lako je pametovati „sa strane“ i igrati se platama, penzijama i poslom nekih drugih ljudi, a teško je svima njima objasniti šta se želi „nužnim bolnim merama“. Da li se želi „jaka država“ ili država zaposlenih i bezbednih ljudi; šta znači ambicija „regionalnog liderstva“ kod jedne države pred bankrotstvom; zašto svaki koalicioni partner u Srbiji mora imati neki „valov“ u nekom javnom preduzeću, a vladajuća stranka smeštati na stotine svojih miljenika i miljenica u diplomatiju i među licencirane notare; da li se želi da predsednik i predsednikovica države grade crkve, peku rakiju i posećuju svetske sahrane i promocije novih vlasti u svakom kutku planete, itd.

Moramo sačekati da novi ministar Dušan Vujović sačini svoj paket hitnih mera, povezan ne samo sa ciljem „uravnoteženja“ državnih prihoda i troškova, nego i sa nekim ciljevima ekonomske politike koji bi se mogli proceniti kao ostvarivi, jer se jesen Srbije približava velikom brzinom.

autor: Dimitrije Boarov izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 18.07.2014, 09:59h makijaveli (3)

    Sta reci, nego kao i uvek pohvaliti lucidan tekst autora. Mozda samo jos dodati, da ova vlast kao i predhodne, nemaju nameru demontirati `parazitski sistem` koji ih ustvari i odrzava na vlasti. A to su gomile kojekakvih menadjera, savetnika, PIAROVA,vozaca, pisara, Agencija za sve i svasta, propalih drxavnih firmi , komunalni sistemi koji su sami sebi svrha itd.

Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO

    Iskreni, pravi srpski nacionalista, Srbin sa dna kace, što se kaže, on bi se danas svom snagom zalagao za članstvo Srbije u Severnoatlantskoj ugovornoj organizaciji (North Atlantic Treaty Organisation), poznatoj kao NATO.

  • Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji Vladimir Gligorov: Koliko traje vlast u Srbiji

    Počeću od stilizovanih činjenica. U stabilnim konkurentskim parlamentarnim demokratijama više od dva mandata na vlasti je izuzetak, uostalom kao i manje. U tek demokratizovanim zemljama stabilnost bi trebalo da se postigne posle dve nenasilne, dakle izborne, uredne promene na vlasti, svako posle jednog mandata. U evropskim postsocijalističkim parlamentarnim demokratijama uredna smena na vlasti na prevremenim izborima trebalo bi da obezbedi stabilnost demokratskom načinu odlučivanja.

  • Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik Momčilo Pantelić: Najslavniji zatočenik

    “Vanredno ugrožavate istraživačko novinarstvo i slobodu izražavanja. Ma kakvi, najzad je dolijao kradljivac državnih tajni.” “Neće biti da je tako, onaj ko je otkrio tuđa nepočinstva ne može biti proganjan.” “Pravdajte ga koliko hoćete, ali veliki remetilac internacionalnih odnosa konačno je dopao u ruke nacionalnih pravdi.”

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat Mijat Lakićević: Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

    Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

  • Dimitrije Boarov: Konfuzija Dimitrije Boarov: Konfuzija

    Bizarna izjava Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, da je njegov plan za Kosovo propao jer ga nije prihvatio narod, te da će Srbiju to odbijanje skupo koštati kroz nekoliko decenija, verovatno je namenjena ne samo domaćoj nego i stranoj javnosti.

  • Drago Pilsel: Stopiranjem Stepinca papa Franjo želi “čišćenje pamćenja” Drago Pilsel: Stopiranjem Stepinca papa Franjo želi “čišćenje pamćenja”

    Kako to da će u septembru biti 25 godina od prve posjete Ivana Pavla Drugog Hrvatskoj, kada je Papa pozvao kršćane i druge na odlučno suočavanje s prošlošću, na oprost i pomirenje, a da se hrvatski biskupi dosad nisu odvažili izraditi jedan temeljiti i sveobuhvatni dokument na temu “povjesnog pamćenja na očišćen način”

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side