Mogu biti, dabome, velike kao SAD ili EU, koje nemaju organizovanu obaveštajnu i kontraobaveštajnu službu, ali kao konglomerat evropskih sila nisu za odbacivanje.
Može biti Albanija, matematički rečeno, kao najmanji zajednički imenilac koji muči Srbiju i Makedoniju, mada se ne zna otkad je Albanija toliko opasna sila u evropskim razmerama. Može biti Turska, koja sve više ponovo osvaja epitet sile, ali neverovatno je pomisliti da bi istovremeno trošila ogroman novac na špijunažu, pa još kroz Ambasadu (Srbije) u Skoplju, i slala pozamašnu privrednu delegaciju u Beograd. Kina i Rusija otpadaju, ne zbog toga što je to nezamislivo – čak toliko da ih je predsednik Vučić ekspresno amnestirao – nego što bi makar i sumnja u nedolično “osmatranje” iz Moskve i Pekinga mogla izazvati tektonske poremećaje. I posledice. Po Srbiju, naravno. Posebno u finišu kampanje za/protiv prijema Kosova u Unesko i nastavak kosovske kampanje za ukidanje Unmika.
Dakle, ostaje Kosovo. Što je smehotresno ne samo zbog toga što Srbija ne priznaje Kosovo, pa time ni eventualnu kamufliranu diplomatiju, makar i ofanzivnu, nego i zbog notorne činjenice da Priština, uprkos svemu što je postigla u svom hodu ka državnosti, teško može da parira službama kao što su BIA, VBA i VBO.
No, uprkos svim nepoznanicama, Srbija je povukla ambasadu iz Skoplja, što je u diplomatskim vodama presedan, sem u slučaju ratne opasnosti ili prirodnih katastrofa. I neće je uskoro čitavu vratiti tamo iako je Makedonija jasno demantovala da je pratila i prisluškivala bilo koju srpsku instituciju, uključujući i predsednika Vučića, kako je “otkrila” ovdašnja žuta štampa.
Kad se sve sabere, ostaje kao jedini racionalan razlog za neracionalne poteze bitka za makedonski glas “za” ili “protiv” članstva Kosova u Unesku na narednom glasanju. Prošli put je Skoplje izreklo “da” iako su vlasti Srbije i Makedonije bile bliske, a sada je samo/uslovljeno stavom EU. Što znači gotovo sigurno – da. To čitavu priču vraća u Beograd, posebno posle izjave ministra spoljnih poslova Srbije i vicepremijera Ivice Dačića da Srbija može promeniti stav o imenu Makedonije. Precizno rečeno – ucena. Preventivna, jer Kosovo još nije podnelo novi zahtev za prijem, te Makedonija i nije još u prilici da se izjašnjava. A i da jeste, odakle pravo bilo kome da je uslovljava i pritiska? Dobar deo tamošnjeg stanovništva su Albanci, pa Skoplje mora prvo na unutrašanjem planu da izmeri jek svog glasa, a onda saglasje se susedima.
Stvari su, citirajmo premijerku i predsednika, zaista ozbiljne. No, ako je uistinu reč o neovlašćenom praćenju srpskih diplomata i institucija, onda se to rešava unutar odgovarajućih službi i organa dve zemlje. Kao, primerice, nakon hvatanja na delu srpskog diplomate sa dvostrukim zaduženjima tokom napada demonstranata u Sobranju. Talambasanje tipa “eto vuka” stvari čini još ozbiljnijim na međudržavnom planu, a kad se saopštava dramatično uz dramatične poteze, jedino što može jeste da potpiri nove animozitete. A, kako skaska o vuku kazuje, tada čoban strada.