04.01.2019 Beograd

VideoDraško Đenović: Vratolomej Prvi je otvorio Pandorinu kutiju

Draško Đenović: Vratolomej Prvi je otvorio Pandorinu kutiju Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić
Ukrajina je religijski fenomen. Ima tri pravoslavne crkve i najveću grkokatoličku crkvu na svetu. Čini se da se Čerčilove reči da Balkan proizvodi više istorije nego što može da svari mogu preneti i na Ukrajinu.

Predsednik Petro Porošenko i njegova vladajuća elita uprli su sve snage da Kijev dobije autokefalnost. Čini se da su u tome i uspeli, ali je to za posledicu imalo pucanje crkvenog saveza između Carigrada i Moskve.Ovo je veoma važno ako znamo da polovina pravoslavnog sveta Moskvu doživljava kao svoj duhovni centar, dok sama Vaseljenska ili Carigradska patrijaršija danas uopšte ne može da se pohvali da ima vernike već samo istorijski primat, uprkos svoj istorijskom statusu. Vrhovni sud Turske je Carigradskom patrijarhu Vartolomeju Prvom, koji je 270. po redu naslednik apostola Andrije, zabranio da koristi svoju titulu ekumenski ili vaseljenski, uz obrazloženje da Patrijaršija podleže turskom zakonu, te da univerzalna titula nije prikladna.

Rusko-ukrajinske nesuglasice su vrlo stare i u njih je na neverovatan način uvek, kao i kod većine sukoba među slovenskim narodima, ulazila i verska, odnosno religijska komponenta. Politički sukob na relaciji Moskve i Kijeva koji postoji poslednjih godina kulminirao je ove godine stremljenjem da Ukrajinska pravoslavna crkva kijevskog patrijarhata dobije tomos (dekret) o autokefalnosti od Carigradske patrijaršije. To se nije dogodilo preko noći već je, kao i sve u Evropi i politici, posledica dugog političkog procesa. Sa druge strane, pitanje je pokazuje li nam to još jednom koliko je opasno mešanje politike, odnosno države, u poslove crkve, čak i sada u 21. veku, kada gotovo sve Evropske države za sebe tvrde da su sekularne i odvojene od crkava. Ono što je sasvim jasno jeste da se Vartolomej Prvi ne bi odlučio na takav korak da nije bio ili ucenjen i pritisnut od određenih interesnih grupa, ili je imao značajnu finansijsku satisfakciju da bi ušao u ovakav konflikt s Moskvom i velikim delom pravoslavnog sveta. Sasvim je moguće da je na ovakav korak Vartolomej bio primoran ne bi li se dodvorio zapadnim silama kako bi one intervenisale kod Turaka da se otvori Teološki fakultet u Halki (na turskom je to Haybela Aba), koji je 1971. godine zatvorila tadašnja turska vlast. To je jedina patrijaršija u svetu koja nema mogućnost da školuje svoje sveštenstvo. Prema crkvenim zakonima, Vaseljenski patrijarh mora da bude sveštenik, a po turskom zakonu mora da bude državljanin Turske. Problem se umnožava kada se zna da Turska odbija da da svoje državljanstvo sveštenicima koji su se školovali u inostranstvu, čime je ugrožen opstanak same Patrijaršije. U samoj Turskoj živi oko 100.000 pravoslavnih hrišćana – 60.000 Armenaca, 20.000 Asiraca i nekoliko hiljada Grka. Sa druge strane, za države poput Ukrajine i Makedonije crkvena autokefalnost je još jedan dokaz državnosti i sasvim je sigurno da je dodeljivanjem novog statusa Ukrajinskoj crkvi Vartolomej Prvi otvorio Pandorinu kutiju. O samom značaju ovog čina govore i reči samog Porošenka, koji je rekao da je ovo za Ukrajinu značajno kao i kada je Ukrajina kao država stekla samostalnost.

