13.04.2018 Beograd

Dimitrije Boarov: Uspeh je opasan

Dimitrije Boarov: Uspeh je opasan
U jednom od svojih “oproštajnih govora”, ministar finansija Dušan Vujović izneo je nekoliko zanimljivih sećanja na razgovore s vodećim ljudima MMF-a u vreme kada je pripremao program fiskalne konsolidacije, pa potom u trenutku kada je taj program već ocenjivan kao uspešan.

Na primer, u razgovoru sa Kristin Lagard, šeficom MMF-a, on i prisutni premijer, sada predsednik Aleksandar Vučić, mogli su, između ostalog, čuti čestitku za konsolidaciju, savet da ne popuštaju zahtevima za veću potrošnju, ali i upozorenje da “ništa nije tako opasno kao uspeh”.

Vujović je to rekao u kontekstu (i među stručnjacima) raširene ocene da je njegov program stabilizacije državnih finansija prvi bio uspešan, od dosad viđenih pet pokušaja finansijske konsolidacije koje su nameravale da izvedu vlade (SFRJ, SRJ i Srbije) u Beogradu. Pri tome on je prilično neodređeno rekao da su dosad takvi programi propadali zato što “statika srpskog ekonomskog sistema nije mogla da ih izdrži”, te da kreatorima tih propalih programa “ne zamera dobre namere već diletantizam”.

Možda bi se ova teška ocena bolje razumela da je Vujović precizirao da pre svega misli na diletantizam političkih elita, koje su od kreatora ekonomske politike tražili stabilizaciju finansija koja neće narušiti njihovu vodeću poziciju u vlasti, a ne na “izvršne kreatore” ranijih programa konsolidacije, od K. Gligorova i Krajgera do Cvetkovića i Dinkića. Jer, neće biti da su oni bili neki “diletanti” i samo “zaluđeni kejnzijanci”, koji nisu razumeli da recept povećanja javne potrošnje ne može pokrenuti neku privredu koja je iz poslednjih balkanskih ratova izašla bez ikakvog domaćeg finansijskog kapitala i sa anahronom industrijskom strukturom u uglavnom, kolektivnom vlasništvu, dok su tradicionalne političke veleiluzije i političko udvaranje banalnim nacionalnim stereotipima nastavili da trešte srpskim javnim prostorom. Tu je, naravno, i pitanje kako je poslednje tri godine “statika srpskog ekonomskog sistema” izdržala program konsolidacije javnih finansija – ili je ta statika reformski promenjena, ili je gola nužda naterala političku superstrukturu da krene putem uravnoteženja prihoda i troškova, ili je svemu ključni doprinos dalo međunarodno finansijsko opuštanje? Ili sve to pomalo i zajedno. Dakako, velika je Vujovićeva zasluga što je sve to umeo da prepozna i iskoristi.

Kad smo već kod kontradikcija između racionalnih ekonomskih alternativa i pretencioznih političkih elita, one se i danas dobro vide, najbolje na takozvanoj “politici simbola”. Manija podizanja spomenika “nacionalno zaslužnim vođama” po našim gradovima i selima već je detaljno razmatrana u našoj javnosti, ali nekima od naših glavnih političara, poput Ivice Dačića, kao da još nije jasno zašto Miloševiću ne treba dizati spomenik, makar da on nije, poput Miloša Obrenovića, odsekao glavu Karađorđu i poslao je turskom paši – pa opet njegovo ime nosi jedna od glavnih ulica u Beogradu. Oni koji tako nešto govore očigledno ne razumeju ko je utemeljio i kako je utemeljena državnost Srbije, na jednoj strani, i ko je i na koji način upropastio ideju jugoslovenske države, na drugoj strani, i tako redom.

