13.04.2018 Beograd

Dimitrije Boarov: Uspeh je opasan

Dimitrije Boarov: Uspeh je opasan
U jednom od svojih “oproštajnih govora”, ministar finansija Dušan Vujović izneo je nekoliko zanimljivih sećanja na razgovore s vodećim ljudima MMF-a u vreme kada je pripremao program fiskalne konsolidacije, pa potom u trenutku kada je taj program već ocenjivan kao uspešan.

Na primer, u razgovoru sa Kristin Lagard, šeficom MMF-a, on i prisutni premijer, sada predsednik Aleksandar Vučić, mogli su, između ostalog, čuti čestitku za konsolidaciju, savet da ne popuštaju zahtevima za veću potrošnju, ali i upozorenje da “ništa nije tako opasno kao uspeh”.

Vujović je to rekao u kontekstu (i među stručnjacima) raširene ocene da je njegov program stabilizacije državnih finansija prvi bio uspešan, od dosad viđenih pet pokušaja finansijske konsolidacije koje su nameravale da izvedu vlade (SFRJ, SRJ i Srbije) u Beogradu. Pri tome on je prilično neodređeno rekao da su dosad takvi programi propadali zato što “statika srpskog ekonomskog sistema nije mogla da ih izdrži”, te da kreatorima tih propalih programa “ne zamera dobre namere već diletantizam”.

Možda bi se ova teška ocena bolje razumela da je Vujović precizirao da pre svega misli na diletantizam političkih elita, koje su od kreatora ekonomske politike tražili stabilizaciju finansija koja neće narušiti njihovu vodeću poziciju u vlasti, a ne na “izvršne kreatore” ranijih programa konsolidacije, od K. Gligorova i Krajgera do Cvetkovića i Dinkića. Jer, neće biti da su oni bili neki “diletanti” i samo “zaluđeni kejnzijanci”, koji nisu razumeli da recept povećanja javne potrošnje ne može pokrenuti neku privredu koja je iz poslednjih balkanskih ratova izašla bez ikakvog domaćeg finansijskog kapitala i sa anahronom industrijskom strukturom u uglavnom, kolektivnom vlasništvu, dok su tradicionalne političke veleiluzije i političko udvaranje banalnim nacionalnim stereotipima nastavili da trešte srpskim javnim prostorom. Tu je, naravno, i pitanje kako je poslednje tri godine “statika srpskog ekonomskog sistema” izdržala program konsolidacije javnih finansija – ili je ta statika reformski promenjena, ili je gola nužda naterala političku superstrukturu da krene putem uravnoteženja prihoda i troškova, ili je svemu ključni doprinos dalo međunarodno finansijsko opuštanje? Ili sve to pomalo i zajedno. Dakako, velika je Vujovićeva zasluga što je sve to umeo da prepozna i iskoristi.

Kad smo već kod kontradikcija između racionalnih ekonomskih alternativa i pretencioznih političkih elita, one se i danas dobro vide, najbolje na takozvanoj “politici simbola”. Manija podizanja spomenika “nacionalno zaslužnim vođama” po našim gradovima i selima već je detaljno razmatrana u našoj javnosti, ali nekima od naših glavnih političara, poput Ivice Dačića, kao da još nije jasno zašto Miloševiću ne treba dizati spomenik, makar da on nije, poput Miloša Obrenovića, odsekao glavu Karađorđu i poslao je turskom paši – pa opet njegovo ime nosi jedna od glavnih ulica u Beogradu. Oni koji tako nešto govore očigledno ne razumeju ko je utemeljio i kako je utemeljena državnost Srbije, na jednoj strani, i ko je i na koji način upropastio ideju jugoslovenske države, na drugoj strani, i tako redom.

