13.04.2018 Beograd

Dimitrije Boarov: Uspeh je opasan

Dimitrije Boarov: Uspeh je opasan
U jednom od svojih “oproštajnih govora”, ministar finansija Dušan Vujović izneo je nekoliko zanimljivih sećanja na razgovore s vodećim ljudima MMF-a u vreme kada je pripremao program fiskalne konsolidacije, pa potom u trenutku kada je taj program već ocenjivan kao uspešan.

Na primer, u razgovoru sa Kristin Lagard, šeficom MMF-a, on i prisutni premijer, sada predsednik Aleksandar Vučić, mogli su, između ostalog, čuti čestitku za konsolidaciju, savet da ne popuštaju zahtevima za veću potrošnju, ali i upozorenje da “ništa nije tako opasno kao uspeh”.

Vujović je to rekao u kontekstu (i među stručnjacima) raširene ocene da je njegov program stabilizacije državnih finansija prvi bio uspešan, od dosad viđenih pet pokušaja finansijske konsolidacije koje su nameravale da izvedu vlade (SFRJ, SRJ i Srbije) u Beogradu. Pri tome on je prilično neodređeno rekao da su dosad takvi programi propadali zato što “statika srpskog ekonomskog sistema nije mogla da ih izdrži”, te da kreatorima tih propalih programa “ne zamera dobre namere već diletantizam”.

Možda bi se ova teška ocena bolje razumela da je Vujović precizirao da pre svega misli na diletantizam političkih elita, koje su od kreatora ekonomske politike tražili stabilizaciju finansija koja neće narušiti njihovu vodeću poziciju u vlasti, a ne na “izvršne kreatore” ranijih programa konsolidacije, od K. Gligorova i Krajgera do Cvetkovića i Dinkića. Jer, neće biti da su oni bili neki “diletanti” i samo “zaluđeni kejnzijanci”, koji nisu razumeli da recept povećanja javne potrošnje ne može pokrenuti neku privredu koja je iz poslednjih balkanskih ratova izašla bez ikakvog domaćeg finansijskog kapitala i sa anahronom industrijskom strukturom u uglavnom, kolektivnom vlasništvu, dok su tradicionalne političke veleiluzije i političko udvaranje banalnim nacionalnim stereotipima nastavili da trešte srpskim javnim prostorom. Tu je, naravno, i pitanje kako je poslednje tri godine “statika srpskog ekonomskog sistema” izdržala program konsolidacije javnih finansija – ili je ta statika reformski promenjena, ili je gola nužda naterala političku superstrukturu da krene putem uravnoteženja prihoda i troškova, ili je svemu ključni doprinos dalo međunarodno finansijsko opuštanje? Ili sve to pomalo i zajedno. Dakako, velika je Vujovićeva zasluga što je sve to umeo da prepozna i iskoristi.

Kad smo već kod kontradikcija između racionalnih ekonomskih alternativa i pretencioznih političkih elita, one se i danas dobro vide, najbolje na takozvanoj “politici simbola”. Manija podizanja spomenika “nacionalno zaslužnim vođama” po našim gradovima i selima već je detaljno razmatrana u našoj javnosti, ali nekima od naših glavnih političara, poput Ivice Dačića, kao da još nije jasno zašto Miloševiću ne treba dizati spomenik, makar da on nije, poput Miloša Obrenovića, odsekao glavu Karađorđu i poslao je turskom paši – pa opet njegovo ime nosi jedna od glavnih ulica u Beogradu. Oni koji tako nešto govore očigledno ne razumeju ko je utemeljio i kako je utemeljena državnost Srbije, na jednoj strani, i ko je i na koji način upropastio ideju jugoslovenske države, na drugoj strani, i tako redom.

