Pred nama su opšti izbori i naredne sedmice znaće se rezultati. Ako je tačna premisa, a jeste, da demokratije nema bez slobodne utakmice političkih stranaka –mi smo u Srbiji prebogati. Osamnaest lista sa još više stranaka bori se za ulazak u parlament. Nije posve jasno iz njihovih programa ko se bori za poziciju u centru, ko je levo, ko desno, mada je jasno ko je na krajnjoj desnici, ko na krajnjoj levici.
Vođe koje predstavljaju stranačke liste „zadivljuju“ nas svojim poštenjem, moralnošću, doslednošću i spremnošću da podnesu teške žrtve zarad naše dobrobiti. Svako pojedinačno je takav – za divljenje, a svi drugi su lopovi, divljaci, nepošteni… Teško za slušanje, a kamoli za verovanje!
Eni Lenoks peva: „Budućnost neće doći dok sadašnjost ne prođe. Da budućnost bude dobra potrebno je da i sadašnjost bude takva“. Nemam potrebu da ispravljam divu, ali dodajem pitanje kakva je naša, ne tako davna, prošlost i da li smo je u dovoljnoj spoznali meri da bi naša sadašnjost bila dobra? Bojim se da smo prošlost ostavili na margini i da ta margina strašno pritiska fusnote naše sadašnjosti i budućnosti. Jer, u suprotnom bismo znali da se u demokratiji drugačije razgovara, da je ona jedna od najkrhkijih poluga sistema koju je veoma lako zloupotrebiti, posebno kad imaš moć i vlast. I kad si autokrata. Sve to imali smo u nedavnoj prošlosti.
Danas kad neko kaže da se bira između manjeg i većeg zla dođe mi da poludim. Imali smo dugotrajno zlo do pre desetak godina. Ne ponovilo se! Građani danas ne biraju između manjeg i većeg zla, nego kucaju na vrata dobra. Možda se otvaraju sporo i teško, ali već su odškrinuta i za to se treba boriti.
I još jedna fusnota koja me brine – bilo ko da progovori u javnom mnjenju odomaćilo se da su novinari za sve krivi – navodno izmišljaju, pakuju, potkupljivi su… Iza nas su 52 broja, biće još mnogo više, a nismo ni lagali, ni izmišljali, bavili smo se činjenicama. Želim da verujem da su i kolege, ili bar većina njih, u drugim redakcijama isto radili. I krajnje je vreme da se političari i drugi poslenici javnosti uozbilje i da sami počnu da cene sopstvene reči, a ne da jednog dana kažu jedno, drugog drugo i to sve zbog svojih dnevno-političkih potreba. Prelaze s jedne strane reke na drugu kao da smo mi slepi putnici u njihovom čamcu koje oni vuku koji ne vide i ne smeju da pitaju ZAŠTO.
Podsećam ih da je reč ZAŠTO suština naše profesije.