09.12.2018 Beograd

Momčilo Pantelić: Čaše meda i žuči

Momčilo Pantelić: Čaše meda i žuči
Za samo tri nedelje francuski predsednik Emanuel Makron prošao je put od zvezda do trnja, a sve takoreći na istom mestu, kod pariske Trijumfalne kapije.

Ispred nje je 11. novembra, povodom stogodišnjice primirja u Velikom ratu, okupio mnoštvo stranih državnika i pred njima se još jednom predstavio kao potencijalni stabilizator uzdrmanog sveta, da bi je ovih dana (po povratku sa samita G20 u Buenos Ajresu) zatekao iškrabanu porugama demonstranata na račun njegove politike.

Ovakav nagli obrt u predznacima sudbine jednog lidera bez presedana je u novijim vremenima. Simbol nade u smirivanje i usklađivanje internacionalne scene najednom se premetnuo u povod za najveće nacionalne nemire posle legendarne 1968.

Ispoljila su se, pritom, dva vrhunska paradoksa.

Poskupljenjem goriva Makron je hteo da doprinese ozdravljenju gasovima ugrožene planete, ali su to njegovi sunarodnici dočekali kao još jedan udar na njihov životni standard, kao “kap koja je prelila čašu”. Ono što je on servirao kao čašu meda, za njih je bila čaša žuči.

Ujedno, protiv Makronovog poteza digla se antipartijska masa iako je on na vlast došao baš širenjem pokreta koji je praktično srubio klasične partije i levog i desnog centra, dugo i naizmenično smenjivanih na vladajućim pozicijama. Ispostavilo se da u njegovom slučaju više ne važi izreka “što priliči Jupiteru, ne priliči volu” (što se može protumačiti kao zapovest da oni “dole” ne mogu da rade što i onaj “gore”), pa se raja digla protiv njegovog kursa, na način sličan onom koji je on primenio da bi uzleteo do Jelisejske palate.

Demonstranti su vispreno odabrali žute prsluke, kakve vozači moraju da koriste kad im se auto pokvari na drumu, da bi simbolično pokazali da i oni treba da postanu vidljivi donosiocima odluka u političkom saobraćaju. Smatraju da su mnoge mere donete u prilog bogatima, da se poreske obaveze prekomerno prebacuju na ostale, pa da je nejednakost dostigla “nepodnošljive” razmere, što je verovatno predstavljalo i osnovni razlog za proteste.

Makron je pak nameravao da rezovima smanji “opuštenost” zemljaka i približi ih disciplini suseda Nemaca, kako bi usklađeni s njima nastavili da budu reformatorska okosnica sve razuđenije EU. Pa da makar u i selektivnom jedinstvu ona ostane dovoljno jaka da može da se odupre raznovrsnim podrivanjima u verziji giganata kao što su SAD, Rusija, Kina, “dezerterska” Britanija…

Gotovo istovremeno, na drugoj strani Atlantika odavale su se počasti preminulom Džordžu Bušu starijem, koje nadmašuju uobičajenu poštu nekadašnjem predsedniku SAD (1989-93). Kao da su se odjednom Amerikanci prisetili da niko od onih koji su posle njega gazdovali Belom kućom nije imao toliko pozitivnih poena na spoljnom planu kao on.

Kao najveća zasluga pripisuje mu se pad Berlinskog zida u prvoj godini njegovog mandata i vešto rukovođenje procesima posle raspada SSSR. Zatim i to što je okupio široku međunarodnu koaliciju za “Pustinjsku oluju”, koja je invazione trupe Sadama Huseina oterala iz Kuvajta. S njim se Amerika učvrstila kao apsolutno dominantna sila, što je status koji je docnije relativizovan.

Imao je Buš stariji i svakojakih mana, ali uspesi koje je postigao na spoljnom planu bili bi svakom lideru garancija da će ostati na vlasti. Nisu mu ipak bili dovoljni da bude reizabran. Pobedio ga je u novembru 1992. Bil Klinton, kao “sveže lice” koje je obećavalo izlaz iz ekonomskih nevolja, dobrim delom nasleđenih iz predsednikovanja Ronalda Regana.

Analitičari sugerišu da Amerika nikada nije imala čoveka tako spremnog za vršenje najviše državničke dužnosti kao što je to bio Buš stariji. Bio je, navodi se, i direktor CIA, i ambasador u UN i šef diplomatske misije u Kini, i potpredsednik SAD, ali mu to nagomilano iskustvo nije pomoglo da na vlasti ostane koliko je mogao i koliko mu se, s razlogom, proricalo. Primoran je da s nje ode, uz ostalo, zbog povećanja dažbina, što je iskušenje s kojim se sada suočava Makron, doduše na drugi način...

Još uverljivije ih povezuje okolnost da su u lokalne nevolje zapali na vrhuncu lične globalne afirmacije. Obično se kaže da je teško, ako ne i nemoguće, udovoljiti celom svetu, ali to je, ispada, njima dvojici bilo lakše, bar u pokušajima i relativno, nego da udovolje zemljacima.

