Dimitrije Boarov: Vojne nekretnine
14.10.2016 Beograd

Dimitrije Boarov: Vojne nekretnine

Dimitrije Boarov: Vojne nekretnine
Povodom sve češćih priča da u naš odbrambeni sistem treba vratiti obavezno služenje vojnog roka, valja obratiti pažnju na nedavni oglas Direkcije za imovinu Republike Srbije, koja nudi na prodaju velike vojne objekte u Beogradu, Irigu, Kraljevu, Nišu, Novom Sadu, Pančevu, Pirotu, Staroj Pazovi, Surdulici, Užicu, Čačku, Valjevu, Smederevskoj Palanci, Zaječaru i Vršcu.

Zapravo, većina tih objekata već je i ranije nuđena na prodaju, pa pošto se kupci nisu odazvali, sada se oni nude po sniženim cenama, a popust je zasad oko 25 odsto. Najverovatnije će cene tih objekata morati i dalje da idu naniže, reč je uglavnom o kasarnama koje su teoretski pogodne samo za javne institucije, kakvih i inače imamo previše. S tim da bi većina tih objekata morala biti temeljno rekonstruisana, što strahovito poskupljuje svaku takvu ideju.

Pre nego što objasnim zašto povezujem priču o “novom obaveznom vojnom roku” sa ovim oglasom o neuspešnoj prodaji “starih vojnih nekretnina”, istine radi moram spomenuti da je objavljeno da je Vojska Srbije dosadašnjom prodajom 80 vojnih kompleksa i objekata prihodovala oko 190 miliona evra. Zapravo, 15,7 miliona evra u novcu, a ostalo kroz oko 1.000 stanova kojima je “prebijana” transakcija i u koje su se uselile ili vojne izbeglice ili aktivna vojna lica. Inače, tih 80 vojnih nekretnina samo su deo od 445 vojnih objekata koji su u Ministarstvu odbrane 2006. godine proglašeni za višak i opredeljeni za prodaju. Spomenute sume jednostavno pokazuju da ta prodaja ide sporo i da će se država teško otarasiti ovog balasta. Em su cene nekretnina u Srbiji uglavnom u hroničnom padu, em je, kao što smo već napomenuli, njihova “prenamena” prilično skupa za svakog investitora.

Ako se vratimo na hipotetičku vezu vraćanja obaveznog vojnog roka sa balastom vojnih nekretnina, po mom sudu ona se nalazi u tome što već i sam broj starih vojnih nekretnina upućuje na zaključak da je militarizacija društva fantastično skup posao, te kad se u nju jednom krene – tu nema kraja troškovima. Još gore od toga je što je naša istorija pokazala da Srbija nije imala nikakvu posebnu “nacionalnu korist” od takve investicije, osim što je takvo ulaganje pratio “istorijski porast zabluda” o sopstvenoj snazi i veličini, što je plaćeno velikim ljudskim žrtvama.

U stvari, ako patetiku ovakvih nužno skraćenih i karikiranih ocena smestimo u prizeman praktični kontekst, onda možemo postaviti, na primer, pitanje kakve je Srbija imala koristi od šest skupih vojnih aerodroma izgrađenih u Titovo vreme? Iste one koje danas, na primer, imaju BiH i Hrvatska od famoznog podzemnog aerodroma Željave kraj Bihaća, sa pet pista i smeštajem za 50 borbenih lovaca. Vidim na televiziji da je taj aerodrom još pod minama, da su piste uništene i da kroz njega prolazi međudržavna granica. Kod Crnogoraca je bar podzemni, vojni deo aerodroma u Podgorici iskorišćen kao podrum za vina “13. jula”.

TV reporter koji je posetio Željavu danas kaže da je samo na podzemne aerodrome u SFRJ potrošeno oko 90 milijardi dolara, a gde su tek ostali troškovi “obaveznog vojnog roka” i “četvrte armije u Evropi”. JNA je, da se ne lažemo, u SFRJ imala ogromne povlastice, zajedno sa oficirskim korom i drugim osobljem. Od svega toga ostala je uglavnom samo žalosna sudbina većine oficira i vojnih uposlenika posle sloma JNA i SFRJ devedesetih godina prošlog veka, o čijim se neispunjenim imovinskim pravima u Srbiji i dalje vode sudski postupci.