Ali vratimo se malo u istoriju. U vreme kada je hrišćanstvo došlo u istočnoslovenske zemlje čiji je narod(i) bio pokršten u tada još uvek jedinstvenu hrišćansku crkvu tokom vladavine kneza Vladimira (978-1015), oni su bili pod Carigradskim patrijarhom, a ne pod Rimskim biskupom (papom), tako da su nakon velike šizme 1054. godine ostali pod Carigradom, odnosno pripali istočnoj hrišćanskoj (pravoslavnoj) crkvi. Vremenom je zbog političkih dešavanja, podela i pomeranja granica deo Ukrajine prihvatio vrhovnu vlast Rima, te su nastali grkokatolici. Vekovima je religijska slika u ovoj državi bila jednostavna. Zapad Ukrajine je bio grkokatolički, a veći deo zemlje pod Rusima pravoslavan, sa duhovnim sedištem u Moskvi. Sve je to trajalo do kraja Velikog rata, kada se raspalo Rusko carstvo. Od 1917. do 1921. godine Ukrajina je pokušala da bude nezavisna republika i tada je oktobra 1921. godine stvorena kratkotrajna Ukrajinska autokefalna crkva. Danas u Ukrajini postoji crkva koja sebe tako zove i koja se smatra njenom sledbenicom, sa nekih 400.000 vernika. To je bio prvi pokušaj stvaranja Ukrajinske autokefalne crkve, ali je pokušaj propao jer je Moskva de facto bila moćnija. Ukrajinska katolička crkva, kojoj pripada većina grkokatolika u Ukrajini, formirana je 1596. godine u Lavovu i delovala je slobodno sve do 1946. godine. Ona je bila okosnica očuvanja Ukrajinskog nacionalnog identiteta, pošto zapad Ukrajine, gde je ona delovala, nikada nije pao pod uticaj Rusije. Te 1946. godine zapad Ukrajine se našao sa ostatkom Ukrajine pod Staljinovom čizmom u SSSR-u i Staljin ih je jednostavno stavio pod jurisdikciju Moskovske patrijaršije, a poglavaru Ukrajinskih grkokatolika Josifa Slipija – velikom nadbiskupu Lavova od 1945. do 1963. godine, pružio je gostoprimstvo u različitim sovjetskim kazamatima, iz kojih ga je tek 1963. spasao papa Jovan XXIII i odveo u Rim (gde je imao ne baš idilične odnose s potonjim papom Pavlom VI). Ostali biskupi pomenute crkve imali su manje sreće i svi su skončali u sovjetskim kazamatima i gulazima. Ukrajinska katolička crkva ponovo je uspostavljena tek decembra 1989. godine.

Padom komunizma u Ukrajini nastaju dve pravoslavne crkve. Jedna, ona kanonski priznata od ostalog pravoslavnog sveta, Ukrajinska pravoslavna crkva moskovskog patrijarhata osnovana je 1990. godine i sedište joj je u Moskvi, a druga – Ukrajinska pravoslavna crkva kijevskog patrijarhata – osnovana je 1992. godine sa sedištem u Kijevu. Uz njih deluje i već pomenuta Ukrajinska autokefalna crkva.

Odlukom sadašnjeg Carigradskog patrijarha Vartolomeja Prvog da Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi kijevskog patrijarhata da status autokefalnosti 6. januara 2019. godine, načinio je crkvu u Ukrajini zavisnom od Carigradskog patrijarhata. Carigradska patrijaršija je odlučila da suspenduje odluku iz 1686. da Moskva postavlja episkope u Kijevskoj mitropoliji i to pravo vratila sebi. Pripremanjem takozvane autokefalne crkve, Carigradska patrijaršija namerava da izrazi svoja prava u tomosu i povrati sve stavropigije (status po kojem su pravoslavne ustanove odgovorne direktno Carigradskoj patrijaršiji) koje je nekada, istorijski gledano, imala u Ukrajini. Međutim, kako je to rekao Mitropolit Amfilohije “Naša braća u Carigradu morala bi da shvate da onu ulogu koju su imali u vreme Vizantije odavno više nemaju. Carigradska patrijaršija je i danas totronis, prvoprestolna crkva, međutim, to znači da oni imaju pravo časti, ali ne i vlasti.”

Ono što se u ovom trenutku još uvek ne zna jeste činjenica da li će Ukrajina zaista dobiti autokefalnu crkvu ili, zapravo, crkvu koja će delovati samostalno pod carigradskim patrijarhom. Naime, ukoliko dobije punu autokefalnost ona će teoretski biti u rangu srpske, ruske, rumunske pravoslavne crkve itd. i sama će moći da postavlja svoje episkope i patrijarha. Ako pak bude samostalna kao što su sada Estonska apostolska pravoslavna crkva i finske pravoslavne crkve, potvrdu episkopa, arhiepiskopa, mitropolita i patrijarha će morati da daje Sinod Carigradske patrijaršije. Ovo bi bio isti status kakav danas ima Pravoslavna ohridska arhiepiskopija sa sedištem u Bitolju, koja je u kanonskom jedinstvu sa ostatkom pravoslavnog sveta na čijem je čelu Jovan Šesti Vraniškoski i koja je praktično jedina pravoslavna crkva na tlu Makedonije.

Savet sveštenstva Ukrajinske pravoslavne crkve moskovskog patrijarhata saopštio je 13. novembra 2018. da se neće pridružiti Ukrajinskoj autokefalnoj crkvi koju Carigradska patrijaršija želi da osnuje i da ta odluka nije validna. Srpska pravoslavna crkva je još u septembru saopštila da neće podržati autokefalnost crkve u Ukrajini. Mnoge druge pravoslavne crkve širom sveta, ali i Atos, koji se nalazi pod direktnom jurisdikcijom Carigradskog patrijarha, ne slažu se sa odlukom Vartolomeja Prvog. Osnovano se postavlja pitanje kako će se sve ovo završiti? Hoće li ova autokefalija zaista zaživeti ili će biti političko sredstvo za postavljanje klipova Moskvi, kao što su jugoslovenske vlasti nekada koristile Starokatoličku crkvu u Jugoslaviji za potkusurivanje sa Rimokatoličkom crkvom, ili će možda za rezultat imati još veće marginalizovanje Carigradske patrijaršije?