“Slučajevi” Makrona i Buša starijeg upozoravaju da kad nekog liderasa svih strana obaspu čestitkama, on ubrzo potom može da se nađe u nebranom grožđu.I da zaglavi toliko da, kao francuski predsednik, otkaže novi put u inostranstvo – posetu Srbiji, koja je bila spremna i da prevaziđe “protokolarni gaf” kojim je potcenjena na pariskom obeležavanju jubileja primirja u Prvom svetskom ratu.

Ali, ni ovdašnji predsednik nije imao vremena da otputuje u Veneciju, gde mu je dodeljena dosad nama nepoznata nagrada za mir, nazvana “Zlatni lav”. Apstinirao je možda i zato što su mu odnosi sa susedima, a i šire, prilično raštimovani (uprkos pričama o primljenim komplimentima), pa za razliku od Makrona sada i Buša starijeg svojevremeno, koji su unapređivali međunarodnu saradnju, bolje prolazi kod kuće nego kad se nađe napolju. Slično Trampu, od koga se Makron upravo ograđuje koliko može, kao i Buš stariji dok je mogao...

autor: VV izvor: Novi magazin
Ostavi komentar Ostavi komentar >>
Ostavi komentar
Pročitajte i...
  • Vladimir Gligorov: Suverenisti Vladimir Gligorov: Suverenisti

    Šta je ekonomska suverenost? Ovo je donekle pitanje za socijalne demokrate, danas posebno jer gube podršku među radnicima koji se pridružuju populistima, a to će reći nacionalistima. Zašto je to socijaldemokratski problem?

  • Vojislav Milovančević: Kako da objasnim svom detetu zašto ste toliki licemeri? Vojislav Milovančević: Kako da objasnim svom detetu zašto ste toliki licemeri?

    "Velika je laž njihove nauke da se čovek rađa sa tim sklonostima, to uopšte nije tačno. Rođenje deteta se već vrši u utrobi majke. Čim je začeto, ono je rođeno. Ono se već tada vaspitava. Međutim, majke su sad zaposlene u fiminističkim pokretima, pa nemaju vremena kad da vaspitavaju svoju decu", ovim rečima je jedan od učesnika protesta protiv održavanja Prajda u Beogradu, otac Antonije, obrazložio razloge zbog kojih je protiv ove manifestacije i šta je to što on zamera "onim drugima".

  • Dimitrije Boarov: Dronovima na naftu Dimitrije Boarov: Dronovima na naftu

    Poslednjih dana došlo je do novog uzbuđenja na svetskom tržištu sirove nafte jer je u proteklu subotu izvršen vrlo efikasan teroristički napad na glavno saudijsko postrojenje za “preradu” nafte za izvoz Abkoik, u vlasništvu čuvene kompanije Saudi Aramko.

  • Dževad Sabljaković: Olupine i ploveći logori Dževad Sabljaković: Olupine i ploveći logori

    Prije 85 godina Tomas Man je pošao u "civilizovanu pustolovinu". Desetodnevno putovanje brodom iz Evrope u Ameriku opisao je u dnevniku kojem je dao naslov "Preko mora s Don Kihotom". Na brodu, koji naziva "udobni Holanđanin", bilo je svega tridesetak putnika. Niko nije bio turist.

  • Vladimir Gligorov: Manje stanovnika, a brži rast Vladimir Gligorov: Manje stanovnika, a brži rast

    Da bi to bilo moguće, potreban je značajan rast produktivnosti. Ovde je potrebno razdvojiti dve stvari. Jedno je rast po stanovniku, koji može da se ubrzava kako se smanjuje stanovništvo. Čak i ako se ukupna proizvodnja zapravo ne povećava. To je druga stvar, rast ukupne proizvodnje uz smanjenje broja stanovnika. To bi zahtevalo da se s manjim brojem stanovnika postigne veća ukupna proizvodna, što će reći da se povećava produktivnost rada.

  • Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji Dimitrije Boarov: Srbija pluta ka Aziji

    Naizgled, Srbija nezadrživo pluta ka Aziji, to jest ka Ruskoj Federaciji i Putinovoj Evroazijskoj uniji. Posle Makronove kočnice za proširenje EU, dok se, navodno, sama Evropa ne reformiše, palo je u Moskvi i potpisivanje trgovinskog sporazuma Srbije sa praznom imitacijom evropske ekonomske zajednice. Srpski rusofili i notorni evroskeptici u Beogradu, podjednako raspoređeni u vlasti i opoziciji, čini se da likuju.

  • Vladimir Gligorov: Dve unije Vladimir Gligorov: Dve unije

    Biti u dve unije istovremeno, Evropskoj i Evroazijskoj, nije moguće. Ne samo zato što je članstvo u Evropskoj uniji političko, a ne samo privredno. Ali i samo sa stanovišta trgovačke politike, nije moguće biti u carinskoj evropskoj i evroazijskoj uniji. Ukoliko to nije očigledno, valja se podsetiti da je osnovni razlog ukrajinskih sukoba, unutar zemlje i sa Rusijom, bio upravo taj što je bilo potrebno birati između te dve unije, pa je predsednik bio za Evroazijsku, a većina naroda za Evropsku.

Preporuke prijatelja
novinarnica svuda
Zlatiborac
OTP banka lizing
Novi magazin- nedeljnik Medija centar Novinska agencija Beta societe AMSS side