Ima mišljenja da je situacija u našem regionu takva da Srbija ne sme sedeti skrštenih ruku dok se drugi navodno naoružavaju, udružuju u vojne saveze i spremaju za nove balkanske ratove. To mišljenje nije poduprto ozbiljnim argumentima i procenama i ono se zapravo liferuje iz krugova načelnih protivnika “evropskog puta Srbije”. Jer, kakav je to, na primer, argument kada jedan poslanik piše da moramo uvesti obavezan vojni rok da nam kapetani ne bi šišali travu po kasarnama? Na takvu argumentaciju ne vredi se ni osvrtati.

Ključno je da Srbija ne bi smela da se zatrči u krupnije vojne investicije bez preke potrebe jer svaka takva investicija traži dugogodišnje finansijsko negovanje – a videli smo kuda je to odvelo SFRJ.

 

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (1) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 14.10.2016, 09:25h Калуђер (2)

    Најзад један паметан и реалан приступ овој теми. Хвала г. Боарову, још једном, на здравом разуму.

Pročitajte i...
  • Nikola Lunić: Brat Li Nikola Lunić: Brat Li

    Li Venliang, oftalmolog iz Vuhana, umro je 7. februara ove godine od posledica koronavirusne upale pluća. On je prvi pokušao javno da upozori na zabrinjavajući broj virusnih infekcija koje mogu da prerastu kontrolisane uslove. Međutim, na samom početku virusne infekcije Komunistička partija Kine odlučila je da to ipak sakrije od domaće i svetske javnosti, a dr Li je bio ukoren i prisiljen da potpiše izjavu kako su njegovi stavovi neosnovani i predstavljaju nezakonitu glasinu

  • Momčilo Pantelić: Čoveče, ne ljubi se Momčilo Pantelić: Čoveče, ne ljubi se

    Dok se velike sile nadmeću kako da preurede svet po svom ukusu, novi globalni poredak zavela je minijaturna, nevidljiva avetinja – koronavirus. Presekla je globalizaciju i izazvala zatvaranje granica više od Donalda Trampa, mlavi otpore svojoj svemoći jednostavnije od Vladimira Putina i Si Đinpinga, dodatno umanjuje neophodnu dozu jedinstva u EU i sve njih inspiriše da se međusobno optužuju za njegovu iznenadnu najezdu.

  • Vladimir Gligorov: Tri zablude Vladimir Gligorov: Tri zablude

    Evropska ekonomska zajednica, pa potom Evropska unija uticale su na diktatorske ili autokratske režime, desne ili leve (da ne ulazim u detaljnije karakterizacije) na taj način što su nudile proces evropeizacije.

  • Dimitrije Boarov: Sukob oko Komercijalne banke Dimitrije Boarov: Sukob oko Komercijalne banke

    Nije to baš često u Vučićevoj Srbiji da u javnost prodru veoma različiti pogledi državnih funkcionera na neko krupno privredno pitanje, kao što je sada slučaj u prodaji ili odustajanju od prodaje Komercijalne banke u Beogradu.

  • Dimitrije Boarov: Posle koronavirusa Dimitrije Boarov: Posle koronavirusa

    Iako “korona kriza” još nije širom sveta došla do svojih krajnjih granica i nanela sve moguće štete i mnogobrojne ljudske žrtve, u svetskom javnom mnjenju već se tu i tamo postavlja pitanje da li će ova pandemija ostaviti neke trajne posledice ili će se politički i ekonomski trendovi na planeti nastaviti tamo gde su prekinuti pre nekoliko sedmica, sa osnovnim ciljem da se nadoknadi propušteno?

  • Aleksandra Bosnić Đurić: Više od cenzure Aleksandra Bosnić Đurić: Više od cenzure

    Paradoksalno ali istinito, posao cenzora u svim vremenima i svim sistemima nikada nije bio lak. U krajnjem skoru uvek je bivao osujećen, a sizifovski napori i nalogodavaca i izvođača radova po pravilu su završavali tako što su i jedni i drugi, nakon izvesnog vremena, bivali izloženi javnoj osudi i stubu srama.

  • Nadežda Gaće: Teorije zavere ili život u zaverama Nadežda Gaće: Teorije zavere ili život u zaverama

    “To što sam paranoičan ne znači i da me niko ne juri”, odavno je ovo prepričavano, više kao štos, ali kako vreme prolazi i kako kanali informisanja postaju ne samo svima dostupni nego i otvoreni za sve “autore” – sve je primenljivije.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
Novi magazin- nedeljnik Novinska agencija Beta AMSS side