 

Pogledajte intervju koji je za Novi magazin dao Draško Đenović:

 

 

"Tekst je deo projekta “Crkva i država: savez mimo prava”, koji se sufinansira sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva"

izvor: Novi magazin
Ostavi komentar (2) Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
  • 5.01.2019, 21:27h Zoki

    Religija je droga za siromašne i lakoverne!

  • 4.01.2019, 20:51h pa dovedi nam jedno 1.000 ruskih popova...

    Ovo je veoma važno ako znamo da polovina pravoslavnog sveta Moskvu doživljava kao svoj duhovni centar, dok sama Vaseljenska ili Carigradska patrijaršija danas uopšte ne može da se pohvali da ima vernike već samo istorijski primat, uprkos svoj istorijskom statusu. "...- Ama nemoj! To je po nekoj tvojoj rusouvlakačkoj pameti. Po njoj, najbolje bi bilo da se SPC odrekne autokefalnosti i proglasi za POMESNU CRKVU Patrijarha Moskovskog i sve Rusije (kao i svoje zapadne gubernije - Srbije)... E pa to će biti, kako je tvoj Veliki Vožd govorio - "malo morgen". Jer trebalo bi da ubediš srpskog seljaka da dovede na (lokalnu) vlast RUSKOG SPAHIJU, koji bi mu tumačio RUSKO JEVANĐELJE...

Pročitajte i...
  • Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO Mijat Lakićević: NATO, bato, samo NATO

    Iskreni, pravi srpski nacionalista, Srbin sa dna kace, što se kaže, on bi se danas svom snagom zalagao za članstvo Srbije u Severnoatlantskoj ugovornoj organizaciji (North Atlantic Treaty Organisation), poznatoj kao NATO.

  • Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati? Zoran Stojiljković: Čemu služe sindikati?

    Na samom početku ovog, “prigodnog” prvomajskog teksta sve koji na pomen radnika i sindikata prezrivo odmahnu rukom zamoliću da se, ako se već bacaju kamenom/ciničnim komentarom, prisete šta su sami učinili da siromaštva, nejednakosti, uniženosti bude manje?

  • Dimitrije Boarov: Konfuzija Dimitrije Boarov: Konfuzija

    Bizarna izjava Aleksandra Vučića, predsednika Srbije, da je njegov plan za Kosovo propao jer ga nije prihvatio narod, te da će Srbiju to odbijanje skupo koštati kroz nekoliko decenija, verovatno je namenjena ne samo domaćoj nego i stranoj javnosti.

  • Drago Pilsel: Stopiranjem Stepinca papa Franjo želi “čišćenje pamćenja” Drago Pilsel: Stopiranjem Stepinca papa Franjo želi “čišćenje pamćenja”

    Kako to da će u septembru biti 25 godina od prve posjete Ivana Pavla Drugog Hrvatskoj, kada je Papa pozvao kršćane i druge na odlučno suočavanje s prošlošću, na oprost i pomirenje, a da se hrvatski biskupi dosad nisu odvažili izraditi jedan temeljiti i sveobuhvatni dokument na temu “povjesnog pamćenja na očišćen način”

  • Vladimir Gligorov: Brojevi Vladimir Gligorov: Brojevi

    Uzmimo da je na manifestaciji podrške gospodinu Vučiću bilo četiri puta više ljudi nego na opozicionim demonstracijama nekoliko dana ranije. Šta ti brojevi govore?

  • Srđan Bogosavljević: Brojke koje opominju Srđan Bogosavljević: Brojke koje opominju

    Da li je Srbija nestankom Jugoslavije izgubila i sopstveni identitet, pitanje je koje se logično postavlja kada se pogledaju stavovi građana. Uostalom, mi ne samo da smo postali država odlukom crnogorskog referenduma nego smo u kratkom vremenu, za manje od dvadeset godina, promenili četiri imena države, pa ne čudi što se slabo prisećamo datuma i simbola države

  • Dimitrije Boarov: Auto-putevi i razvoj Dimitrije Boarov: Auto-putevi i razvoj

    Povodom pompeznog otvaranja poslednje deonice Koridora 10 u Grdeličkoj klisuri i otvaranja radova na deonici Koridora 11 od Čačka do Požege, setio sam se neprilike koju sam pre 10-15 godina doživeo u Kladovu.

Preporuke prijatelja
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side