Ima i mnogo “blažih” slučajeva “nacionalne površnosti” u maniji “obroznjenja” političkih koncepcija i ideja, kad realnost pokazuje da su sklone neuspehu. Tako se u Novom Sadu niko ne suprotstavlja ideji da se (baš na Trgu republike) iduće godine postavi spomenik kralju Petru Prvom Karađorđeviću, iako simpatični “čika Pera” nema ama baš nikakve veze s Novim Sadom, a i inače već ima spomenik na glavnom trgu u Zrenjaninu, pa se može reći da je simbolički ukotvio Vojvodinu u Srbiji. Kafanska opozicija u Novom Sadu, istina, smatra da je projekat postavljanja spomenika kralju Petru Prvom neophodan gradu “jer nemamo nijedan spomenik na konju”. Doista, svi dosadašnji spomenici vojvođanskim srpskim političarima u Novom Sadu su bez svijetlog oružja i civilni su pešaci (Miletić i Tomić). Međutim, ako Novom Sadu doista nedostaje “neko na konju”, pre nego kralju Petru Prvom Karađorđeviću, spomenik bi trebalo podići poručniku (potonjem generalu) Đorđu Stratimiroviću, komandantu srpskih snaga 1848. godine, ili vojvodi Bojoviću, čije su jedinice ušle u Novi Sad 1914. godine, ili možda “vojvođanskim” komandantima partizanskih armija Petru Drapšinu i Kosti Nađu. U stvari, možda bi ideja gore “ocrnjenog” Ivice Dačića da u Srbiji treba podići spomenik Vudrou Vilsonu, bez čijih čuvenih političkih tačaka verovatno ne bi bilo južnoslovenske države 1914, mogla biti realizovana baš u Novom Sadu, pa makar spomenik ne bio “na konju”.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama Dimitrije Boarov: Glad za pobedama ili proslavama

    Nakon što je fudbalski klub “Crvena zvezda”, uz pomoć Fudbalskog saveza Srbije i još ko zna koga drugog, dobio priliku da u proteklu subotu, a ne u četvrtak, kada su svi drugi ligaši igrali poslednje takmičarsko kolo, pompezno u Beogradu proslavi zvanično 28. titulu prvaka (nezvanično 29. titulu), došlo je do očekivane “demonstracije navijačke sile”, sa bakljadom i paljenjem autobusa u kojem su likovali fudbaleri našeg šampiona.

  • Mijat Lakićević: Ruski lobi u Vladi Srbije Mijat Lakićević: Ruski lobi u Vladi Srbije

    Vulin ima pravo na svoje mišljenje, ali državna politika je nešto drugo. To je rekla Ana Brnabić, predsednica Vlade Srbije, povodom jedne izjave “ministra vojnog”. U ovom kontekstu nevažno je šta je “Aleksandar drugi” rekao – važna je premijerkina “percepcija” – ali, u najkraćem, iz (polu)rečenice Sema Fabricija, šefa evropskog predstavništva u Beogradu, da je “Kosovo ključno za EU”, Vulin je izvukao zaključak da u tom slučaju “Srbija treba da nastavi svojim putem”.

  • Dimitrije Boarov: Malinari i oružari Dimitrije Boarov: Malinari i oružari

    Mada nemam preciznu statistiku, mislim da za poslednjih dvadeset godina nije prošla nijedna, a da “malinari” i “oružari” Srbije nisu organizovali javne proteste i štrajkove.

  • Vladimir Gligorov: Tranzicija u Koreji Vladimir Gligorov: Tranzicija u Koreji

    Tramp je Kimu pustio futuristički film o Koreji, Severnoj, ako prihvati mir, odrekne se nuklearnog naoružanja i posveti se, uz pomoć SAD, privrednom razvoju.

  • Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna Dimitrije Boarov: Pšenica naša nasušna

    Ovih dana počela je žetva pšenice, koja je u Srbiji zasejana na (poslednje dve decenije) rekordnih 675.000 hektara. Seljaci očekuju dobar, natprosečan rod, u Vojvodini prosečno oko šest tona po hektaru, a u Šumadiji nešto preko pet tona po hektaru. To bi značilo da će se u narednim sedmicama u Srbiji ovršiti oko 3,3 miliona tona pšenice, što dalje upućuje na zaključak da bi se ove sezone moglo izvesti oko 1,7 miliona tona hlebnog žita.

  • Momčilo Pantelić: Par, raspar Momčilo Pantelić: Par, raspar

    Najzad smo doživeli da svetska vest dana bude događaj koji nas ne zabrinjava i podseća na vremena kad smo rasli uz bajke.

  • Andrej Zarević: Kandidati i zamajavanje Andrej Zarević: Kandidati i zamajavanje

    Parlamentarni izbori u Italiji održani su 4. marta, kada i izbori u Beogradu za gradsku vlast. Izbori u Italiji, za razliku od beogradskih, nisu imali jasnog pobednika. Najveći broj glasova i poslanika dobile su populističke stranke koje nemaju mnogo zajedničkog, pa je s rascepkanim parlamentom bilo teško doći do saglasja kako bi vlada mogla izgledati i ko bi je mogao voditi.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side