Ima i mnogo “blažih” slučajeva “nacionalne površnosti” u maniji “obroznjenja” političkih koncepcija i ideja, kad realnost pokazuje da su sklone neuspehu. Tako se u Novom Sadu niko ne suprotstavlja ideji da se (baš na Trgu republike) iduće godine postavi spomenik kralju Petru Prvom Karađorđeviću, iako simpatični “čika Pera” nema ama baš nikakve veze s Novim Sadom, a i inače već ima spomenik na glavnom trgu u Zrenjaninu, pa se može reći da je simbolički ukotvio Vojvodinu u Srbiji. Kafanska opozicija u Novom Sadu, istina, smatra da je projekat postavljanja spomenika kralju Petru Prvom neophodan gradu “jer nemamo nijedan spomenik na konju”. Doista, svi dosadašnji spomenici vojvođanskim srpskim političarima u Novom Sadu su bez svijetlog oružja i civilni su pešaci (Miletić i Tomić). Međutim, ako Novom Sadu doista nedostaje “neko na konju”, pre nego kralju Petru Prvom Karađorđeviću, spomenik bi trebalo podići poručniku (potonjem generalu) Đorđu Stratimiroviću, komandantu srpskih snaga 1848. godine, ili vojvodi Bojoviću, čije su jedinice ušle u Novi Sad 1914. godine, ili možda “vojvođanskim” komandantima partizanskih armija Petru Drapšinu i Kosti Nađu. U stvari, možda bi ideja gore “ocrnjenog” Ivice Dačića da u Srbiji treba podići spomenik Vudrou Vilsonu, bez čijih čuvenih političkih tačaka verovatno ne bi bilo južnoslovenske države 1914, mogla biti realizovana baš u Novom Sadu, pa makar spomenik ne bio “na konju”.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Rusija i Kina, ponovo Vladimir Gligorov: Rusija i Kina, ponovo

    Posle makedonskog referenduma i glasanja o ustavnim promenama u Skupštini, ruska reakcija je bila da je sve to nelegitimno.

  • Jelka Jovanović: Atentat pod zaštitom Jelka Jovanović: Atentat pod zaštitom

    Kosovska policija udvostručila je nagradu za informacije koje mogu doprineti rasvetljavanju ubistva predsednika Građanske inicijative SDP Olivera Ivanovića, i ta je svota sada 20.000 evra, potvrdio je portalu Košev zamenik generalnog direktora Policije Kosova Dejan Janković u emisiji Slobodno srpski.

  • Dimitrije Boarov: Ponovo o rudnoj renti Dimitrije Boarov: Ponovo o rudnoj renti

    Pre neki dan, u našoj štampi su se “srele” dve informacije o poslovanju Gaspromovog NIS-a u Srbiji i o veličini rudne rente koja se sliva u naše državne budžete, koje “povezuje” ne ono što je u njima rečeno već ono što tim vestima nedostaje (ili ostaje nejasno).

  • Dimitrije Boarov: Priča iz komšiluka Dimitrije Boarov: Priča iz komšiluka

    Pre nekoliko dana Vlada Hrvatske objavila je da će otkupiti 450 miliona kuna dugova petrohemijske fabrike u Kutini (veštačko đubrivo), te da će to biti prvi korak u prodaji ove firme INI i Prvom plinarskom društvu iz Vukovara (čiji je vlasnik Pavao Vujnovac iz Osijeka). Ovaj posao imaće formu dokapitalizacije, za čega će INA i PPG, kao budući većinski vlasnici, izdvojiti po 150 miliona kuna, dok će preostali deo finansijske infuzije Kutini obezbediti JANAF i još neki državni fondovi.

  • Dimitrije Boarov: Oprezan pogled u novu godinu Dimitrije Boarov: Oprezan pogled u novu godinu

    Čudno je to da i porast i pad cena nafte na svetskom tržištu uvek izazivaju zabrinutost. Kad cene rastu, uvoznici moraju da računaju na veće energetske troškove. Kad cene naglo padaju, to obično znači da se očekuje usporavanje svetske privredne konjunkture, pa će većina zemalja uvoznica ono što dobije na sniženju troškova za naftu izgubiti na smanjenju izvoznih prihoda (obično su gubici od recesije i veći).

  • Dimitrije Boarov: Budžet za 2019. Dimitrije Boarov: Budžet za 2019.

    Iako predlog budžeta Srbije za iduću godinu još nije usvojen u Vladi i, dakako, još nije poznat ni poslanicima Narodne skupštine, oni koji imaju informacije o njegovoj pripremi u Ministarstvu finansija, na osnovu sporadičnih vesti o projekcijama plata i investicija za 2019. godinu, već govore o njegovom “razvojnom” usmerenju.

  • Ivan Jovanović: Pozorište realnosti Ivan Jovanović: Pozorište realnosti

    Aktuelna situacija u Narodnom pozorištu pokazuje postojanje umetničke solidarnosti, one koju smatramo nepostojećom baš u tim profesionalnim krugovima.

Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side