Ima i mnogo “blažih” slučajeva “nacionalne površnosti” u maniji “obroznjenja” političkih koncepcija i ideja, kad realnost pokazuje da su sklone neuspehu. Tako se u Novom Sadu niko ne suprotstavlja ideji da se (baš na Trgu republike) iduće godine postavi spomenik kralju Petru Prvom Karađorđeviću, iako simpatični “čika Pera” nema ama baš nikakve veze s Novim Sadom, a i inače već ima spomenik na glavnom trgu u Zrenjaninu, pa se može reći da je simbolički ukotvio Vojvodinu u Srbiji. Kafanska opozicija u Novom Sadu, istina, smatra da je projekat postavljanja spomenika kralju Petru Prvom neophodan gradu “jer nemamo nijedan spomenik na konju”. Doista, svi dosadašnji spomenici vojvođanskim srpskim političarima u Novom Sadu su bez svijetlog oružja i civilni su pešaci (Miletić i Tomić). Međutim, ako Novom Sadu doista nedostaje “neko na konju”, pre nego kralju Petru Prvom Karađorđeviću, spomenik bi trebalo podići poručniku (potonjem generalu) Đorđu Stratimiroviću, komandantu srpskih snaga 1848. godine, ili vojvodi Bojoviću, čije su jedinice ušle u Novi Sad 1914. godine, ili možda “vojvođanskim” komandantima partizanskih armija Petru Drapšinu i Kosti Nađu. U stvari, možda bi ideja gore “ocrnjenog” Ivice Dačića da u Srbiji treba podići spomenik Vudrou Vilsonu, bez čijih čuvenih političkih tačaka verovatno ne bi bilo južnoslovenske države 1914, mogla biti realizovana baš u Novom Sadu, pa makar spomenik ne bio “na konju”.

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Festival Srpske Trpeze
Pročitajte i...
  • Nebojša Pešić: Jednaki i jednakiji Nebojša Pešić: Jednaki i jednakiji

    SLIKA 1. Na tribini SNS u Beški 17. januara 2017. došlo je do incidenta kada su aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava razvukli transparent “Ratni zločinci da zaćute da bi se progovorilo o žrtvama” i izrazili protest duvanjem u pištaljke.

  • Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE Dimitrije Boarov: AZOTARA – SKUPO OKLEVANJE

    Kada je početkom ovoga jula Ministarstvo privrede zatražilo da se otvori stečajni postupak za HIP Azotaru u Pančevu, postavilo se pitanje, “zašto baš sada, kada ova firma radi normalno”, umesto da se postavi pitanje zašto je nadležno ministarstvo toliko dugo oklevalo da izađe sa nekom dugoročnijom projekcijom opstanka ili gašenja ove firme koja protekle dve decenije, pa i duže, ne može da uskladi ulazne troškove sa cenama po kojima prodaje svoje proizvode.

  • Vladimir Gligorov: Rast i dobrobit Vladimir Gligorov: Rast i dobrobit

    Kao što se vidi iz Slike 1, izvor svih podataka je Eurostat, BDP po glavi stanovnika po kupovnoj snazi, po EU standardu (PPS), u Srbiji stagnira u odnos na EU28 od 2008, kao uostalom i prosečni BDP za taj period.

  • Dimitrije Boarov: Turske opomene Dimitrije Boarov: Turske opomene

    Kada u jednoj velikoj privredi kao što je turska u jednom danu (petak prošle sedmice) paritet domaće lire prema američkom dolaru padne oko 18 odsto, onda se to ne može tumačiti samo Trampovim spoljnotrgovinskim ludorijama i dupliranjem carinskih taksi na uvoz aluminijuma i čelika i iz Turske nego i znakom da se svemoćni turski predsednik Tajip Erdogan ipak zaneo svojom veličinom i veličinom svoje zemlje i tako se opasno poigrao sa ekonomskom budućnošću svojih 80 miliona sugrađana.

  • Vladimir Gligorov: Subvencije Vladimir Gligorov: Subvencije

    Zašto bi se subvencionisala privatna, strana ili domaća ulaganja? Ako sam dobro razumeo, i Savez za Srbiju namerava da nastavi sa subvencijama, samo bi da ih uslovi, pre svega kada je reč o stranim ulaganjima, većim platama za zaposlene.

  • Živa Vekecki: Umesto “delfina” dobićemo “girice” Živa Vekecki: Umesto “delfina” dobićemo “girice”

    Udarna vest 1. juna tekuće godine u svim srpskim medijima bila je da je Njegovo Veličanstvo Predsednik Srbije priredio svečani prijem za fudbalsku reprezentaciju naše zemlje, stručni štab i članove rukovodstva Fudbalskog saveza Srbije.

  • Mijat Lakićević: Na granici Mijat Lakićević: Na granici

    Vrednoća predsednika Srbije već je postala legendarna. To što on sam može da obiđe za jedan dan, ne mogu desetorica drugih. Čovek prosto ruši zakone fizike. Ali sad će se izgleda naći pred istinskim iskušenjem.

Preporuke prijatelja
Budimo Pametni
Zlatiborac
credi agricole
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side